Фридрих Шилер

Фридрих Шилер рођен је 10. новембра 1759. године у Марбаху на Некару. Био је немачки песник, драматург, филозоф и историчар. Отац му је био официр у војсци Виртемберга. Нешто касније, око 1764, породица се преселила у Лорх где су живели до 1766. Детињство и младост је провео у релативном сиромаштву. Шилер је почео да студира право 1773. а 1775. године медицину.

Постао је војни доктор у Штутгарту. Анонимно је објавио драму „Разбојници“ 1781. године. Дело је доживело приличан успех на својој премијери, нарочито код млађе публике. Међутим, Шилер је услед револуционарних порука драме ухапшен и кратко време је провео у затвору, тако да је напустио посао у Штутгарту и прешао у Манхајм. 

Године 1783. радио је као библиотекар и добио уговор да ради као писац за позориште у Манхајму. Од 1783. се често селио (Лајпциг, Дрезден, Вајмар), а први пут се срео са Гетеом 1788. Крајем те године, добио је место професора историје и филозофије у Јени. Писао је историјска дела. Имао је велике симпатије за великана свога времена: Вилхелма фон Хумболта.

Године 1790. године оженио се Шарлотом фон Ленгенфелд. Нажалост, здравствено стање му се погоршало (вероватно од туберкулозе) и додељена му је пензија 1791.године. На Гетеов наговор, 1794. почео је да пише за сатиричне часописе. Револуционарна Француска му је 1792. године дала француско држављанство, због његових честих чланака против тираније.

Године 1799. вратио се у Вајмар где га је Гете усмерио да пише за позориште. Са њим је основао „Вајмарски театар“ који се брзо наметнуо на позоришној сцени Немачке, и допринео препороду драмског књижевног жанра. Шилер је живео у Вајмару све до смрти. Добио је племићку титулу 1802. године.

Фридрих Шилер је умро 9. маја 1805. године у четрдесет шестој години живота.

Од 1934. године Универзитет у Јени носи Шилерово име.

Опширније...

Фридрих Хелдерлин

Фридрих Хелдерлин рођен је 20. марта 1770. године. Био је један од најзначајнијих немачких романтичарских лиричара.

Данас се Хелдерлинова поезија сматра једним од врхунаца немачке књижевности. Међутим, у његово време, она је била мало позната и склизнула је у заборав одмах после његове смрти.

Попут Гетеа и Шилера, својих старијих колега, Хелдерлин је био искрени љубитељ древне грчке културе. Писао је дуге химне, оде и елегије.

Од 1805. године био је тешко ментално оболео и преосталих 36 година живота провео је живећи у соби у бившој градској кули у Тибингену. За то време писао је једноставнију поезију него раније.

Фридрих Хелдерлин је умро 7. јуна 1843. године.

Опширније...

Франческо Петрарка

Франческо Петрарка рођен је у Арецу у Тоскани 1304. године. Син је Пиетра ди Паренце, који је био бележник у Фиренци и који је себе прозвао Петрако (Петрарка је касније узео хуманистички облик овог имена), и мајке Елете Каниђани. Детињство је провео у Инчизи, Авињону и Пизи. Студирао је право на универзитету у Монпељеу и у Болоњи.

У Авињону је касније радио као дворски саветник, а на папском двору успео је да се истакне нарочито својом речитошћу, одличним познавањем класичне културе и својим првим песмама на тосканском народном језику. За његов боравак на двору везује се и сусрет са Лауром (како тврди сам Петрарка, срели су се 6. априла 1327. године).

Године 1330. постао је каноник што га је обавезивало на целибат, али није морао да се зареди, но то га није спречило да има двоје деце. Путовао је, учествовао у јавном животу, а уз то се бавио и књижевношћу. Био је изасланик папе и многих важних људи свога доба, а бавио се и дипломатијом. Био је и културно-политички посредник између два најважнија политичка центра тога доба у Италији, између Венеције и Милана. Осмог априла 1341. године крунисан је ловоровим венцем на Капитолу у Риму. Био је, дакле, poeta laureatus још пре него што је написао многа дела по којима је касније био познат.

Највећи део Петраркиног рада написан је на латинском. Он своја дела на латинском описује као узвишенија, док о делима на народном језику говори као о небитним ситницама. Језик Петраркине прозе искључиво је латински. Он је, међутим, до краја живота радио је на исправљању и сређивању своје збирке Рима показујући велику бригу и за дела на народном језику. Главни поступак Петраркиног писања налази се у такозваном поновном писању, тј. сталном ишчитавању и преправљању већ написаних текстова. У својим делма на латинском језику, он тај језик жели да доведе до савршенства. Веровао је да ће му вечиту славу донети дела написана на латинском, али догодило се савим супротно, славу су му сачувале песме написане на народном језику.

Веома тешке године за Петрарку биле су четрадесете XIV века када су преминули неки за њега веома важни људи, међу њима и Лаура (1348).

Франческо Петрарка је умро у Аркви 1374. године.

Опширније...

Франце Прешерн

Франце Прешерн рођен је 3. децембра 1800. године у селу Врби, близу Бледа. Кад је напунио седам година стриц Јожеф, жупник у Копањи, узима га себи и шаље у Рибницу да тамо учи основну школу. Показао je изузетну даровитост и његово име је остало забележено у Златној књизи тадашњих ученика. У Љубљани учи гимназију – био је одличан ученик.

Право је студирао у Бечу, радећи и живећи веома оскудно, докторирао је 1828. године и по завршетку студија враћа се у Љубљану и бави адвокатуром. Адвокатску канцеларију отвара у Крању. Говорио је немачки, француски, италијански, пољски, шпански, руски и енглески језик.

Пре Прешерна Словенија није имала песника који би био полазница и ослонац даровитом ствараоцу. Кад је алманах Крањска пчела, који је уређивао Миха Кастелец, почео објављивати његове песме осетио се долазак великог песничког духа који ће свом народу донети ново доба. Неговао је народни језик и дух, слично Бранку Радичевићу.

Прешерн је створио песнички језик, поставио темеље језика словенске књижевности и укључио је у европску. Његова збирка Песме (1847) је то утемељила. Судбина није била наклоњена овом великом ствараоцу, зачетнику романтизма у словеначкој поезији. Поред егзистенцијалних проблема горчину је доливала и интимна страна живота. Био је заљубљен у богату Љубљанчанку Јулију Примицову и та љубав му је донела много бола из којег је поникло најлепше цвеће словеначке поезије Сонетни венац, с акростихом Јулији, један од најлепших споменика љубави у песништву, а проткан је и племенитим родољубљем. Дирљиве лепоте је и песма Невенчана мати посвећена осећањима и животу са Аном Јеловшек.

Матија Чоп, друг из детињства, му је био искрени пријатељ и подршка у најтежим данима и његова смрт је за песника била велики ударац и посвећује му спев Крст на Савици (Крштење код Савице) и елегију у спомен Матије Чопа.

Франце Прешерн, лиричар и мислилац, био је и епски песник. Карактеришу га песме које имају епску фабулу а лирску обраду – баладе, романсе и параболе.

Значај Прешернове појаве је у квалитету песништва али и у обиму тематике. Он у песме уноси све облике песништва не само из европске него и из источњачке поезије (газеле). Његова песма Здрављица написана 1844. године је државна химна Словеније, с политичким концептом уједињене Словеније и равноправних односа између великих и малих народа.

Умро је 8. фебруара 1849. године у Крању од цирозе јетре и на самрти је изговорио загонетну реченицу: „За мене би било боље да никада нисам био у Рибници“.

Опширније...

Фјодор Тјутчев

Фјодор Тјутчев рођен је 5. децембра 1803. године. Био је познати руски песник, дипломата. Становао је у Минхену, Торину, познавао је Хајнеа, Шелинга. Тјутчев није био професионални књижевник и није узимао учешћа у књижевном процесу. 

Тјутчев написао је приближно 400 песама. Његове ране песме засноване су на традицији руске поезије 18. века. Годене 1830. Тјутчев је потпао под утицај европејског романтизма.

Писао је философске песме о свемиру, природи и човеку. Написао је неколико чланака о Русији и западној цивилизацији (1840). Тјутчев је створио песме у којима љубав као трагедија је главна тема. Ове љубавне песме су обједињене у Денисјевски циклус. Назив указује на љубавницу Тјутчева Елену Александровну Денисјеву (1860 – 1870). 

Фјодор Тјутчев је умро 27. јула 1873. године.

Опширније...

Федерико Гарсија Лорка

Федерико Гарсија Лорка рођен је 5. јуна 1898. године у Фуенте Вакеросу, провинција Гранада, у Шпанији. Студирао је књижевност, сликарство и музику што је све касније дошло до изражаја у његовом бављењу сценском уметношћу тј. драмом. Путовао је широм Шпаније и бележи народне напеве, али је посетио и САД, Аргентину и Кубу.. У САД је стигао у доба економске кризе па је ту земљу доживео као свет празнине и тескобе у којем нема ничег хуманог, већ је све подређено трци за новцем.

Лорка је био син имућног андалузијског земљопоседника, никад није био успешан ђак. Године 1919. одлази у Мадрид ради студирања књижевности и права где се упознаје и дружи са многим тадашњим шпанским интелектуалцима као што су Луис Буњуел и Салвадор Дали, што је имало велики утицај на њега. У Мадриду се такође упознаје са актуелним европским и светским збивањима и проблемима.

Крајем двадесетих година постаје депресиван понајвише због одбијања околине и пријатеља да прихвате његову хомосексуалност. Буњуел и Дали заједно раде на филму "Андалузијски пас", који је Лорка протумачио као директан напад на њега. Схвативши у чему је проблем, његови родитељи га шаљу на пут по Америци. Од 1929. до 1930. борави у САД, највише у Њујорку, а посетио је и Кубу.

Лорка се 1930. године враћа у новопроглашену Републику Шпанију. На позив свог професора, социјалисте Де ла Риоса, Лорка прихвата посао директора и уметничког аниматора студентског путујућег позоришта Ла Барака са којим је обишао све крајеве Шпаније, од најбогатијих до оних најзабаченијих. Помоћу позоришта је приказивао дела шпанске класике и спроводио је идеју о друштвеној улози позоришта.

Почео да пише стихове као петнаестогодишњи дечак. Његову поезију карактеришу три битне црте: артизам, утицај традиције и народних песама и лични, изразито страстан доживљај. Песник је веровао, у пракси спроводио, и изјављивао, чак и кроз неке песме које се могу сматрати његовом поетиком, да у градњи песме води бригу и о најмањем детаљу који обрађује. Утицај народне књижевности у Лоркиној поезији је очигледан при чему није акценат на форми већ на темама; песник настоји да кроз појмове звука, боје и покрета да душу Андалузије која је обележена знаком трагичности и примитивног духа

Иако се није активно бавио политиком, за време грађанског рата, Федерико Гарсија Лорка је био ухваћен и стрељан 19. августа 1936. године. Не зна се тачно где му је гроб.

Опширније...