Роберт Фрост

Роберт Фрост рођен је у Сан Франциску, 26. марта 1874.године. Прву песму је објавио 1894. године. У наредних десет година ради разне послове, најчешће као учитељ.

Године 1912. продао је фарму и прешао с породицом у Енглеску, где је, две године раније, објавио прву збирку песама.

У Америку се вратио 1915. године, населивши се на фарми у Саут Шафтсберију (Вермонт). Његова супруга умире 1938. године; у међувремену, изгубио је четворо своје деце. У то време не излази из депресије и стално помишља на самоубиство. Касније, упознаје Кеј Морисон која му постаје секретарица и животни сапутник.

После Другог светског рата, повремено се укључује у јавни живот; учествује, рецимо, на инаугурацији председника Џона Кенедија (1961), где рецитује две своје песме. Прву збирку објавио је у Енглеској, али све остале у својој домовини, где је чак четири пута добио Пулицерову награду. Године 1962. путује у Совјетски Савез и среће се са Аном Ахматовом.

Роберт Фрост је умро 29. јануара 1963. године.

Опширније...

Ристо Тошовић

Ристо Тошовић рођен је у Фочи 23. марта 1923. године.

Био је песник борац и спада у прву генерацију послератних песника који су прешли са колективног на лично, елегично, поезију меланхолије, болне резигнације, потребе за боемством, алкохоличарским заносом.

Он један од идеолога младих, касније дао поезији интимних исповести, устрепталу пред природом, меланхоличну и романтичну.

Ристо Тошовић је умро 22. августа 1986. године у Београду.

Опширније...

Ристо Ратковић

Ристо Ратковић рођен је у трговачкој породици у Бијелом Пољу 3. септембра 1903. године. Био је српски песник и приповедач, припадник надреализма. Матурирао је 1923. године у Новом Пазару и уписао Филозофски факултет у Београду, али је на предавањима био нередован проводећи највише времена дружећи се са авангардним песницима. У том периоду објављује и своје прве песме у часописима Нова песничка смотра и Уметност. Дипломирао је 1936. године.

Покренуо лист Бела ревија и алманах Чаша воде 1925. године, а већ следеће са Мони де Булијем основао је часопис Вечност и био његов уредник.

Трогодишњу политички каријеру започео је 1928. године радећи у Министарству просвете, а затим у Министарству спољних послова у Београду.

Сарађивао је са многим часописима објављујући социјалну прозу и поезију, а 1932. године добио је награду Српског књижевног гласника за најбољу приповетку објављену у том часопису – Златан осмех над Санџаком.

Дипломатији се враћа 1938. године и све до 1945. био је у Француској, СССР–у и Египту у дипломатској служби. По повратку у Београд води миран живот пишући есеје и бавећи се превођењем.

Прва збирка песама Мртве рукавице изашла му је из штампе 1927. године, а исте и Левиатан. Збирку, песама Додири објавио је 1952. године.

Ристо Ратковић је умро у Београду 18. јуна 1954. године.

Опширније...

Ристо Кременовић

Ристо Кременовић рођен је 10. октобра 1939. године у Борковићима, у засеоку Кременовићи Горњи код Бање Луке. Ристо – песник и страдалник. Рано је остао без мајке којој ће посветити неке од песама својега одрастања. Основну школу, и нижу гимназију (разреди од V до VII), како се у то време звала, похађао је у Бањој Луци, а потом се уписује у Гимназију, коју завршава школске 1956/57. Студије шумарства започео у Загребу, али га jе, на почетку студија, смрт премладог уграбила.

Још као основац, Ристо испољава несвакидашњи књижевни дар, добија похвале и награде, васколика школа зна за њега. А у знању је био, како сведоче савременици, тако поуздан „да су и професори устајали иза катедре кад он одговара.“

За живота је објавио педесетак песама; тачније, педесет једну. Обзнањивао их је у Новом средњошколцу, Младом Крајишнику, Бањалучким новинама, Младој Херцеговини, Омладинској ријечи, Полету, Ослобођењу, Гласу пионира, Крајишким новинама, Малим новинама... Песме ведрине и радости детињства, али и елегична певања пред нестајањем непорочне чистоте села над којим „бугаре вјетрови“, о тражењу себе у лавиринтима градских улица, о тежаку, о мајци и „погрбљеном оцу“, те неколике стиховане бајке, учиниле су Риста Кременовића песником препознатљивог знака, радо виђеним гостом на књижевним поселима и једва чеканим доносиоцем прилога за листове и часописе са којима је сарађивао

Ристо Кременовић је настрадао веома млад. После једног састанка на факултету, 17. априла 1960. године, Ристо се није вратио у студентски дом. Следећег јутра нађен је масакриран у Загребу, на Савској цести, а мистерија његове смрти никада није разјашњена.

Из поговора Николе Томовића
"Нетко беше Кременовић Ристо (1939 - 1960)"

Опширније...

Раша Попов

Раша Попов је рођен 26. јуна 1933. године у Мокрину, на северу Баната. По сопственом сведочењу за његов живот су важни: мокрински млинови и црква, бечкеречки Бегеј између два моста и кућа у Маршала Тита 31 у Зрењанину, новосадски бећар-штранд и ђачко игралиште. Разуме се, не једино то. Али, најпре то. У јесен 1952. године из Новог Сада где је завршио гимназију одлази у Београд на студије, где је радио и живео све то смрти. Завршио је Филозофски факултет. 

Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа Младост од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967. године. У Телевизији Београд је био до 1995. године. 

Осим тога био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. године. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године. 

Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију Видови фашизма. 

Наступао је у ТВ серијама као приповедач, неке од најпознатијих су: Радост сазнања, Фазони и форе, Варошарије, У сну сан, Шешир без дна. 

Последњих година је био колумниста дневних новина Политика где је углавном писао о друштвеним темама. 

Добитник је награде Доситеј Обрадовић за 2015. годину. 

Раша Попов је преминуо 19. априла 2017. године у Београду.

Опширније...

Растко Петровић

Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, као девето дете историчара Димитрија и учитељице Милеве Петровић. Био је млађи брат сликарки Надежде и Зоре, које су касније помагале његово школовање. Један је од најоригиналнијих и најзначајнијих српских песника после Првог светског рата.

У рату је, са српском војском, прошао албанску голготу, после чега је послат у Француску и у Паризу је дипломирао права. Од 1923. Године па све до смрти је у дипломатској служби - радио је у Риму, затим у Вашингтону. 

Припадао је првој генерацији српских модерниста и био синоним за темпераментну и неконвенционалну литературу. Његова књига песама "Откровење" најзначајније је дело српске поезије између два светска рата. Писао је и путописе с путовања у Африци и Америци, а о Првом светском рату у роману "Дан шести". Остала дела: роман "Бурлеска господина Перуна бога грома", лирска проза "Људи говоре", путопис "Африка", драма "Сибињанке". Роман "Дан шести" сматра се једним од најдраматичнијих и најфантастичнијих штива у европској књижевности о Првом светском рату. 

Спомен музеј Растка и Надежде Петровић у Улици Љубе Стојановавића, у Професорској колонији у Београду је био отворен за јавност 1975. године, али је затворен 11 година касније због лоших микроклиматских услова и недостатка финансијских средстава за темељнију обнову зграде. Предмети и уметничка дела пребачени су у депое Народног музеја у Београду. 

Растко Петровић преминуо је 15. августа 1949. године у Вашингтону. Његови посмртни остаци пренети су у отаџбину 1986. године и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

Опширније...

Ранко Младеновић

Ранко Младеновић рођен је у Клисури код Беле Паланке 28. јуна 1892. године. Био је српски авангардни песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар и новинар.

Основну школу учио је у родном селу и Пироту, гимназију у Пироту, Нишу и Београду. На Филозофском факултету у Београду 1912. године уписује се на Групи за историју опште, упоредне књижевности и историју уметности, где завршава пет семестара. У Првом светском рату учествује у Ђачком батаљону, познатом као 1300 каплара. У бици на Сувобору бива заробљен, тако да Први светски рат преживљава у аустријским заробљеничким логорима. Из заробљеништва се враћа фебруара 1919. године. Прве две послератне године проводи на студијама у Швајцарској. У Берну полаже дипломски испит са докторатом из историје, одбраном тезе "Друга владавина кнеза Михајла Обреновића 1860—1868".

Прве песме је објавио 1908. године у часопису Момчиловац, а потом објављује и у многим другим часописима: Босна, Дело, Српски књижевни гласник, Мисао, Звезда, Путеви, Алманах Бранка Радичевића, Живот и рад, Летопис Матице српске, Време и др.

За међуратну модерну српску књижевност од кључног значаја је његово уређивање часописа Мисао (1922–1923) у коме је окупио већину тадашњих српских авангардних стваралаца. Био је секретар Народног позоришта у Београду (1925–1929), наставник у београдским школама, чиновник у Универзитетској библиотеци, управник Народног позоришта у Осијеку, па директор Драме Народног позоришта у Београду и уредник часописа XX.

Објавио је манифесте: Визионарска лирика (1919), Космичка лирика (1920), Интуитивна режија (1922), Архиктетура нове заједнице (1923). Такође и збирку песама Звучне елипсе (Београд, 1928), монографију о Јоакиму Вујићу, Драмске гатке, драме Страх од верности (1931) и Човек поносан што нема среће (1933).

За време Другог светског рата био је у заробљеничком логору у Нирнбергу, да би, као тежак болесник, 1942. био отпуштен из логора.

Ранко Младеновић је умро на Бадњи дан, у Београду 6. јануара 1943. године, у четрдесет петој години живота.

Опширније...

Рајнер Марија Рилке

Рајнер Марија Рилке рођен је у Прагу 4. децембара 1875. године. Сматра се једним од највећих немачких поета.

Након 1884. године родитељи му живе одвојенои он се с мајком се сели у Беч. У првом дечаштву, мајка га је одгајала и одевала као девојчицу, вероватно не могавши да преболи губитак рано умрле ћерке. У октобру 1886. године, на очев захтев, похађа нижу војну реалку у Ст. Пелтену. Те године школовања касније назива "почетком одвратности". Плашљив, повучен и тих, не успева се прилагодити питомачком војничком животу, премда му у заводу допуштају да се бави и књижевношћу. Ишао у трговачку академију у Линцу. Пошто је приватно положио матуру, студирао је историју уметности, књижевност и филозофију у Прагу, Минхену и Берлину.

Његова поезија представља завршетак европске декаденције и почетак поезије бити. Рилкеова лирика је морбидна и сетна, пуна сумрачних и самртничких угођаја. Израз је доба на прелому светова између Истока и Запада и посебне мешавине словенског и германског. Рилкеов рад, утемељен је под утицајем класичних аутора. Древни Богови као Аполон и Хермес су често спомињани у његовим делима, као и анђели, руже...

Преводио је с француског, енглеског и италијанског језика.

Од 1897. до 1899.године живи у Минхену и Берлину; путује у Италију и Русију. Затим живи у Ворпсведеу близу Бремена. 1901.године се жени вајарком Кларом Вестхоф, али се тај брак брзо распада. После тога дуже живи у Паризу, путује у Италију, Данску, Шведску, Северну Африку, Египат и Шпанију. Од 1911-1912. године живи у замку Девин близу Трста. Рат проводи у Минхену, једно време служећи као војник у Ратном архиву. После рата је углавном у Швајцарској, где се 1922. настањује у малом замку Мизот у Валеу.

Рајнер Марија Рилке умро је 29. децембара 1926. године од леукемије у Валмонту, Швајцарска .

Нека од његових дела:

Сонети Орфеју

Нове песме

Књига слика

Жртва Ларима

Живот Маријин

Опширније...

Рајко Петров Ного

Рајко Петров Ного рођен је у Борији, општина Калиновик, 13. маја 1945. године. Рајко је рођен од оца Петра и мајке Стане, у Загорју, у старој Херцеговини. Старином је од Рашевића (где припада и Марко Миљанов) из племена Кучи у Црној Гори. Средње име Петров узео је по оцу. Презиме Ного је узето од једног надимка Рашевића.

Као дечак дошао је из родних Борија у Сарајево и ту започео школовање. Након основне школе завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Радио је као уредник у издавачком предузећу „Веселин Маслеша“ 1972-1982, затим као уредник београдског БИГЗ-а 1982-1999. године.

Ного је био српски песник, есејиста и књижевни критичар. Од 2000. године предавао је поезију и критику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године.е. Не улазећи у његова политичка и свеколика друга лична опредељења, водећи се само поезијом и поетиком књижевног стваралаштва, Рајко Петров Ного остао свој и то у временима кад на свим друштвеним пољима се вреднује припадност некој групацији. О њему је покојни проф. Никола Кољевић једном рекао: “Оваквим путевима песничког стасања Рајко Петров Ного је успео у нечем што је у поезији можда најтеже: да веран свом личном гласу и лику свој случај саобрази са судбином и духовним обрасцима целе једне културе. Отуда се његове, толико лично интониране песме не доимају више као само његове, већ и као наше заједничке”.

Преселио се 1982. године из Сарајева у Београд.

Био је члан Удружења књижевника Србије.

Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Био је члан првог сазива Сената Републике Српске од 1997, а поново је изабран 9. априла 2009. године.

Добитник је 23 награде, а до краја 2007. године објавио је 52 књиге.

Рајко Петров Ного је преминуо 28. новембра 2022. године.

Објавио је збирке песама:

·         Зимомора, (1967)

·         Зверињак, (1972)

·         Родила ме тетка коза, пјесме за дјецу, (1977)

·         Безакоње, (1977)

·         Планина и почело, (1978)

·         Колиба и тетка коза, пјесме за дјецу (1980)

·         На крају миленија, (1987)

·         Лазарева субота, (1989)

·         Лазарева субота и други дани, (1993)

·         На капијама раја, (1994)

·         Лирика, (1995)

·         Мало документарних детаља, (1998)

·         Нек пада снијег господе, (1999)

·         Најлепше песме Рајка Петрова Нога, (приредио Ђорђо Сладоје) (2001)

·         Неодремано око, (2002)

·         Није све пропало, (2004)

·         У Вуловоме долу, (изабране и нове пјесме) (2005)

·         Јечам и калопер — глоса, (2006)

·         Не тикај у ме, (2008)

Опширније...

Рајица Марковић

Рајица Марковић рођен је у Крагујевцу 8. марта 1958. године. У неспоразуму са светом од шесте године, кад му се разводе родитељи. Немирног духа одрастао на крагујевачкој калдрми, деценијски дежурни кривац и етикетирани негативац. Био је породичан човек, отац петоро деце, али у духу још увек неуклопљен у актуелне друштвене норме преживљава на маргини друштва. 

Поезију је писао у младости, па је запоставио због осамнаестогодишњег рада у крагујевачкој фабрици оружја. Последњих година активно је писао, одужујући дуг запостављеној песничкој речи. 

Објавио ддесетак песничких књига, од тога већину у самосталном издању.

Нико као ми и ми као нико (2001), самостално издање.
Господар слуга (2002), самостално издање.
У лавиринтима таме (2003),самостално издање.
Чак и од мишева презрен, Хабитус - Београд (2004).
Тајна безакоња, Галерија - Горњи Милановац (2005),
Тужно радовање (2006), самостално издање,
Исповест броја (2007), самостално издање,
Разбојниково јеванђеље, изабрана поезија, Кораци - Крагујевац (2009),
Тежак венац ал је воће слатко, Кораци - Крагујевац (2011).

За овог песника, како он каже: поезија је живот, а живот борба за достизање вечних идеала. Није награђиван нити је слао на наградне конкурсе ако се изузме прва награда на локалној манифестацији Дани шљиве 2010. у Страгарима.

Рајица Марковић је умро 14. септембра 2022. године у Крагујевцу.

(14. септембар 2022)

Опширније...

Раде Драинац

Раде Драинац је рођен 26. августа 1899. године у Трбуњу код Блаца. Његово право име је Радојко Јовановић. Основну школу завршио је у Блацу а 1911. године уписује се у гимназију у Крушевцу у којој – до почетка Првог светског рата, завршава три разреда. Године 1914. већ је на фронту, са својом војском, а 1915. повлачи се преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стиже у Сан Ђовани. 

У земљу се враћа 1918.године, наставља школовање, а прекида га после шестог разреда. Већ 1919. године, објављује поезију у часопису "Епоха". Збирка стихова "Модри смех" излази у Београду 1920. године са потписом Рад. Јовановић. 1922. покреће часопис "Хипнос" и објављује програм Хипнизма – први пут потписује се као Раде Драинац. У едицији Хипноса објављује књиге стихова "Воз одлази". Потом објављује низ збирки песама све до последње "Дах земље" објављене 1940. године. 

Раде Драинац се сврстава међу најинтересантније српске писце између два светска рата. У првој фази његовог песничког рада најчешће је користио дванаестерац у стиху. Објавио је две песничке збирке „Модри смех“ (1920. године) и „Афродитин врт“ (1921. године). У овим збиркама доминантни су мотиви платонске еротике, пролазности и Бога. 

Друга авангардна фаза његовог рада произвела је песничке збирке „Воз одлази“ (1923. године), „Лирске минијатуре“ (1926. године), „Бандит или песник“ (1928. године) и „Банкет“ (1930. године). Ове збирке обилују мотивима путовања, дехуманизованог савременог града, словенства, муке песника на овом свету, са све прожетим црним хумором и иронијом. Експериментисао је са стиловима. Користио се метафорама, а мелодија и ритам јављају се као синтеза простора и времена. 

У трећој фази свог песничког рада Драинац се све више одмицао од модернизма. У програмским радовима као што је „Књижевни фронт“ продубио је његов сукоб с надреализмом. Песничке збирке објављене 1938. године су: „Улис“ и „Човек пева“. Док је 1940. године објавио збрку „Дахом земље“. 

Његова поезија састоји се од разних решења животне загонетке. Користио се јединственим начином изражавања. Речи су му јаке, метафоре свеже, употребио је велики број дотад непознатих речи у поезији и тако на својствен начин модернизовао поезију. Са великом страшћу писао је о модерном животу и савременом свету. Његова поезија захватила је сурову животну реалност, у песмама су присутни возови и бродови који одлазе на далека путовања, опевао је мирис кафана, велике булеваре, уопште живот модерних градова. Анализом његових дела осјећа се опседнутост путовањима и велика чежња за далеким, неоткривеним пределима. 

Писао је прозу у виду приповетки „Срце на пазару“, романа „Шпански зид“, путописа и фељтона „Љепоте и чуда Париза“, критика и есеја „Осврти“, књижевних полемика и политичке публицистике „Без маске“, драма „Азил за бескућнике“ и ратних дневничких записа „Црни дани“.Волео је да путује: 1927. и 1929. године био је у Француској, 1931. у Фиренци, а 1932. године у Бугарској. Мобилисан је 1941, а после слома југословенске војске злопаћења и краћег лутања враћа се у завичај, у Топлицу. Време проведено у ратној Топлици описао је у постхумно објављеној књизи "Црни дани". 

Раде Драинац је оболео од туберкулозе – тада песничке бољке и кратко се лечио у санаторијуму на Озрену. Одатле је пребачен у Београд, где је умро 1. маја 1943. године. У рубрици место становања остало је записано – "без улице и броја стана", а у рубрици најближи сродници – није било сродника на сахрани.

Извор

Опширније...

Раденко Настић

Раденко Настић рођен је у Ваљеву 1968. године. Пише, како сам песник каже, савремену поезију, пре свега, за себе, а потом за уски круг њему блиских и драгих људи. По занимању је машински инжењер са великим искуством у струци. Као поета, бојажљиво приступа сваком јавном експонирању.

До сада је објавио самостално две збирке песама: „Изговарање несна“ (1996), „Куда ћеш?“(2009). Са својим песмама заступљен је у збирци песама „Галаксија Миљковић“(2001). Члан је Књижевне заједнице Ваљева

Скромно живи и ради у Ваљевској Каменици.

(1.август 2013)

Опширније...

Рабиндранат Тагоре

Рабиндранат Тагоре рођен је у Индији, у граду Калкути, 7. маја 1861. године у угледној браманској породици.

Допутовао је 1912. године у Енглеску и објавио збирку Гитањали, коју је сâм превео с бенгалског на енглески језик. Познати ирски песник Јејтс написао је одушевљени предговор тој књизи, која ће годину дана након тога (1913), Тагореу донети Нобелову награду. Збирка Гитањали, што у преводу значи песме даровнице, садржи песме што их је Тагоре испевао након женине и кћеркине смрти, након десетогодишњег раздобља писања бујне љубавне лирике.

Тагоре није био само песник, већ и приповедач, филозоф, композитор, сликар, педагог, есејиста, драмски писац и преводилац. Сам је за многе своје песме компоновао музику, и оне се певају попут народних свуда где се говори бенгалским језиком, а њиме говори више од 50 милиона људи.

При другој посети Европи, Тагоре је 12. новембра 1926. године дошао и Краљевину Југославију. Прво је посетио Загреб где је одржао два предавања на енглеском језику, док је песме читао на бенгалском. Два дана касније, 14. новембра стигао је у Београд. Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером, истакнутим писцем и новинаром. И већ сутрадан у листу „Време”, након дужег разговора који су имали, освануо је овакав портрет шездесетпетогодишњег песника:

„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.

Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама...”

Оба дана боравка Рабиндраната Тагоре у Београду била су испланирана до детаља, од сусрета с новинарима до свечаних обеда, посета музејима и вечерњег предавања на Универзитету под називом „О савременој цивилизацији”. Била је то тема о којој је већ говорио у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти...

Песникова прича прва је његова књига објављена 1878. године, потом следе збирке песама Млади месец и Градинар, збирке приповедака Гладно камење и Прекинуте везе, романи Дом и свет, Бродолом, те драме Цитра и Краљ тамне собе.

Нехру је, говорећи о Тагореу, рекао да је он „...више него иједан Индијац ускладио идеале Истока и Запада проширивши основу индијског националног осећаја те да је, као и Ганди на другоме плану, навео свој народ да мисли о ширим питањима која се тичу човечанства”.

Рабиндранат Тагоре је умро 7. августа 1941. године у родној Калкути.

Опширније...