Хуан Рамон Хименез

Хуан Рамон Хименез рођен је у Могуеру (Андалузија) 24. новемрба 1881. године. Био је шпански књижевник (лиричар). Хименез је почео писати као петнаестогодишњак и своју прву књигу објавио је са 19 година.

Образовао се на Језуитској академији покрај Кадиза и накратко је студирао право на Универзитету у Севиљи. Радио је двадесетак година као уредник многобројних часописа и као преводилац. Боловао је од депресије. 

Сматран је представником модернизма, али се његов рад током година мења и помало удаљава од модернизма. Познат је по томе што је заступао и култивисао тзв. чисту поезију (poesía pura). Био је веома плодан песник.

Међу његова познатија дела спадају: „Спиритуални сонети“ (1914–1916) „Камен и небо“ (1919), „Поезија у стиху“ (1917–1923), „Поезија и проза у стиху“ (1932), „Гласови моје песме“ (1945) и „Животиња на дну“ (1947). 

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1956. године. 

Након што је избио грађански рат, Хуан Рамон Хименез се противио франкизму, па је живео неко време у егзилу на Куби да би 1946. године нашао свој други дом у Сан Хуану у Порторику, у којем је и умро 29. маја 1958. године.

Опширније...

Хорхе Луис Борхес

Хорхе Луис Борхес био је аргентински писац и један од најутицајнијих књижевника XX века. Пресудно је обележио хиспаноамеричку литературу и значајно утицао на светске књижевне токове. Најпознатији је по својим кратким причама. Борхес је такође био и песник и књижевни критичар.

Борхес је рођен у Буенос Ајресу 24. августа 1899. године. Његов отац, Хорхе Гуилермо Борхес, био је адвокат и учитељ психологије, који је такође имао литерарне тежње. Покушао је постати писац, али у томе није успео. Борхес је једном приликом изјавио: Написао је неке врло добре сонете. Борхесова мајка, Леонора Акеведо Суарез, од свог је мужа научила енглески и радила је као преводилац.

Породица његовог оца делом је била шпанског и португалског, а делом енглеског порекла. У његовој се кући говорило и шпански и енглески, тако да је од најранијих дана детињства Борхес био билингвиста. Одрастао је у приградској четврти Палермо, у великој кући са још већом библиотеком. Његово пуно име је Хорхе Франциско Исидоро Луис Борхес Акеведо, али следећи аргентинске обичаје, никада га није користио.

Борхесов отац умире 1938. године, што је за њега био велики ударац, јер су били посебно блиски. На Нову 1939.годину, Борхес задобија тешку повреду главе у несрећи, Док се опорављао од несреће, почиње писати стилом по којем је постао познат широм света. Године 1941. појављује се његова прва збирка кратких прича, Врт разгранатих стаза. Иако добро прихваћена није освојила награде нити је задобила признања која су многи предвиђали.

Борхесова међународна слава датира из раних шездесетих година двадесетог века. Он 1961. године прима Formentor Prize коју дели са тада већ славним Семјуелом Бекетом.. Бекет је био добро познат и цењен у енглеском говорном подручју, где је Борхес у то време био непознат и непреведен. Али тада људи постају знатижељни ко је та особа која је поделила награду с Бекетом. Његови су радови први пут преведени на енглески 1962. године. Уз кратке приче, по којима је и најпознатији, Борхес је такође писао поезију, есеје, неколико сценарија и много књижевне критике, предговоре и поговоре. Уређивао је и бројне антологије и преводио је с енглеског, француског и њемачког на шпански језик. Његово слепило које се појавило у одраслом добу, снажно је утицало на његов каснији рад.

На Борхеса је највише утицао модернистички стил писања, посебно симболизам. Као Владимир Набоков и Џемс Џојс, комбиновао је интересе за своју родну земљу са ширим интересима. С њима је такођер делио вишејезичност и разиграност језика, али док су Набоков и Џојс ишли према све већим и комплекснијим делима како су постајали старији, Борхес је остао минијатуриста. Такође, Борхесов рад се кретао даље од онога што је он називао "бароком". Стил каснијих Борхесових дела је више натуралистички и транспарентан него у његовим ранијим делима. Многе се од његових најпознатијих прича баве природом времена, бескрајем, огледалима према којима велик број његових прича изражава готово страх, лавиринтима, стварношћу и идентитетом. Нагласак великог броја прича је на фантастичној радњи, попут књиге која садржи све могуће варијације текста у књигама са 410 страница (Вавилонска књижница), место на коме се секу сви правци у свемиру (Алеф) и година у којој време мирује, а дата је човеку пре него што ће на њега пуцати стрељачки вод (Тајно чудо). Врло често, Борхес је мешао стварне чињенице са фикцијом.

Хорхе Луис Борхес умро је 14. јуна 1986. године у Женеви.

Опширније...

Херман Хесе

Херман Хесе рођен је у граду Калву, Виртемберг, 2. јула 1877. године. Његови родитељи служили су у Индији Базелској мисији, протестанстком мисионарском друштву. Херманова мајка, Марија Гундерт, рођена је током једне такве мисије у Индији, 1842. године. Описујући своје детињство оставила је забелешку да није било нарочито лепо. Родитељи су је оставили у Европи када је имала само четири године да би се вратили у Индију. Године 1922. је емигрирао у Швајцарску, а 1923. је постао швајцарски држављанин.

Као антимилитариста и пацифиста, јако се успротивио Првом светском рату. Његова осећања која се тичу рата изражавао је у многим својим књигама. За време Другог светског рата, нашао се се у чудним околностима. Немачки министар пропаганде, Јозеф Гебелс, у почетку је штитио његове књиге, и као резултат Хесе је могао да објављује своја дела. Међутим, када је захтевао да одређени делови његовог романа Нарцис и Златоусти (нем. Narziss und Goldmund) који се тичу погрома остану недирнути, нашао се на нацистичкој црној листи. Ипак, успео је да избегне Други светски рат и скрасио се у Швајцарској.

Као и многи његови ликови, Хесе је у току свог живота имао много проблема са женама. Његов први брак са Маријом Берноули, са којом је имао троје деце, завршио се трагично, тако што је његова жена ментално оболела. Његов други брак са певачицом Рут Венгер трајао је веома кратко, а највећи део времена провели су одвојени једно од . То је довело до дубоке емотивне кризе, Хесе се повукао у себе и избегавао социјалне контакте, што је описао у свом чувеном роману Степски вук. Ипак, његов трећи брак са Нинон Долбин Ауслендер (1895 - 1966), трајао је до краја његовог живота. Своју трећу жену споменуо је у књизи Путовање на исток.

Хесе је у свом каснијем животу развио одређену дозу конзервативизма. У Игри стаклених перли, један од ликова проглашава сву музику после Јохана Себастијана Баха вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена за екстремни пример лошег укуса у музици. Иначе, Игра стаклених перли, са са својим идеализованим средњовековним стилом била је изузетно популарна књига у ратом разрушеној Немачкој 1945. године.

Добио је Нобелову награду за књижевност 1946. године.

Дела: Петер Каменцинд, Под точком, Гертруда, Розалда, Кнулп, Демијан, Клајн и Вагнер, Чудне вести са Друге Звезде (кратке приче), Клингсорово последње лето, Тумарања, Сидарта, Степски вук, Криза: Странице из дневника, Нарцис и Златоусти, Путовање на исток, Аутобиографски есеји, Поеме, Игра стаклених перли, Ако се рат настави… (есеји), Моја вера: Есеји о животу и уметности, Завршене бајке Хермана…

Херман Хесе је умро у сну у Монтањоли 9. августа 1962. године у својој 85. години.

Опширније...

Халил Џубран

Халил Џубран рођен је 6. јануара 1883. године у Бшари, стотинак километара од Бејрута. Мати му је била кћи маронитскога свештеника, припадника монофизитске хришћанске цркве, у којој се сиријски или арамејски језик којим је говорио и Христос употребљава у богослужењу. 

Пошто је 1869. године, четрнаест година пре Џубрановог рођења, био отворен Суецки канал, стотине хиљада људи, који су пре тога трговали камилама и коњима, држали свратишта за путнике, водили многобројне караване, остало је без посла и то је изазвало незапамћен егзодус арапскога становништва у Аустралију, Африку, Јужну Америку, САД... Тај велики талас однео је и Џубранову породицу у Бостон, у САД, кад му је било само 12 година. Након кратког школовања у томе граду, враћа се у Бејрут, где се уписује на медицину и усавршава арапски језик.

Из Бејрута, преко Грчке, Италије и Шпаније, одлази у Париз (1901- 1903), где излаже цртеже. Џубран је сам илустровао своје многобројне књиге, цртајући, надахнут Леонардом, људска тела у положајима кад најснажније изражавају душу која тежи јединству са собом и са светом.

Написао је многа дела, међу којима су највреднија: Лудак, Песак и пена, Исус, син човечји, Земаљски богови, Пророков врт, Нимфе из долине, Побуњени духови, Суза и осмех, Сломљена крила, Господарев глас, Аутопортрет, Духовне изреке итд.

Но, спис Пророк донео му је 1923. године међународну славу. То је поема о човеку који се, након повратка из препородне самоће - какву су искусили Буда, Христ и Мухамед, обраћа онима међу којима је живео и који га препознају тек у тренутку кад га губе, као недостатак себе самих, па дакле и као могућност и наду себе самих.

Халил Џубран често је називан мистичким песником, што донекле и јесте тако, јер је тежио интеграцији свих својих духовних аспеката. Његова је теза да је човеку могуће остварити јединство са собом и светом, па је његова визија, у том смислу, мистичка.

Халил Џубран је умро у петак 10. априла 1931. године, у 23 сата, у Њујорку. Аутопсија је показала да је умро од цирозе јетре и почетне туберкулозе једнога плућног крила. Сахрањен је у родном месту.

Опширније...

Хајнрих Хајне

Хајнрих Хајне рођен је 13. децембара 1797. године у Дизелдорфу. Био је један од значајнијих немачких песника у периоду прелаза од романтизма ка реализму и новинара 19. века.

Писао је песме, приповетке и есеје. Био је песник широке популарности са мноштвом ученика и имитатора свугде у Европи. Његова најпознатија остварења су: поетска збирка „Књига песама“, „Флорентинске ноћи“, „Немачка – једна зимска прича“. Такође је објавио и збирку песама „Лирски интермецо“ и дело „Романсеро“ (1851). Спада у ред најзначајнијих европских романтичара.

Хајне је први немачки песник који престаје да пише по строгим правилима класицизма. Са њим се завршава стара и почиње нова немачка школа. Хајне ствара преокрет у лирици. Био је велики бунтовник и контрадикторан. Мотиве је тражио у народној традицији. Једно од најпознатијих Хајнеових дела свакако је песма „Лорелај“ која је заснована на старој германској легенди.

Имао је веома трагичан живот јер је веома рано оболео. Провео је осам година у кревету.

Хајнрих Хајне је умро 17. фебруара 1856. године у Паризу.

Опширније...