Бореас смрти Међа је језгро крика, звезде чије име слика.
Смрт је око што претвара тишине у стања.
Ископај прогнане листове,
у потврди непомичне крви,
песак приноси као крв,
крај пепелу чела.
Зид је оквир птице,
постанак без дана.
Последња песма је ноћ која се пориче.
Ноћ је угашена смрт цвета засађеног последњом водом.
Песак над морем је очај ван ока.
Између капка и ветра је реченица.
Крв је последња свест пучине.
Комад ноћи је твоја смрт у речима без песка.
Само време смрти се повечава кроз назив птица ,
сваки је пламен постанак самоће,
облик Сунца близу шума без крви,
сваки је дан сећање смрти,
костур пронађен у телу ветра.
Суза иза гроба везује глас и предмет воде.
Нестаће срочено дрво обложено ватром.
Ход је магла што касни у преображај пре речи.
Половина ока је занела повратак истине.
Снег ће пренети мисао у птицу која се претвара у свет.
Постанак свести је пронађен у завери
према свим стенама у Сунцу.
Ватра : моје око не ствара воде, тргла све је реч.
