logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Великани родољубиве поезије. Кратке приче.
slike pesnika

Пол Елијар

Пол Елијар рођен је у Сент Денису крај Париза, 14. децембра 1895. године. Био је француски песник.
У Првом светском рату је био војник и објавио плакету противратних стихова "Дужност и немир". После рата истакао се у покрету надреалиста. За време Грађанског рата у Шпанији активно је помагао антифашистичке снаге, а за време немачке окупације Француске најзначајнији је песник покрета отпора. Пева о љубави и лепоти, братству међу људима, а изнад свега узноси слободу. Написао је уводну песму за француско издање "Јаме" од Ивана Горана Ковачића.
Пол Елијар је био у браку са Хеленом Дмитријевном Ђаконов, ћерком московског службеника, познатијом као Гала, од 1917. до 1932.године, иако је до истинског раздвајања дошло изненада, 1929. године, приликом сусрета Гале и Салвадора Далија у Кадакесу. Луис Буњуел, који је присуствовао том сусрету, прича у “Последњем уздаху”, да је видео Далија како трчи, узбуђен, говорећи : “Стигла је једна необична жена!” У Елијаровим писмима Гали налазимо само ехо овог сусрета и понекад горчину, али су та писма пре свега била пуна љубави која је била јача од раздвајања и пуна бриге за Галину срећу. Та срећа је важнија од свега. Елијар то говори, понавља, као да је желео да најпре сам себе увери у то. А та је срећа, очигледно била неодвојива од Далија. Пол Елијар је писао Гали писма са својих путовања док је скупљао уметничка дела како би их продавао колекционарима, и то између 1924. године (дванаест година након њиховог првог сусрета, седам година након венчања, када је започела надреалистичка битка) и 1948. године (четири године пре Елијарове смрти). Писма је пронашла њихова кћер Сесил после мајчине смрти 1982. године. Гала је чувала та писма преко 30 година.
Умро је 18. новембра 1952. године.

Дела:
"Умрети од неумирања",
"Престолница бола",
"Јавна ружа",
"Моћи све рећи",
"Феникс".
slike pesnika

Пол Верлен

Пол Верлен
Рођен је 30. марта 1844. године у Мецу. Био је француски писац који је поезију обогатио новом музикалношћу, а лирски израз новим нијансама. Његова поема "Песничко умеће" ("L'art poetique") прихваћена је као манифест симболизма, а први стих те песме  гласи: "Музика пре свега". Припадао је Бодлеровом кругу симбо-листа али не сав и не до краја. Када је 1886. године објављен манифест симболизма, Верлен је већ био зашао у језик и расположења импресионизма. Верлен наговестио нова песничка расположења која ће се искристалисати као импресионизам, што се примјећује и у његовој песми "Месечина".
Познаваоци личности Верлена кажу да је он био човек у сталним људским и песничким падовима и узлетима, човек без моралне чврстине и реда у стварању, лабилна личност, неумерен и ексцентричан. У животу је тражио блато и са уживањем гацао по њему, а онда се покајнички враћао из греха у светост и чистоту, да би после извесног времена све почео из почетка. У његовој поезији може се пратити преображај поезије у правцу декаденце и симболизма.
Прву збирку песама објавио је 1866.године под називом “Сатурнове песме”. Верлен се у међувремену оженио, али тада је упознао Артура Рембоа који је дошао  да живи с њим и његовом трудном женом. Верлен је изгубио интерес за жену и тек рођеног сина, па је своје дане проводио са својим младим љубавником Рембоом, живећи боемским, раскалашеним животом, испијајући апсинт и пушећи хашиш.
Њих двојица су 1872. године отишли у Лондон, живели су у сиромаштву и преживљавали од Верленове зараде од подучавања. Следеће године отишли су у Брисел, где је Верлен у стању пианства, љубоморе и беса, покушао убити Рембоа.
Тих година писао је песме, које су 1874. године објављене у збирци “Романсе без речи”, која је изашла док је он био у затвору због покушаја убиства. Након затвора, вратио се у Енглеску, где је радио као учитељ француског, латинског и грчког језика те сликања. Његова лирика значајна је за развој слободног, музички богатог стиха. 
Отишао је затим у Бостон, а онда поново у Енглеску где је написао још једну успешну збирку песама “Мудрост”.
У Француску се вратио 1877. године и предавао енглески у једној школи, где се заљубио у једног свог ученика. Он му је био инспирација за следеће песме. И даље је био зависник о дроги и алкохолу, што га је задржало у сиромаштву. Ипак, био је цењен и признати песник, који је касније утицао не само на многе друге књижевнике, већ и остале уметнике. Али његов боемски начин живота довео га је до смрти у 51. години.
Умро је у Паризу 8. јануара 1896. године.
slike pesnika

Пол Валери

Пол Валери 
Рођен je 30. октобра 1871. године.  у граду Сет на југу Француске. Био је француски песник и есејиста, један од најпознатијих писаца лирике.
Студирао је право у Монпељеу. Од 1892.  године прелази да живи у Паризу. Поетски на њега су утицали Едгар Алан По и Стефан Маларме, но напушта песништво и посвећује се студију математике, архитектуре и филозофије. Тек је 1913. године на наговор Андреа Жида пристао средити за штампу своје младеначке строфе, па је следеће четири године писао поему Млада Парка.
У својим есејима расправља о најразличитијим темама: о књижевности, архитектури, о лажима историографије и злочинима политике,  о женама и парфемима и др.
Био је члан Француске академије у периоду 1925-1945.
Умро је у  Паризу 20. јула 1945. године.
slike pesnika

Петар Петровић Његош

Петар Петровић Његош, један од највећих и најзначајнијих српских писаца и мислилаца почетком и средином 19. века, рођен је 13. новембра 1813. године у Његушима код Цетиња. Потиче из славне династије Петровић Његош која је владала у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика Данило [(1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)].
У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача.  Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.
Негош је на крштењу добио име Радивоје по којем је у народу био познат као владика Раде. У седамнаестој години постао је владар Црне Горе, а касније и владика. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом владика Петар Петровић. Његош је владар који је писао поезију, односно песник који је владао једном државом.
Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.
Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.
Митрополит Петар I изражава, 20. јануара 1827. godin, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.
Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака,  васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.
Прва Његошева збирка песама штампана је на Цетињу 1834. Из овог периода је и најобимније Његошево дјело "Свободијада", довршена 1835. године. Написао је "Кратку историји о Црној Гори". Његошево најславније дело "Горски вијенац" у Бечу је оцењено као манускрипт генијалног творца. Друга његова важна дела су "Луча микрокозма", "Огледало српско" и "Лажни цар Шћепан Мали".
Почетком 1851. године борави углавном у Напуљу и Риму. Посећује и Чивита Векија, Ливорно, Фиренцу, Пизу, Ђенову, Торино, Милано и Венецију. Стиже у Трст 4. маја, а одатле недељу дана касније одлази у Беч и оближње лечилиште Хицинг. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде да ће бити излечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда раставити!“. „Неповољно стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра за Котор не бих ли ту или на другом ком мјесту средством љекара нашао себи побољшање...“ (писмо Павлу Решетару од 16. октобра 1851) Умро је од туберкулозе 19. октобра, у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“
Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра, привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен. Том приликом, послушавши жељу Његошевог оца, кнез Данило нареди да се отвори Његошев ковчег (упркос томе што се по канонима не може откривати тело док не протекне седам година од смрти), надајући се да ће Његошево тело наћи целокупно, као што је било тело Петра I. Међутим, од Његошевог тела беше читава остала само десна рука.
Током Првог светског рата, аустријске снаге су из Бококоторског залива бомбардовалe капелу на Ловћену. Касније, када је Црна Гора већ била окупирана, окупационе снаге ексхумирале су Његошеве кости и пренеле их на Цетиње у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, са намером да се на месту Његошеве капеле изгради споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Та намера ипак није остварена.
Обнављање Његошеве капеле завршено је 10. септембра 1925. и освећена је два дана касније. Све што је остало од старе узидано је у обновљену капелу, истог облика, величине и унутрашњости као стара. Његошеве кости враћене су на Ловћен 21. септембра 1925. (по грегоријанском календару). Ковчег са Његошевим костима у обновљену капелу, заједно са митрополитом црногорско-приморским, епископима и члановима владе, унео је краљ Александар Карађорђевић, унук српског кнеза Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића Његоша.
Током Другог светског рата, у априлу 1942, Његошеву капелу оштетила је италијанска војска, али причињена штета није била велика.
Послератна црногорска власт донела је 1952. године одлуку да се на месту Његошеве капеле сагради маузолеј према нацртима вајара Ивана Мештровића. Планови за измештање капеле и изградњу маузолеја настављени су и после Мештровићеве смрти 1962. Упркос гласовима који су говорили да треба поштовати Његошев завет (да буде сахрањен у црквици коју је подигао), ловћенска капела је порушена до темеља крајем шездесетих година и од 1974. на њеном месту стоји маузолеј.
slike pesnika

Петар Кочић

Петар Кочић рођен је 29. јуна 1877. године. Родио се на Змијању, село Стричићи, у Босанској крајини, у брвнари без прозора, у оном херојском крају који никад није био под кметством. Петар је први човек у свом роду који је сишао са планина и отиснуо се у свет
Биле су му две године кад је изгубио мајку, његов отац, свештеник Јован, из дубоке жалости за женом, напустио је кућу и децу и отишао у манастир Гомионицу и постао монах Герасим.
Из баба-Видине школе крај оваца и говеда, кренуо је Кочић по очевој жељи у манастир Гомионицу да учи читати и писати код полуписменух, бистрих и родољубивих калуђера. У манастиру је завршио два разреда основне школе (више их тамо није ни било). Остала два учио је у Бањој Луци. По завршетку основе школе, 1891. године, Кочић је по очевој жељи кренуо у Гимназију у Сарајево.
После судара са школским властима, Кочић је 1895. године прешао у Београд. Тамо је исте године завршио четврти разред Гимназије и уписао се у пети. Гимназију је завршио у јуну 1899. године и отишао у Беч да студира славистику код чувеног професора Јагића. У Бечу Кочић улази у круг студената Босанаца и почиње да се бави литературом и националном борбом. У кружоку Павла Лагарића написао је Кочић своје прве радове.
Прва збирка његових приповедака под насловом С планиине и испод планине појавила се у Сремским Карловцима 1902. године. Овом збирком у српску књижевност ушао је писац "од талента, од стварног и оригиналног талента". Две године касније, појављује се друга збирка коју Кочић посвећује "успомени на генија Ђуру Јакшића", а најзначајнија новина ове збирке је позната сатирична актовка Јазавац пред судом.
Кочић је у јуну 1904. године апсолвирао филозофију и затражио службу од српског министарства просвете. Постављен је за професора српског језика и књижевности у учитељској школи у Скопљу. Привлачила су га стара огњишта, српске славе и величине. Убрзо је дошао у сукоб са онима који су угњетавали незаштићене у новој средини и у касну јесен 1905. године напушта Скопље и одлази у Сарајево.
У Сарајево је стигао као познат књижевник и публициста. У својој Босни развија широку политичку и културну активност због које су га окупационе власти гониле. Тако је био протеран из Сарајева. Али, Кочић не мирује. Одлази у Бању Луку и у својој Крајини покреће лист Отаџбина са намером да око себе окупи све национално свесне борце. Ипак, полиција га није остављала на миру. Од октобра 1907. до 1909. Кочић с мањим прекидима тамнује по разним аустријским робијашницама.
По изласку са робије велики песник Босанске Крајине опет се враћа литератури. Почетком 1910. године обављује у Загребу збирку приповедака под насловом Јауци са Змијања, а већ идуће године и своју хомористичко-сатиричну проповетку Суданија. Крајем 1912. године почео је да осећа брзо напредовање прогресивне парализе.
Борба за ослобођење и уједињење отпочиње управо оне године кад је писац осетио да је тешко болестан. Морао је да се лечи онда кад је требало да се бори. Пред сам почетак Првог светског рата, 1914. године, Кочићеви прелазе у Београд и Петра смештају у душевну болницу. И нестао је тихо, нечујно, у праскозорје једног августовског дана 1916. године у поробљеном Београду. Некако пред смрт он је са уздахом рекао: "У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству вајме и умријех." Пријатељи су га ујутру нашли у мртвачници.
Умро је 27. августа 1916. године у Београду.
slike pesnika

Перси Биш Шели

Перси Биш Шели
Један од најзначајнијих песника енглеског романтизма Перси Биш Шели рођен је 4. августа 1792. године. Бунтовник против политичких, друштвених и верских стега, отишао је из Енглеске и последње године живота провео у Италији, где се 1822. утопио приликом бродолома, док је једрио. Изузетно образован, врстан познавалац филозофије, књижевности и науке, романтичарски слободоуман, борац против традиције, повластица и тираније, унео је у енглеску поезију тог времена ноту слободе и духовне смелости. У поеми “Краљица Моб” изразио је револуционарно осећање против владара, свештеника и политичара, а у “Побуни Ислама” наду у бољу будућност људског рода.
slike pesnika

Перо Зубац

Перо Зубац
Рођен је у Невесињу, Херцеговина, 30. маjа 1945. године. Основну школу завршио у родном месту, а експерименталну гимназиjу у Лиштици и Зрењанину. Студирао књи-жевност jужнословенских народа на Фило-зофском факултету у Новом Саду. Члан Удружења новинара Jугославиjе и Удружења књижевника Србиjе.
Обjавио је тридесет књига поезиjе, седамнаест књига песама за децу, jедну књигу есеjа, књигу пародиjа на jугословенско песништво, дванаест антологиjа jугословенског и страног песништва. На стране jезике преведено му jе шест књига (две књиге на македонски, две на албански, jедна на мађарски и jедна на италиjански jезик), а песме су му превођене на двадесет светских jезика. Налази се у десет страних и педесетак антологиjа jугословенског песништва и песништва за децу.
slike pesnika

Паун Петронијевић

Паун Петронијевић
Рођен је у Рибашевини 1936. године. Писао је поезију и прозу, а бавио се новинарством. Био је дописник листа Вести (Ужице) и ревије Село (Београд). Прву песму објавио у ужичким Вестима 1953. године, а затим објављује на страницама београдске Задруге, Омладине и другим листовима и часописима. Добитник је Змајеве награде за поезију 1954. и 1956. године. Превођен је на италијански, шпански, руски и француски језик.
Разболео се 1951. године од туберкулозе и од тада се лечио на Грудном одељењу болнице у Ужицу, потом у санаторијуму у Кнез Селу у Нишу и у болници на Бежанијској Коси у Београду, где је преминуо 12. августа 1962. године.
У часопису Видици Љубивоје Ршумовић је поводом Паунове смрти записао: „Изучио је највишу школу – школу патње, годинама се селећи из санаторијума у санаторијум, живећи међу белим зидовима, лекарским рецептима, посетама два пута недељно. Умро је – не рекавши се до краја“.
Прву збирку песама Пастир тражи дно неба објавили су му његови пријатељи непосредно пред крај његовог живота. Након смрти, његова дела излазе на светлост дана, својим квалитетом добијају на вредности. Ту су збирке песама Добро лето (1974), Велико јутро (1987), Истргнут клас (2009), Оглас за душу (2010)…
У Рибашевини се у знак сећања на Пауна Петронијевића, одржава песничка манифестација Одзиви Пауну.
slike pesnika

Петар Рајин Васић


Петар Рајин Васић, новинар и публициста, рођен је 27. 6. 1941. године у Пиперцима, општина Бијељина. Вишу реалну гимназију је похађао у Брчком и Бијељини гдје је 1960. положио велику матуру. Након тога слушао је једно полугодиште педагошку групу предмета у Учитељској школи Травник гдје је положио дипломски учитељски испит. Три године је радио као учитељ у босанским селима, а потом прешао у Средњошколски ђачки дом Зеница и седам година радио као васпитач. Од 1971. па до 1978. године провео је на разним дужностима у органима општинске управе, а у периоду од 1978. до 1984. године био је на истакнутијим друштвено-политичким функцијама у Зеници. Посљедње две године живљења и рада у Зеници био је и директор Ђачког дома, од почетка септембра 1990. до краја маја 1992. године. Паралелно са педагошким и друштвеним радом бавио се и новинарством. Сарађивао је у локалном листу "Наша ријеч" и у неким стручним листовима на нивоу тадашње државе ("Мјесна заједница", Загреб и "Одбрана и заштита", Београд). Завршио је педагошку академију, студирао педагогију у Сарајеву, а новинарску диплому је стекао на Југословенском институту за новинарство у Београду. 
Када се разбуктао ратни пожар у БиХ избегао је са породицом у Београд где је био до краја 1994. године. Потом је мобилисан у Војску Републике Српске где проводи посљедњу годину рата као новинар у Источно-босанском корпусу. Одатле се јављао и као дописник „Политике експрес“ и „Екстра магазина“.
У Брчко се доселио почетком 1996. године одакле је наставио да ради за листове "Екстра магазин", Бијељина, "Наша борба",  Београд и "Ослобођење",  Бањалука. Једно вријеме радио је и као фоторепортер "Брчанских погледа". Објављивао је и краће књижевне форме, сатиричог и приповедачког жанра. Песме пише одувек али их је стидљиво саопштава другима. Ово је један од првих његових покушаја представљања своје поезије јавности. 
Коаутор је више књига о Брчком и Брчком Дистрикту Босне и Херцеговине:"Брчко-хроника супервизије", 1999. године, "Брчко дистрикт БиХ - Будућност је почела", 2003. године, "Будућност је почела", и још неколико заједничких књига, а своју прву ауторску књигу „Супервизор“ промовисао је петог марта 2010. године, на десету годишњицу проглашења Коначне арбитражне одлуке о Брчком. 
Покренуо је и уређивао билтен Владе Дистрикта "Мост 2000" који је излазио редовно од октобра 2000. године до октобра 2003. године.
Суоснивач је, а сада и председник, Удружења за његовање српског културно-историјског насљеђа "Баштинар" Брчко и члан редакције истоименог часописа (Баштинар) који излази два пута годишње.
slike pesnika

Пабло Неруда

Пабло Неруда рођен је 12. јула 1904. године у граду Перал у Чилеу кao Рикардо Нефтали Рејес. Свој литерарни псеудоним Неруда, који је касније прихватио као лично име, преузео је од имена чешког песника и писца Јана Неруде.
Почео је да пише веома рано. У деветнаестој години (1923) објавио је своју прву књигу поезије „Сутони“, а већ у двадесетој и другу под називом „Двадесет поема о љубави и једна песма без наде“.  Студирао је француски језик и педагогију. Шпански грађански рат и смрт свога пријатеља Федерика Гарсије Лорке на њега оставља неизбрисив траг. Прикључује се револуционарном покрету и тада пише песме са револуционарно-социјалном тематиком.
Од 1927. до 1935.године ради при Чилеанском конзулату, а од 1939. до 1940. године је конзул у Паризу, а након тога у Мексику до 1943. године. Враћа се у родни Чиле 1945. године и постаје сенатор. Због неслагања са тадашњим председником Чилеа бива прогоњен. Успева да побегне у Европу, где је боравио у разним земљама. У Чиле се враћа 1952. године где живи до своје смрти. Објавио је још десетак књига поезије.
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1971. године.
Умро је 23. септембра 1973. године. Много година касније откривено је да је Неруда убијен.
Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта