Томас Харди

Томас Харди рођен је 2. јуна 1840. године, у Бокхемтону у енглеској покрајини Дорсет. У шеснаестој години завршио је школу за архитекте у Дорчестеру, код локалног архитекте Џона Хикса, да би 1862. године уписао Краљевски институт Британске архитектуре у Лондону. Дипломиравши, примљен је у Друштво архитеката, али се вратио у Дорсет, јер се у Лондону никада није осећао добро, одлучивши да постане професионални писац.

Као прозни писац, Томас Харди није имао успешан почетак. За свој први роман „Сиромах и дама”, године 1867, није нашао издавача, па га је, у очајању, спалио. Охрабрио га је његов тадашњи ментор, Џорџ Мередит. После прва три романа (1871-73) смислио је фикционалну покрајину Весекс, која ће постати место радње његових будућих прозних дела.

Од 1874. године и успеха романа „Пар плавих очију“, он се, заправо, оставио повремених послова архитекте и посветио књижевној каријери која ће трајати двадесетак година и донети десетак значајних прозних дела, међу њима и изврсни роман „Теса од Дубервила” (1891). Важио је за најбољег енглеског писца свога времена, али због слободоумног става у својим романима („Под зеленим дрветом“, „Далеко од разуздане гомиле“, „Повратак домороца“, „Незнани Џуд“, „Судија из Кастербриџа“), сматран је натуралистом који ремети викторијанско схватање брака и, посебно, сексуалне слободе. Његову прозу обожавали су Лоренс (који је о њему написао одличне огледе) и Вирџинија Вулф, као и Сомерсет Мом који га спомиње у једној новели. Роберт Грејвс се сећао како се срео с Хардијем, двадесетих година прошлог века, у Дорсету. Харди је, тада, охрабрио младог писца. Занимљиво да је сам Харди себе сматрао песником који романе пише због новца.

Данас је његова проза на већој цени од поезије, али нема добре антологије енглеског песништва која би га прескочила. Најбоље његове песме садрже извесну непорецивост конкретности, карактеристичну за енглески песнички израз. Између осталих, веома га је ценио и волео Филип Ларкин на чије песништво је извршио несумњив утицај.

Роман Полански је по „Теси од Дубервила“ снимио истоимен филм, с Настасијом Кински у главној улози. Мајкл Винтерботом је екранизовао Хардијевог „Незнаног Џуда“. Хардијеву биографију објавио је Мајкл Милгејт, 1984. године.

Томас Харди је оболео запаљења плућне марамице од које и умире 11. јануара 1928. године. Извршиоци тестамента су, по пишчевој жељи, спалили писма и дневнике, што је, сматра се, нанело непроцењиву штету истраживачима Хардијевог дела и личности.

Опширније...

Тин Ујевић

Тин Ујевић рођен је 5. јула 1891. године у Вргорцу, недалеко од Имотског. Он је, у међуратном књижевном периоду, истакнути и особени, један од највећих песника на просторима бивше Југославије, студирао филозофију у Загребу, Београду и Паризу.

У књижевности се јавио оригиналним и надахнутим стиховима пред Први светски рат, али најплоднији период његовог књижевног рада пада у раздобље између два светска рата. Оригиналан таленат, снажан и плодан стваралац, он је својим присуством у међуратној књижевности живо утицао на њен ток и развој. Надовезујући се на Матоша, који му је у много чему био узор и учитељ, Ујевић се брзо развио у потпуно оригиналног књижевног ствараоца – песника, критичара, есејисту и фељтонисту.

Свакидашња јадиковка је први пут била објављена у крфском Забавнику 1917. године. После тога је била прештампана у књизи Лелек себра (Београд, 1920). Две Тинове најбоље збирке песама Лелек себра и Колајна (Београд 1926) објављене су на екавици. У издањима песама Тина Ујевића после Другог светског рата све те песме штампане су ијекавицом.

У току Првог светског рата, који је провео у Француској, Ујевић доживљава неку врсту слома, узрокованог највероватније несрећом у љубави помешаном с нервном пренапрегнутошћу и халуцинаторним стањима. Између два рата Ујевић боемски живи у Београду, Сарајеву, Сплиту, Мостару, Имотском, да би се уочи Другог светског рата коначно скрасио у Загребу, где остаје до краја живота.

Тин Ујевић је умро 12. новембра 1955. године у Загребу.

Опширније...

Тодор Манојловић

Тодор Манојловић рођен је 17. фебруара 1883. године у тадашњем Великом Бечкереку. Књижевник, књижевни и ликовни критичар и теоретичар, и драмски писац који је својом првом драмом Центрифугални играч (1930. године) поставио темеље модерне српске драме. Један је од највећих европејаца српске модерне културе. 

Завршио је Филозофски факултет – одсек историје уметности у Базелу 1914. године. Први светски рат га је затекао у Италији. Године 1916. одлази на Крф као добровољац, сарађује у Српским новинама и Забавнику.

Од 1920. до 1924. године био је секретар Опере, затим библиотекар Сената и професор београдске Уметничке академије. Сарађивао је са многим књижевним листовима и часописима, уз веома запажену преводилачку активност. Одликован је, између осталих награда, Палмом Француске академије. Написао је велики број песама, есеја, чланака и критика које су обухватиле све области уметничког стваралаштва. 

Између два светска рата интензивно је писао ликовне критике. Судови које је у овим текстовима изрекао, поводом изложби најзначајнијих југословенских сликара, послужили су за данашњу периодизацију у ликовној уметности 20. века. Ликовне критике Тодора Манојловића објављене су у редакцији Јасне Јованов, у издању Градске библиотеке Зрењанин. 

Тодор Манојловић је умро 27. марта 1968. године у Зрењанину.

Опширније...

Тања Крагујевић

Тања Крагујевић рођена је 1946. године у Сенти, градићу на Тиси, на северу Војводине, где је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији.

Дипломирала је 1970. а магистрирала 1973. године на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће "Вук Караџић", 1976. године.

Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији "Прва књига", једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији ("Матица српска", Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији “Повеља”, библиотеке “Стефан Првовенчани” из Краљева (2010).

Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Гостовала на фестивалима поезије: Струшке вечери поезије (Македонија), Пушкинови дани поезије (Русија), Трг песника, Будва (Црна Гора). Учествовала у раду Књижевне колоније у Сићеву (1994), у Међународној књижевној колонији у Ћортановцима (2008). Представљала Србију на Првом трансбалканском фестивалу поезије у Солуну (24-26. мај 2012). Заступљена у тематским и другим зборницима у земљи и иностранству. Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.

Члан је Српског књижевног друштва од његовог оснивања 2001. године.

Добитница је многих награда и признања.

Опширније...