Textual description of firstImageUrl

Џорџ Гордон Бајрон


Џорџ Гордон Бајрон 
Рођен је 22. јануара 1788. године. Био је песнички првак енглеског романтизма; стекао је међународну књижевну славу романтичним епом „Чајлд Харолд“, а потом и поемом „Дон Жуан“ и поетским драмама „Манфред“ и „Каин“. Бајрон се родио као декласирани аристократа, но касније припада највишим круговима, иако је по природи бунтовник и слободоумних назора. Његов живот и дело уско су повезани, допуњују се и стварају готово недељиву целину. 
За Бајронов живот, за који можемо рећи и да је надмудрио његову уметност, важно је то што је био аристократски. Аристократе у 19. веку у Енглеској имале су много привилегија али и препрека. Бајрон није хтео да се понаша као енглески лорд, и зато је себе претворио у изопштеника. Већ у раној младости, када су школски тутори успевали да приволе тек да чита лектиру, и кад се тек зачињао његов сочан љубавни живот, Бајрон је већ имао статус уклетог љубавника «који на својој и туђој патњи изнова започиње зидање пешчаних кула». 
Његова рана поезија изазвала је слабашан одјек. У часовима доколице 1807. године млади Бајрон је изјављивао како му крајњи циљ и није да буде песник, већ да се посвети ширем јавном и политичком деловању. 
Већ у првом одговору на негативне критике, млади Бајрон је показао да он не нуди никакву «нову поезију за ново доба» већ да жели да дегенерисаној садашњости понуди лепшу прошлост – Бајрон је био привржен класицистичким правилима и нормама више но иједан други романтичар. 
Како није могао да издржи изругивање светине, и детронизацију коју је у Енглеској доживео, песник је отишао у ново лутање - самопрогнанство, на коме је прикупио материјал за дела која је писао. 
Његово прво одлично дело јесте Шијонски Сужањ, написан у Швајцарској, након сусрета са Шелијем. Основна порука о робу који се ослобађа из тамнице је у томе да сви идеали, па и слобода, губе вредност када се остваре. Продукт овакве уметничке самосвести је Дон Жуан. Бајрон сад већ живи у Венецији и још презире све што је енглеско – до те мере да мења своју садржину под утиском италијанског духа и књижевне традиције, а из метрике узима отава риму – лаку течну и изузетно погодну за песничко приповедање. 
Бајрон се сматра првом славном личношћу у модерном смислу. То је била делом и песникова стратегија, када је нагонио сликаре да га приказују као човека од акције, или када се путем својих стихова саморекламирао.
Умро је од маларије 19. априла 1824. године, у борби за ослобођење Грчке од турског јарма.
Textual description of firstImageUrl

Хуан Рамон Хименез

Хуан Рамон Хименез
Рођен је у Могуеру (Андалузија) 24. новемрба 1881.године. Био је шпански књижевник (лиричар). Хименез је почео писати као петнаестогодишњак и своју прву књигу објавио је са 19 година. Образовао се на Језуитској академији покрај Кадиза и накратко је студирао право на Универзитету у Севиљи. Радио је двадесетак година као уредник многобројних часописа и као преводилац. Боловао је од депресије.
Сматран је представником модернизма, али се његов рад током година мења и помало удаљава од модернизма. Познат је по томе што је заступао и култивисао тзв. чисту поезију (poesía pura). Био је веома плодан песник. Међу његова познатија дела спадају: „Спиритуални сонети“ (1914-1916) „Камен и небо“ (1919), „Поезија у стиху“ (1917–1923), „Поезија и проза у стиху“ (1932), „Гласови моје песме“ (1945) и „Животиња на дну“ (1947).
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1956. године.
Након што је избио грађански рат он се противио франкизму, па је живео неко време у егзилу на Куби да би 1946. године нашао свој други дом у Сан Хуану у Порторику, у којем је и умро 29. маја 1958. године.
Textual description of firstImageUrl

Хорхе Луис Борхес

Хорхе Луис Борхес
Рођен је у Буенос Ајресу 24. августа 1899. године. Био је аргентински писац, један од најутицајнијих књижевника XX века. Пресудно је обележио хиспаноаме-ричка литературу и значајно утицао на светске књижевне токове. Најпознатији је по својим кратким причама. Борхес је такође био и песник и књижевни критичар.
Био је суоснивач тзв. „латиноамеричке фантастике“ и један од централних аутора часописа „Југ“.
Умро је у Женеви 14. јуна 1986. године
Textual description of firstImageUrl

Херман Хесе

Херман Хесе 
Рођен је у граду Калву, Виртемберг, 1877. године. 1922. године емигрирао је у Швајцарску, 1923. је постао швајцарски држављанин. Као антимилитариста и пацифиста, јако се успротивио Првом светском рату. Његова осећања која се тичу рата изражавао је у многим својим књигама. За време Другог светског рата, нашао се се у чудним околностима. Немачки пропагандиста Јозеф Гебелс у почетку је штитио његове књиге, и као резултат Хесе је могао да објављује своја дела. Међутим, када је захтевао да одређени делови његовог романа Нарцис и Златоусти који се тичу погрома остану недирнути, нашао се на нацистичкој црној листи. Ипак, успео је да избегне Други светски рат и скрасио се у Швајцарскдругогој. 
Као и многи његови ликови, Хесе је у току свог живота имао много проблема са женама. Његов први брак са Маријом Берноули, са којом је имао троје деце, завршио се трагично, тако што је његова жена ментално оболела. Његов други брак са певачицом Рут Венгер трајао је веома кратко, а највећи део времена провели су одвојени једно од . То је довело до дубоке емотивне кризе, Хесе се повукао у себе и избегавао социјалне контакте, што је описао у свом чувеном роману Степски вук. Ипак, његов трећи брак са Нинон Долбин Ауслендер (1895 - 1966), трајао је до краја његовог живота. Своју трећу жену споменуо је у књизи Путовање на исток. 
Хесе је у свом каснијем животу развио одређену дозу конзервативизма. У Игри стакленим перлама, један од ликова проглашава сву музику после Јохана Себастијана Баха вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена за екстремни пример лошег укуса у музици. Иначе, Игра стаклених перли, са са својим идеализованим средњовековним стилом била је изузетно популарна књига у ратом разрушеној Немачкој 1945. године. 
Добио је Нобелову награду за књижевност 1946.године. 
Хесе је умро у сну у Монтањоли 9. августа 1962. године у својој 85. години.
Textual description of firstImageUrl

Халил Џубран

Халил Џубран
Рођен је 6. децембра 1883. године у Бшари, стотинак километара од Бејрута. Мати му је била кћи маронитскога свештеника, припадника монофизитске хришћанске цркве, у којој се сиријски или арамејски језик којим је говорио и Христос употребљава у богослужењу. Пошто је 1869. године, четрнаест година пре Џубрановог рођења, био отворен Суецки канал, стотине хиљада људи, који су пре тога трговали камилама и коњима, држали свратишта за путнике, водили многобројне караване, остало је без посла и то је изазвало незапамћен егзодус арапскога становништва у Аустралију, Африку, Јужну Америку, САД... Тај велики талас однео је и Џубранову породицу у Бостон, у САД, кад му је било само 12 година. Након кратког школовања у томе граду, враћа се у Бејрут, где се уписује на медицину и усавршава арапски језик.
Из Бејрута, преко Грчке, Италије и Шпаније, одлази у Париз (1901- 1903), где излаже цртеже. Џубран је сам илустровао своје многобројне књиге, цртајући, надахнут Леонардом, људска тела у положајима кад најснажније изражавају душу која тежи јединству са собом и са светом.
Написао је многа дела, међу којима су највреднија: Лудак, Песак и пена, Исус, син човечји, Земаљски богови, Пророков врт, Нимфе из долине, Побуњени духови, Суза и осмех, Сломљена крила, Господарев глас, Аутопортрет, Духовне изреке итд.
Но, спис Пророк донео му је 1923. године међународну славу. То је поема о човеку који се, након повратка из препородне самоће - какву су искусили Буда, Христ и Мухамед, обраћа онима међу којима је живео и који га препознају тек у тренутку кад га губе, као недостатак себе самих, па дакле и као могућност и наду себе самих.
Халил Џубран често је називан мистичким песником, што донекле и јесте тако, јер је тежио интеграцији свих својих духовних аспеката. Његова је теза да је човеку могуће остварити јединство са собом и светом, па је његова визија, у том смислу, мистичка.
Умро је у петак 10. априла 1931. године, у 23 сата, у Њујорку. Аутопсија је показала да је умро од "цирозе јетре и почетне туберкулозе једнога плућног крила". Сахрањен је у родном месту.
Textual description of firstImageUrl

Хајнрих Хајне

Хајнрих Хајне
Рођен је 13. децембара 1797. године у Дизелдорфу. Био је један од значајнијих немачких песника у периоду прелаза од романтизма ка реализму и новинара 19. века.
Писао је песме, приповетке и есеје. Био је песник широке популарности са мноштвом ученика и имитатора свугде у Европи. Његова најпознатија остварења су: поетска збирка „Књига песама“, „Флорентинске ноћи“, „Немачка – једна зимска прича“. Такође је објавио и збирку песама „Лирски интермецо“ и дело „Романсеро“ (1851). Спада у ред најзначајнијих европских романтичара. Он је први немачки песник који престаје да пише по строгим правилима класицизма. Са њим се завршава стара и почиње нова немачка школа. Хајне ствара преокрет у лирици. Био је велики бунтовник и контрадикторан. Мотиве је тражио у народној традицији. Једно од најпознатијих Хајнеових дела свакако је песма „Лорелај“ која је заснована на старој германској легенди.
Имао је веома трагичан живот јер је веома рано оболео. Провео је осам година у кревету.
Умро је 17. фебруара 1856. године у Паризу.
Textual description of firstImageUrl

Фридрих Шилер


Фридрих Шилер
Рођен је 10. новембра 1759. године у Марбаху на Некару. Био је немачки песник, драматург, филозоф и историчар. Отац му је био официр у војсци Виртемберга. Нешто касније, око 1764, породица се преселила у Лорх где су живели до 1766. Детињство и младост је провео у релативном сиромаштву. Шилер је почео да студира право 1773. а 1775. године медицину. Постао је војни доктор у Штутгарту. Анонимно је објавио драму „Разбојници“ 1781. године. Дело је доживело приличан успех на својој премијери, нарочито код млађе публике. Међутим, Шилер је услед револуционарних порука драме ухапшен и кратко време је провео у затвору, тако да је напустио посао у Штутгарту и прешао у Манхајм. Године 1783. радио је као библиотекар и добио уговор да ради као писац за позориште у Манхајму. Од 1783. се често селио (Лајпциг, Дрезден, Вајмар), а први пут се срео са Гетеом 1788. Крајем те године, добио је место професора историје и филозофије у Јени. Писао је историјска дела. Имао је велике симпатије за великана свога времена: Вилхелма фон Хумболта.
Године 1790. године оженио се Шарлотом фон Ленгенфелд. Нажалост, здравствено стање му се погоршало (вероватно од туберкулозе) и додељена му је пензија 1791.године. На Гетеов наговор, 1794. почео је да пише за сатиричне часописе. Револуционарна Француска му је 1792. године дала француско држављанство, због његових честих чланака против тираније.
Године 1799. вратио се у Вајмар где га је Гете усмерио да пише за позориште. Са њим је основао „Вајмарски театар“ који се брзо наметнуо на позоришној сцени Немачке, и допринео препороду драмског књижевног жанра. Шилер је живео у Вајмару све до смрти. Добио је племићку титулу 1802.године.
Умро је три године касније, 9. маја 1805. у четрдесет шестој години живота.
Textual description of firstImageUrl

Фридрих Хелдерлин

Фридрих Хелдерлин 
Рођен је 20. марта 1770. године. Био је један од најзначајнијих немачких романтичарских лиричара. 
Данас се Хелдерлинова поезија сматра једним од врхунаца немачке књижевности. Међутим, у његово време, она је била мало позната и склизнула је у заборав одмах после његове смтри. 
Попут Гетеа и Шилера, својих старијих колега, Хелдерлин је био искрени љубитељ древне грчке културе. Писао је дуге химне, оде и елегије. 
Од 1805. године био је тешко ментално оболео и преосталих 36 година живота провео је живећи у соби у бившој градској кули у Тибингену. За то време писао је једноставни поезију него раније. 
Умро је 7. јуна 1843. године.
Textual description of firstImageUrl

Франческо Петрарка

Франческо Петрарка 
Рођен је у Арецу у Тоскани 1304. године. Син је Пиетра ди Паренце, који је био бележник у Фиренци и који је себе прозвао Петрако (Петрарка је касније узео хуманистички облик овог имена), и мајке Елете Каниђани. Детињство је провео у Инчизи, Авињону и Пизи. Студирао је право на универзитету у Монпељеу и у Болоњи. У Авињону је касније радио као дворски саветник, а на папском двору успео је да се истакне нарочито својом речитошћу, одличним познавањем класичне културе и својим првим песмама на тосканском народном језику. За његов боравак на двору везује се и сусрет са Лауром (како тврди сам Петрарка, срели су се 6. априла 1327. године). Године 1330. постао је каноник што га је обавезивало на целибат, али није морао да се зареди, но то га није спречило да има двоје деце. Путовао је, учествовао у јавном животу, а уз то се бавио и књижевношћу. Био је изасланик папе и многих важних људи свога доба, а бавио се и дипломатијом. Био је и културно-политички посредник између два најважнија политичка центра тога доба у Италији, између Венеције и Милана. Осмог априла 1341. године крунисан је ловоровим венцем на Капитолу у Риму. Био је, дакле, poeta laureatus још пре него што је написао многа дела по којима је касније био познат. 
Највећи део Петраркиног рада написан је на латинском. Он своја дела на латинском описује као узвишенија, док о делима на народном језику говори као о небитним ситницама. Језик Петраркине прозе искључиво је латински. Он је, међутим, до краја живота радио је на исправљању и сређивању своје збирке Рима показујући велику бригу и за дела на народном језику. Главни поступак Петраркиног писања налази се у такозваном поновном писању, тј. сталном ишчитавању и преправљању већ написаних текстова. У својим делма на латинском језику, он тај језик жели да доведе до савршенства. Веровао је да ће му вечиту славу донети дела написана на латинском, али догодило се савим супротно, славу су му сачувале песме написане на народном језику. 
Веома тешке године за Петрарку биле су четрадесете XIV века када су преминули неки за њега веома важни људи, међу њима и Лаура (1348).
Умро је у Аркви 1374. године.
Textual description of firstImageUrl

Франце Прешерн

Франце Прешерн
Рођен је 3. децембра 1800. године у селу Врби, близу Бледа. Кад је напунио седам година  стриц Јожеф, жупник у Копањи, узима га себи и шаље у Рибницу да тамо учи основну школу. Показао je изузетну даровитост и његово име је остало забележено у Златној књизи тадашњих ученика. У Љубљани учи гимназију – био је одличан ученик. Право је студирао у Бечу, радећи и живећи веома оскидно, докторирао је 1828. и по завршетку студија враћа се у Љубљану и бави адвокатуром. Адвокатску канцеларију отвара у Крању. Говорио је немачки, француски, италијански, пољски, шпански, руски и енглески језик.
Пре Прешерна Словенија није имала песника који би био полазница и ослонац даровитом ствараоцу. Кад је алманах Крањска пчела, који је уређивао Миха Кастелец, почео објављивати његове песме осетио се долазак великог песничког духа који ће свом народу донети ново доба. Неговао је народни језик и дух, слично Бранку Радичевићу. Створио је песнички језик, поставио темеље језика словенске књижевности и укључио је у европску. Његова збирка Песме (1847) је то утемељила. Судбина није била наклоњена овом великом ствараоцу, зачетнику романтизма у словеначкој поезији. Поред егзистенцијалних проблема горчину је доливала и интимна страна живота. Био је заљубљен у богату Љубљанчанку Јулију Примицову и та љубав му је донела много бола из којег је поникло најлепше цвеће словеначке поезије Сонетни венац, с акростихом Јулији, један од најлепших споменика љубави у песништву а проткан је и племенитим родољубљем. Дирљиве лепоте је и песма Невенчана мати посвећена осећањима и животу са Аном Јеловшек.
Матија Чоп, друг из детоњства, му је био искрени пријатељ и подршка у најтежим данима и његова смрт је за песника била велики ударац и посвећује му спев Крст на Савици (Крштење код Савице) и елегију у спомен Матије Чопа.
Франце Прешерн, лиричар и мислилац, био је и епски песник. Карактеришу га песме које имају епску фабулу а лирску обраду – баладе, романсе и параболе.
Значај Прешернове појаве је у квалитету песништва али и у обиму тематике. Он у песме уноси све облике песништва не само из европске него и из источњачке поезије (газеле). Његова песма Здрављицанаписана 1844. године је државна химна Словеније, с политичким концептом уједињене Словеније и равноправних односа између великих и малих народа.
Умро је 8. феруара 1849. године у Крању од цирозе јетре и на самрти је изговорио загонетну реченицу: „За мене би било боље да никада нисам био у Рибници“.
Textual description of firstImageUrl

Фјодор Тјутчев

Фјодор Тјутчев
Рођен је 5. децембар 1803. године. Био је познати руски песник, дипломата. Становао је у Минхену, Торину, познавао је Хајнеа, Шелинга. Тјутчев није био професионални књижевник и није узимао учешћа у књижевном процесу.
Тјутчев написао је приближно 400 песама. Његове ране песме засноване су на традицији руске поезије 18. века. Годене 1830. Тјутчев је потпао под утицај европејског романтизма. Писао је философске песме о свемиру, природи и човеку. Написао је неколико чланака о Русији и западној цивилизацији (1840). Тјутчев је створио песме у којима љубав као трагедија је главна тема. Ове љубавне песме су обједињене у Денисјевски циклус. Назив указује на љубавницу Тјутчева Елену Александровну Денисјеву (1860 – 1870). 
Умро је 27. јула 1873. године.
Textual description of firstImageUrl

Федерико Гарсија Лорка

Федерико Гарсија Лорка 
Рођен је 5. јуна 1898. године у Фуенте Вакеросу, провинција Гранада, у Шпанији. Студирао је књижевност, сликарство и музику што је све касније дошло до изражаја у његовом бављењу сценском уметношћу тј. драмом. Путовао је широм Шпаније и бележи народне напеве, али је посетио и САД, Аргентину и Кубу.. У САД је стигао у доба економске кризе па је ту земљу доживео као свет празнине и тескобе у којем нема ничег хуманог, већ је све подређено трци за новцем. 
Лорка је био син имућног андалузијског земљопоседника, никад није био успешан ђак. Године 1919. одлази у Мадрид ради студирања књижевности и права где се упознаје и дружи са многим тадашњим шпанским интелектуалцима као што су Луис Буњуел и Салвадор Дали, што је имало велики утицај на њега. У Мадриду се такође упознаје са актуелним европским и светским збивањима и проблемима. Крајем двадесетих година постаје депресиван понајвише због неприхватања околине и пријатеља његове хомосексуалне оријентације. Буњуел и Дали заједно раде на филму "Андалузијски пас", који је Лорка протумачио као директан напад на њега. 
Лорка је почео да пише стихове као петнаестогодишњи дечак. Његову поезију карактеришу три битне црте: артизам, утицај традиције и народних песама и лични, изразито страстан доживљај. Песник је веровао, у пракси спроводио, и изјављивао, чак и кроз неке песме које се могу сматрати његовом поетиком, да у градњи песме води бригу и о најмањем детаљу који обрађује. Утицај народне књижевности у Лоркиној поезији је очигледан при чему није акценат на форми већ на темама; песник настоји да кроз појмове звука, боје и покрета да душу Андалузије која је обележена знаком трагичности и примитивног духа 
Иако се није активно бавио политиком, за време грађанског рата је био ухваћен и стрељан 19. августа 1936. године. Не зна се тачно где му је гроб.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана