Пол Елијар

Пол Елијар рођен је у Сент Денису крај Париза, 14. децембра 1895. године. Био је француски песник.

У Првом светском рату је био војник и објавио плакету противратних стихова "Дужност и немир". После рата истакао се у покрету надреалиста. За време Грађанског рата у Шпанији активно је помагао антифашистичке снаге, а за време немачке окупације Француске најзначајнији је песник покрета отпора. Пева о љубави и лепоти, братству међу људима, а изнад свега узноси слободу. Написао је уводну песму за француско издање "Јаме" од Ивана Горана Ковачића.

Пол Елијар је био у браку са Хеленом Дмитријевном Ђаконов, ћерком московског службеника, познатијом као Гала, од 1917. до 1932.године, иако је до истинског раздвајања дошло изненада, 1929. године, приликом сусрета Гале и Салвадора Далија у Кадакесу. Луис Буњуел, који је присуствовао том сусрету, прича у “Последњем уздаху”, да је видео Далија како трчи, узбуђен, говорећи : “Стигла је једна необична жена!” У Елијаровим писмима Гали налазимо само ехо овог сусрета и понекад горчину, али су та писма пре свега била пуна љубави која је била јача од раздвајања и пуна бриге за Галину срећу. Та срећа је важнија од свега. Елијар то говори, понавља, као да је желео да најпре сам себе увери у то. А та је срећа, очигледно била неодвојива од Далија. Пол Елијар је писао Гали писма са својих путовања док је скупљао уметничка дела како би их продавао колекционарима, и то између 1924. године (дванаест година након њиховог првог сусрета, седам година након венчања, када је започела надреалистичка битка) и 1948. године (четири године пре Елијарове смрти). Писма је пронашла њихова кћер Сесил после мајчине смрти 1982. године. Гала је чувала та писма преко 30 година.

Пол Елијар је преминуо од срчаног удара 18. новембра 1952. године у месту Шарантон ле Пон. Сахрањен је на гробљу Пер Лашез у Паризу.

Дела: "Умрети од неумирања",

"Престолница бола",

"Јавна ружа",

"Моћи све рећи",

"Феникс".

Опширније...

Пол Верлен

Пол Верлен рођен је 30. марта 1844. године у Мецу. Био је француски писац који је поезију обогатио новом музикалношћу, а лирски израз новим нијансама. Његова поема "Песничко умеће" ("L'art poetique") прихваћена је као манифест симболизма, а први стих те песме гласи: "Музика пре свега". Припадао је Бодлеровом кругу симболиста, али не сав и не до краја. Када је 1886. године објављен манифест симболизма, Верлен је већ био зашао у језик и расположења импресионизма.

Верлен је наговестио нова песничка расположења која ће се искристалисати као импресионизам, што се примећује и у његовој песми "Месечина".

Познаваоци личности Верлена кажу да је он био човек у сталним људским и песничким падовима и узлетима, човек без моралне чврстине и реда у стварању, лабилна личност, неумерен и ексцентричан. У животу је тражио блато и са уживањем гацао по њему, а онда се покајнички враћао из греха у светост и чистоту, да би после извесног времена све почео из почетка. У његовој поезији може се пратити преображај поезије у правцу декаденце и симболизма.

Прву збирку песама објавио је 1866.године под називом “Сатурнове песме”. Верлен се у међувремену оженио, али тада је упознао Артура Рембоа који је дошао да живи с њим и његовом трудном женом. Верлен је изгубио интерес за жену и тек рођеног сина, па је своје дане проводио са својим младим љубавником Рембоом, живећи боемским, раскалашеним животом, испијајући апсинт и пушећи хашиш.

Њих двојица су 1872. године отишли у Лондон, живели су у сиромаштву и преживљавали од Верленове зараде од подучавања. Следеће године отишли су у Брисел, где је Верлен у стању пијанства, љубоморе и беса, покушао убити Рембоа.

Тих година писао је песме, које су 1874. године објављене у збирци “Романсе без речи”, која је изашла док је он био у затвору због покушаја убиства. Након затвора, вратио се у Енглеску, где је радио као учитељ француског, латинског и грчког језика те сликања. Његова лирика значајна је за развој слободног, музички богатог стиха.

Отишао је затим у Бостон, а онда поново у Енглеску где је написао још једну успешну збирку песама “Мудрост”.

У Француску се вратио 1877. године и предавао енглески у једној школи, где се заљубио у једног свог ученика. Он му је био инспирација за следеће песме. И даље је био зависник о дроги и алкохолу, што га је задржало у сиромаштву. Ипак, био је цењен и признати песник, који је касније утицао не само на многе друге књижевнике, већ и остале уметнике. Али његов боемски начин живота довео га је до смрти у 51. години.

Пол Верлен је умро је у Паризу 8. јануара 1896. године.

Опширније...

Пол Валери

Пол Валери рођен je 30. октобра 1871. године у граду Сет на југу Француске. Био је француски песник и есејиста, један од најпознатијих писаца лирике.

Студирао је право у Монпељеу. Од 1892. године прелази да живи у Паризу. Поетски на њега су утицали Едгар Алан По и Стефан Маларме, но напушта песништво и посвећује се студијама математике, архитектуре и филозофије. Тек је 1913. године на наговор Андреа Жида пристао средити за штампу своје младеначке строфе, па је следеће четири године писао поему Млада Парка.

У својим есејима расправља о најразличитијим темама: о књижевности, архитектури, о лажима историографије и злочинима политике, о женама и парфемима и др.

Био је члан Француске академије у периоду 1925-1945. године.

Пол Валери је умро 20. јула 1945. године у Паризу.

Опширније...

Петар Петровић Његош

Петар Петровић Његош, један од највећих и најзначајнијих српских писаца и мислилаца почетком и средином 19. века, рођен је 13. новембра 1813. године у Његушима код Цетиња. Потиче из славне династије Петровић Његош која је владала у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика Данило [(1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)].

У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.

Негош је на крштењу добио име Радивоје по којем је у народу био познат као владика Раде. У седамнаестој години постао је владар Црне Горе, а касније и владика. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом владика Петар Петровић. Његош је владар који је писао поезију, односно песник који је владао једном државом.

Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.

Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.

Митрополит Петар I изражава, 20. јануара 1827. године, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.

Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.

Прва Његошева збирка песама штампана је на Цетињу 1834. Из овог периода је и најобимније Његошево дјело "Свободијада", довршена 1835. године. Написао је "Кратку историји о Црној Гори". Његошево најславније дело "Горски вијенац" у Бечу је оцењено као манускрипт генијалног творца. Друга његова важна дела су "Луча микрокозма", "Огледало српско" и "Лажни цар Шћепан Мали".

Почетком 1851. године борави углавном у Напуљу и Риму. Посећује и Чивита Векија, Ливорно, Фиренцу, Пизу, Ђенову, Торино, Милано и Венецију. Стиже у Трст 4. маја, а одатле недељу дана касније одлази у Беч и оближње лечилиште Хицинг. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде да ће бити излечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда раставити!“. „Неповољно стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра за Котор не бих ли ту или на другом ком мјесту средством љекара нашао себи побољшање...“ (писмо Павлу Решетару од 28. октобра 1851).

Петар Петровић Његош је умро од туберкулозе 31. октобра 1851. године у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“

Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра, привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен. Том приликом, послушавши жељу Његошевог оца, кнез Данило нареди да се отвори Његошев ковчег (упркос томе што се по канонима не може откривати тело док не протекне седам година од смрти), надајући се да ће Његошево тело наћи целокупно, као што је било тело Петра I. Међутим, од Његошевог тела беше читава остала само десна рука.

Током Првог светског рата, аустријске снаге су из Бококоторског залива бомбардовалe капелу на Ловћену. Касније, када је Црна Гора већ била окупирана, окупационе снаге ексхумирале су Његошеве кости и пренеле их на Цетиње у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, са намером да се на месту Његошеве капеле изгради споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Та намера ипак није остварена.

Обнављање Његошеве капеле завршено је 10. септембра 1925. и освећена је два дана касније. Све што је остало од старе узидано је у обновљену капелу, истог облика, величине и унутрашњости као стара. Његошеве кости враћене су на Ловћен 21. септембра 1925. (по грегоријанском календару). Ковчег са Његошевим костима у обновљену капелу, заједно са митрополитом црногорско-приморским, епископима и члановима владе, унео је краљ Александар Карађорђевић, унук српског кнеза Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића Његоша.

Током Другог светског рата, у априлу 1942, Његошеву капелу оштетила је италијанска војска, али причињена штета није била велика.

Послератна црногорска власт донела је 1952. године одлуку да се на месту Његошеве капеле сагради маузолеј према нацртима вајара Ивана Мештровића. Планови за измештање капеле и изградњу маузолеја настављени су и после Мештровићеве смрти 1962. Упркос гласовима који су говорили да треба поштовати Његошев завет (да буде сахрањен у црквици коју је подигао), ловћенска капела је порушена до темеља крајем шездесетих година и од 1974. на њеном месту стоји маузолеј.

Извор

Опширније...

Петар Кочић

Петар Кочић рођен је 12. јула 1877. године на Змијању, село Стричићи, у Босанској крајини, у брвнари без прозора, у оном херојском крају који никад није био под кметством. Петар је први човек у свом роду који је сишао са планина и отиснуо се у свет. Биле су му две године кад је изгубио мајку, његов отац, свештеник Јован, из дубоке жалости за женом, напустио је кућу и децу и отишао у манастир Гомионицу и постао монах Герасим.

Из баба-Видине школе крај оваца и говеда, кренуо је Кочић по очевој жељи у манастир Гомионицу да учи читати и писати код полуписмених, бистрих и родољубивих калуђера. У манастиру је завршио два разреда основне школе (више их тамо није ни било). Остала два учио је у Бањој Луци. По завршетку основе школе, 1891. године, Кочић је по очевој жељи кренуо у Гимназију у Сарајево.

После судара са школским властима, Кочић је 1895. године прешао у Београд. Тамо је исте године завршио четврти разред Гимназије и уписао се у пети. Гимназију је завршио у јуну 1899. године и отишао у Беч да студира славистику код чувеног професора Јагића. У Бечу Кочић улази у круг студената Босанаца и почиње да се бави литературом и националном борбом. У кружоку Павла Лагарића написао је Кочић своје прве радове.

Прва збирка његових приповедака под насловом С планине и испод планине појавила се у Сремским Карловцима 1902. године. Овом збирком у српску књижевност ушао је писац "од талента, од стварног и оригиналног талента". Две године касније, појављује се друга збирка коју Кочић посвећује "успомени на генија Ђуру Јакшића", а најзначајнија новина ове збирке је позната сатирична актовка Јазавац пред судом.

Кочић је у јуну 1904. године апсолвирао филозофију и затражио службу од српског министарства просвете. Постављен је за професора српског језика и књижевности у учитељској школи у Скопљу. Привлачила су га стара огњишта, српске славе и величине. Убрзо је дошао у сукоб са онима који су угњетавали незаштићене у новој средини и у касну јесен 1905. године напушта Скопље и одлази у Сарајево.

У Сарајево је стигао као познат књижевник и публициста. У својој Босни развија широку политичку и културну активност због које су га окупационе власти гониле. Тако је био протеран из Сарајева. Али, Кочић не мирује. Одлази у Бању Луку и у својој Крајини покреће лист Отаџбина са намером да око себе окупи све национално свесне борце. Ипак, полиција га није остављала на миру. Од октобра 1907. до 1909. године Кочић с мањим прекидима тамнује по разним аустријским робијашницама.

По изласку са робије велики песник Босанске Крајине опет се враћа литератури. Почетком 1910. године обављује у Загребу збирку приповедака под насловом Јауци са Змијања, а већ идуће године и своју хомористичко-сатиричну проповетку Суданија. Крајем 1912. године почео је да осећа брзо напредовање прогресивне парализе.

Борба за ослобођење и уједињење отпочиње управо оне године кад је писац осетио да је тешко болестан. Морао је да се лечи онда кад је требало да се бори. Пред сам почетак Првог светског рата, 1914. године, Кочићеви прелазе у Београд и Петра смештају у душевну болницу. И нестао је тихо, нечујно, у праскозорје једног августовског дана 1916. године у поробљеном Београду. Некако пред смрт он је са уздахом рекао: "У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству вајме и умријех." Пријатељи су га ујутру нашли у мртвачници.

Петар Кочић је умро 27. августа 1916. године у Београду. Преминули у душевној болници сахрањивани су без ковчега, али по специјалном наређењу управника, један од пацијената направио је сандук за Кочића, а свештеник Гавра Милошевић сутрадан је одржао велико опело писцу и народом трибуну. Пацијент који је направио ковчег заузврат добио је Кочићев нови капут.

Капела се тада реновирала, па је тело до сахране стајало у болничком купатилу, а сахрањен је у црвеним, болничким папучама и са шајкачом.

Друштво Змијање из Бањалуке, затражило је дозволу од Кочићеве жене да се Петрови посмртни остаци из Београда преместе у Змијање. Онда је дала дозволу да се то уради, али се брзо предомислила јер је десет дана пред планиран пренос посмртних остатака отишла у општину и затражила стражу за Кочићев гроб.

Опширније...

Перси Биш Шели

Перси Биш Шели, један од најзначајнијих песника енглеског романтизма Перси Биш Шели рођен је 4. августа 1792. године.

Студирао је на Оксфордском универзитету, одакле је избачен због писања брошуре О неопходности атеизма (1811), заједно са својим пријатељом Томасом Хогом. Са деветнаест година отишао је у Шкотску где се оженио шеснаестогодишњом Херијет Вестбрук.

Године 1816. напустио је трудну супругу и, инспирисан авантуристичким романима, побегао са новом љубављу, младом Мери, кћерком Вилијама Годвина, у Швајцарску. Ту се спријатељио са Бајроном. Његова друга супруга, Мери Шели, позната је по роману Франкенштајн, или модерни Прометеј. После смрти свога мужа, бринула се о издавању његових дела.

Изузетно образован, врстан познавалац филозофије, књижевности и науке, романтичарски слободоуман, борац против традиције, повластица и тираније, унео је у енглеску поезију тог времена ноту слободе и духовне смелости. У поеми “Краљица Моб” изразио је револуционарно осећање против владара, свештеника и политичара, а у “Побуни Ислама” наду у бољу будућност људског рода.

Перси Биш Шели, бунтовник против политичких, друштвених и верских стега, отишао је из Енглеске и последње године живота провео у Италији, где се 8. јула 1822. године утопио приликом бродолома, док је једрио.

Опширније...

Перо Зубац

Перо Зубац jе рођен у Невесињу, Херцеговина 30. маjа 1945. године. Основну школу завршио у родном месту, а експерименталну гимназиjу у Лиштици и Зрењанину. Студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду књижевност јужнословенских народа. Члан Удружења новинара Југославије, Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије.

Обjавио педесет књига поезиjе, двадесет књига песама за децу, jедну књигу есеjа („Ти дани“, Стражилово, Нови Сад, 1976), књигу пародиjа на jугословенско песништво, шеснаест антологиjа jугословенског и страног песништва. На стране jезике преведено му jе седам књига (две књиге на македонски, две на албански, једна на мађарски, једна на италијански и једна на румунски језик) а песме су му превођене на двадесет светских jезика. Налази се у десетак страних и преко триста антологиjа jугословенског песништва и песништва за децу.

Био jе главни уредник студентског листа ИНДЕКС, главни и одговорни уредник часописа за културу ПОЉА, у Новом Саду, уредник загребачке ревиjе ПОЛЕТ, уредник скопске МИСЛЕ, сарадник броjних jугословенских ревиjа, часописа и листова. Као новинар, имао jе своjе колумне и фељтоне у “Борби” (Београд), “Побjеди” (Подгорица), “Свиjету” и “Недjељи” (Сараjево), “Оку” (Загреб), “Дневнику” (Нови Сад), “Полету” (Загреб), “Раду” (Београд), “Гласу омладине” (Нови Сад), “Уни” (Сараjево), “Суботичким новинама” (Суботица)...

Обjавио jе (са Гораном Бабићем, Луком Паљетком, Владимиром Николићем) драму “Мудбол”, изведену 1968. године, позоришни комад “Вратио се Николетина” (са Драганом Jерковићем), изведен у Београду 2000. године, ТВ драму “Избацивач”, коjа jе емитована 1979. године, на ТВ Нови Сад и ТВ Београд.

Написао jе либрето за балет “Бановић Страхиња” Стевана Дивjаковића и либрето за оперу Мирослава Штаткића “Ленка Дунђерска”.

На стихове Пера Зубца компоновано jе више кантата, соло песама, ораториjума, а за стихове jе добио наjзначаjниjе награде на jугословенским фестивалима у Опатиjи, Београду, Подгорици, Нишу, Доњем Милановцу, Панчеву, Рожаjу, Никшићу.

Написао jе сценариjа за осам документарних филмова и целовечерњи филм “Центар филма” из Београда о Jовану Jовановићу Змаjу. Добио jе Златну повељу међународног Београдског фестивала документарног и краткометражног филма за сценарио филма Кароља Вицека “Пинки”.

Био jе уредник популарне сериjе класичне музике Радио — Телевизиjе Србиjе “Хармониjа сфера”, шеснаест филмова о савременим композиторима класичне музике.

За књижевни рад награђен jе значаjним jугословенским наградама као што су: “Награда пунолетства” ОК ССО Нови Сад, “Горанов виjенац”, “Горанова плакета” за књижевност за дjецу, “Jован Поповић”, “Жарко Васиљев”, Октобарска награда Новог Сада, Повеља Новог Сада, Награда ослобођења Мостара, Златна плакета града Вуковара, Велика повеља града Краљева, Награда ослобођења Кикинде, “Златна кап сунца Мостара”, “Стражилово”, “Змаjев штап”, Награда Сремских Карловаца “Павле Адамов”, Годишње награде Радио Београда, Награде “Змаjевих дечjих игара” за књижевност за децу, награда “Стара маслина” за књижевност за децу, Бар, “Гашино перо”, Лазаревац, за животно дело у књижевности за децу, “Златни кључић” Смедеревске песничке jесени за књижевност за децу, Златна чаша манифестациjе “Чаша воде са извора”, Награда ослобођења Воjводине.

Заступљен jе у читанкама и лектири у Србиjи, Хрватскоj и Босни и Херцеговини. Обjавио jе више текстова у jугословенскоj периодици на теме из совjетске и руске уметности. Писао jе о Jесењину, Маjаковском, Пастернаку, Цветаjевоj и другима.

Песму “Мостарске кише” у преводу Ирине Чивилихине, обjавио jе московски часопис “Работница” (фебруар 1988) у тиражу од 19.750.000 примерака. Неколико његових песама преведено jе на руски jезик и обjављено у руским ревиjама. Поема “Руска варка” обjављена jе и на италиjанском jезику, у Бариjу 2001. године.

Преводи Пера Зубца песника руских воjника палих у отаџбинскоj воjни, посебно песме Захара Городиjског, обjављени су у Jугославиjи, а песма “Кад ми часи смрти постану блиски”, дуго година jе веома популарна међу младима у Jугославиjи.

Перо Зубац живи и ствара у Новом Саду.

Извор

Опширније...

Паун Петронијевић

Паун Петронијевић рођен је у Рибашевини 29. јуна 1936. године. Писао је поезију и прозу, а бавио се новинарством. Био је дописник листа Вести (Ужице) и ревије Село (Београд). Прву песму објавио у ужичким Вестима 1953. године, а затим објављује на страницама београдске Задруге, Омладине и другим листовима и часописима. Добитник је Змајеве награде за поезију 1954. и 1956. године. Превођен је на италијански, шпански, руски и француски језик.

Разболео се 1951. године од туберкулозе и од тада се лечио на Грудном одељењу болнице у Ужицу, потом у санаторијуму у Кнез Селу у Нишу и у болници на Бежанијској Коси у Београду.

Паун Петронијевић је преминуо 12. августа 1962. године у Београду.

У часопису Видици Љубивоје Ршумовић је поводом Паунове смрти записао: „Изучио је највишу школу – школу патње, годинама се селећи из санаторијума у санаторијум, живећи међу белим зидовима, лекарским рецептима, посетама два пута недељно. Умро је – не рекавши се до краја“.

Прву збирку песама Пастир тражи дно неба објавили су му његови пријатељи непосредно пред крај његовог живота. Након смрти, његова дела излазе на светлост дана, својим квалитетом добијају на вредности. Ту су збирке песама Добро лето (1974), Велико јутро (1987), Истргнут клас (2009), Оглас за душу (2010)…

У Рибашевини се у знак сећања на Пауна Петронијевића, одржава песничка манифестација Одзиви Пауну

Опширније...

Петар Рајин Васић

Петар Рајин Васић, новинар и публициста, рођен је 27. јуна 1941. године у Пиперцима, општина Бијељина. Вишу реалну гимназију је похађао у Брчком и Бијељини где је 1960. положио велику матуру. Након тога слушао је једно полугодиште педагошку групу предмета у Учитељској школи Травник где је положио дипломски учитељски испит. Три године је радио као учитељ у босанским селима, а потом прешао у Средњошколски ђачки дом Зеница и седам година радио као васпитач. Од 1971. па до 1978. године провео је на разним дужностима у органима општинске управе, а у периоду од 1978. до 1984. године био је на истакнутијим друштвено-политичким функцијама у Зеници. Посљедње две године живљења и рада у Зеници био је и директор Ђачког дома, од почетка септембра 1990. до краја маја 1992. године. 

Паралелно са педагошким и друштвеним радом бавио се и новинарством. Сарађивао је у локалном листу Наша ријеч и у неким стручним листовима на нивоу тадашње државе (Мјесна заједница, Загреб и Одбрана и заштита, Београд). Завршио је педагошку академију, студирао педагогију у Сарајеву, а новинарску диплому је стекао на Југословенском институту за новинарство у Београду.

Када се разбуктао ратни пожар у БиХ избегао је са породицом у Београд где је био до краја 1994. године. Потом је мобилисан у Војску Републике Српске где проводи посљедњу годину рата као новинар у Источно-босанском корпусу. Одатле се јављао и као дописник Политике експрес и Екстра магазина.

У Брчко се доселио почетком 1996. године одакле је наставио да ради за листове Екстра магазин, Бијељина, Наша борба, Београд и Ослобођење, Бања Lука. Једно време радио је и као фоторепортер Брчанских погледа. Објављивао је и краће књижевне форме, сатиричог и приповедачког жанра. Песме пише одувек али их је стидљиво саопштава другима. Ово је један од првих његових покушаја представљања своје поезије јавности.

Коаутор је више књига о Брчком и Брчком Дистрикту Босне и Херцеговине: Брчко-хроника супервизије, 1999. године, Брчко дистрикт БиХ - Будућност је почела, 2003. године, Будућност је почела, и још неколико заједничких књига, а своју прву ауторску књигу Супервизор промовисао је петог марта 2010. године, на десету годишњицу проглашења Коначне арбитражне одлуке о Брчком.

Покренуо је и уређивао билтен Владе Дистрикта Мост 2000 који је излазио редовно од октобра 2000. године до октобра 2003. године.

Суоснивач је, а сада и председник, Удружења за неговање српског културно-историјског наслеђа Баштинар, Брчко и члан редакције истоименог часописа (Баштинар) који излази два пута годишње.

(1. јул 2013)

Опширније...

Пабло Неруда

Пабло Неруда рођен је 12. јула 1904. године у граду Перал у Чилеу кao Рикардо Нефтали Рејес. Свој литерарни псеудоним Неруда, који је касније прихватио као лично име, преузео је од имена чешког песника и писца Јана Неруде.

Почео је да пише веома рано. У деветнаестој години (1923) објавио је своју прву књигу поезије „Сутони“, а већ у двадесетој и другу под називом „Двадесет поема о љубави и једна песма без наде“. Студирао је француски језик и педагогију. Шпански грађански рат и смрт свога пријатеља Федерика Гарсије Лорке на њега оставља неизбрисив траг. Прикључује се револуционарном покрету и тада пише песме са револуционарно-социјалном тематиком.

Од 1927. до 1935. године ради при Чилеанском конзулату, а од 1939. до 1940. године је конзул у Паризу, а након тога у Мексику до 1943. године. Враћа се у родни Чиле 1945. године и постаје сенатор. Због неслагања са тадашњим председником Чилеа бива прогоњен. Успева да побегне у Европу, где је боравио у разним земљама. У Чиле се враћа 1952. године где живи до своје смрти. Објавио је још десетак књига поезије.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1971. године.

Пабло Неруда је умро 23. септембра 1973. године. Много година касније откривено је да је он убијен.

Опширније...