Textual description of firstImageUrl

Пол Елијар

Пол Елијар
Рођен је у Сент Денису крај Париза, 14. децембра 1895. године. Био је француски песник.
У Првом светском рату је био војник и објавио плакету противратних стихова "Дужост и немир". После рата истакао се у покрету надреалиста. За време Грађанског рата у Шпанији активно је помагао антифашистичке снаге, а за време немачке окупације Француске најзнатнији је песник покрета отпора. Пева о љубави и лепоти, братству међу људима, а изнад свега узноси слободу. Написао је уводну песму за француско издање "Јаме" од Ивана Горана Ковачића.
Пол Елијар је био у браку са Хеленом Дмитријевном Ђаконов, ћерком московског службеника, познатијом као Гала, од 1917. до 1932.године, иако је до истинског раздвајања дошло изненада, 1929. године, приликом сусрета Гале и Салвадора Далија у Кадакесу. Луис Буњуел, који је присуствовао том сусрету, прича у “Последњем уздаху”, да је видео Далија како трчи, узбуђен, говорећи : “Стигла је једна необична жена!” У Елијаровим писмима Гали налазимо само ехо овог сусрета и понекад горчину, али су та писма пре свега била пуна љубави која је била јача од раздвајања и пуна бриге за Галину срећу. Та срећа је важнија од свега. Елијар то говори, понавља, као да је желео да најпре сам себе увери у то. А та је срећа, очигледно била неодвојива од Далија. Пол Елијар је писао Гали писма са својих путовања док је скупљао уметнине како би их продавао колекционарима, и то између 1924.године (дванаест година након њиховог првог сусрета, седам година након венчања, када је започела надреалистичка битка) и 1948. године (четири године пре Елијарове смрти). Писма је пронашла њихова кћер Сесил после мајчине смрти 1982. године. Гала је чувала та писма преко 30 година.
Умро је 18. новембра 1952.године.

Дела:
"Умрети од неумирања",
"Престолница бола",
"Јавна ружа",
"Моћи све рећи",
"Феникс".
Textual description of firstImageUrl

Пол Верлен

Пол Верлен
Рођен је 30. марта 1844. године у Мецу. Био је француски писац који је поезију обогатио новом музикалношћу, а лирски израз новим нијансама. Његова поема "Песничко умеће" ("L'art poetique") прихваћена је као манифест симболизма, а први стих те песме  гласи: "Музика пре свега". Припадао је Бодлеровом кругу симбо-листа али не сав и не до краја. Када је 1886. године објављен манифест симболизма, Верлен је већ био зашао у језик и расположења импресионизма. Верлен наговестио нова песничка расположења која ће се искристалисати као импресионизам, што се примјећује и у његовој песми "Месечина".
Познаваоци личности Верлена кажу да је он био човек у сталним људским и песничким падовима и узлетима, човек без моралне чврстине и реда у стварању, лабилна личност, неумерен и ексцентричан. У животу је тражио блато и са уживањем гацао по њему, а онда се покајнички враћао из греха у светост и чистоту, да би после извесног времена све почео из почетка. У његовој поезији може се пратити преображај поезије у правцу декаденце и симболизма.
Прву збирку песама објавио је 1866.године под називом “Сатурнове песме”. Верлен се у међувремену оженио, али тада је упознао Артура Рембоа који је дошао  да живи с њим и његовом трудном женом. Верлен је изгубио интерес за жену и тек рођеног сина, па је своје дане проводио са својим младим љубавником Рембоом, живећи боемским, раскалашеним животом, испијајући апсинт и пушећи хашиш.
Њих двојица су 1872. године отишли у Лондон, живели су у сиромаштву и преживљавали од Верленове зараде од подучавања. Следеће године отишли су у Брисел, где је Верлен у стању пианства, љубоморе и беса, покушао убити Рембоа.
Тих година писао је песме, које су 1874. године објављене у збирци “Романсе без речи”, која је изашла док је он био у затвору због покушаја убиства. Након затвора, вратио се у Енглеску, где је радио као учитељ француског, латинског и грчког језика те сликања. Његова лирика значајна је за развој слободног, музички богатог стиха. 
Отишао је затим у Бостон, а онда поново у Енглеску где је написао још једну успешну збирку песама “Мудрост”.
У Француску се вратио 1877. године и предавао енглески у једној школи, где се заљубио у једног свог ученика. Он му је био инспирација за следеће песме. И даље је био зависник о дроги и алкохолу, што га је задржало у сиромаштву. Ипак, био је цењен и признати песник, који је касније утицао не само на многе друге књижевнике, већ и остале уметнике. Али његов боемски начин живота довео га је до смрти у 51. години.
Умро је у Паризу 8. јануара 1896. године.
Textual description of firstImageUrl

Пол Валери

Пол Валери 
Рођен je 30. октобра 1871. године.  у граду Сет на југу Француске. Био је француски песник и есејиста, један од најпознатијих писаца лирике.
Студирао је право у Монпељеу. Од 1892.  године прелази да живи у Паризу. Поетски на њега су утицали Едгар Алан По и Стефан Маларме, но напушта песништво и посвећује се студију математике, архитектуре и филозофије. Тек је 1913. године на наговор Андреа Жида пристао средити за штампу своје младеначке строфе, па је следеће четири године писао поему Млада Парка.
У својим есејима расправља о најразличитијим темама: о књижевности, архитектури, о лажима историографије и злочинима политике,  о женама и парфемима и др.
Био је лан Француске академије у периоду 1925-1945.
Умро је у  Паризу 20. јула 1945. године.
Textual description of firstImageUrl

Петар Петровић Његош

Петар Петровић Његош,  један од највећих и најзначајнијих српских писаца и мислилаца почетком и средином 19. века: Рођен је 13. новембра 1813. године у Његушима код Цетиња. Потиче из славне династије Петровић Његош која је од 1696–1818 владала у Црној Гори. На крштењу је добио име Радивоје по којем је у народу био познат као владика Раде. У седамнаестој години постао је владар Црне Горе, а касније и владика. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом владика Петар Петровић. Његош је владар који је писао поезију, односно песник који је владао једном државом.
Прва Његошева збирка песама штампана је на Цетињу 1834. Из овог периода је и најобимније Његошево дјело 'Свободијада', довршена 1835. године. Написао је 'Кратку историји о Црној Гори. Његошево најславније дело „Горски вијенац“ у Бечу је оцењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
Умро је од туберкулозе 31. октобра 1851. године на Цетињу.
Textual description of firstImageUrl

Петар Кочић

Петар Кочић
Рођен је 29. јуна 1877. године. Родио се на Змијању, село Стричићи, у Босанској крајини, у брвнари без прозора, у оном херојском крају који никад није био под кметством. Петар је први човек у свом роду који је сишао са планина и отиснуо се у свет
Биле су му две године кад је изгубио мајку, његов отац, свештеник Јован, из дубоке жалости за женом, напустио је кућу и децу и отишао у манастир Гомионицу и постао монах Герасим.
Из баба-Видине школе крај оваца и говеда, кренуо је Кочић по очевој жељи у манастир Гомионицу да учи читати и писати код полуписменух, бистрих и родољубивих калуђера. У манастиру је завршио два разреда основне школе (више их тамо није ни било). Остала два учио је у Бањој Луци. По завршетку основе школе, 1891. године, Кочић је по очевој жељи кренуо у Гимназију у Сарајево.
После судара са школским властима, Кочић је 1895. године прешао у Београд. Тамо је исте године завршио четврти разред Гимназије и уписао се у пети. Гимназију је завршио у јуну 1899. године и отишао у Беч да студира славистику код чувеног професора Јагића. У Бечу Кочић улази у круг студената Босанаца и почиње да се бави литературом и националном борбом. У кружоку Павла Лагарића написао је Кочић своје прве радове.
Прва збирка његових приповедака под насловом С планиине и испод планине појавила се у Сремским Карловцима 1902. године. Овом збирком у српску књижевност ушао је писац "од талента, од стварног и оригиналног талента". Две године касније, појављује се друга збирка коју Кочић посвећује "успомени на генија Ђуру Јакшића", а најзначајнија новина ове збирке је позната сатирична актовка Јазавац пред судом.
Кочић је у јуну 1904. године апсолвирао филозофију и затражио службу од српског министарства просвете. Постављен је за професора српског језика и књижевности у учитељској школи у Скопљу. Привлачила су га стара огњишта, српске славе и величине. Убрзо је дошао у сукоб са онима који су угњетавали незаштићене у новој средини и у касну јесен 1905. године напушта Скопље и одлази у Сарајево.
У Сарајево је стигао као познат књижевник и публициста. У својој Босни развија широку политичку и културну активност због које су га окупационе власти гониле. Тако је био протеран из Сарајева. Али, Кочић не мирује. Одлази у Бању Луку и у својој Крајини покреће лист Отаџбина са намером да око себе окупи све национално свесне борце. Ипак, полиција га није остављала на миру. Од октобра 1907. до 1909. Кочић с мањим прекидима тамнује по разним аустријским робијашницама.
По изласку са робије велики песник Босанске Крајине опет се враћа литератури. Почетком 1910. године обављује у Загребу збирку приповедака под насловом Јауци са Змијања, а већ идуће године и своју хомористичко-сатиричну проповетку Суданија. Крајем 1912. године почео је да осећа брзо напредовање прогресивне парализе.
Борба за ослобођење и уједињење отпочиње управо оне године кад је писац осетио да је тешко болестан. Морао је да се лечи онда кад је требало да се бори. Пред сам почетак Првог светског рата, 1914. године, Кочићеви прелазе у Београд и Петра смештају у душевну болницу. И нестао је тихо, нечујно, у праскозорје једног августовског дана 1916. године у поробљеном Београду. Некако пред смрт он је са уздахом рекао: "У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству вајме и умријех." Пријатељи су га ујутру нашли у мртвачници.
Умро је 27. августа 1916. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Перси Биш Шели

Перси Биш Шели
Један од најзначајнијих песника енглеског романтизма Перси Биш Шели рођен је 4. августа 1792. године. Бунтовник против политичких, друштвених и верских стега, отишао је из Енглеске и последње године живота провео у Италији, где се 1822. утопио приликом бродолома, док је једрио. Изузетно образован, врстан познавалац филозофије, књижевности и науке, романтичарски слободоуман, борац против традиције, повластица и тираније, унео је у енглеску поезију тог времена ноту слободе и духовне смелости. У поеми “Краљица Моб” изразио је револуционарно осећање против владара, свештеника и политичара, а у “Побуни Ислама” наду у бољу будућност људског рода.
Textual description of firstImageUrl

Перо Зубац

Перо Зубац
Рођен је у Невесињу, Херцеговина, 30. маjа 1945. године. Основну школу завршио у родном месту, а експерименталну гимназиjу у Лиштици и Зрењанину. Студирао књи-жевност jужнословенских народа на Фило-зофском факултету у Новом Саду. Члан Удружења новинара Jугославиjе и Удружења књижевника Србиjе.
Обjавио је тридесет књига поезиjе, седамнаест књига песама за децу, jедну књигу есеjа, књигу пародиjа на jугословенско песништво, дванаест антологиjа jугословенског и страног песништва. На стране jезике преведено му jе шест књига (две књиге на македонски, две на албански, jедна на мађарски и jедна на италиjански jезик), а песме су му превођене на двадесет светских jезика. Налази се у десет страних и педесетак антологиjа jугословенског песништва и песништва за децу.
Textual description of firstImageUrl

Паун Петронијевић

Паун Петронијевић
Рођен је у Рибашевини 1936. године. Писао је поезију и прозу, а бавио се новинарством. Био је дописник листа Вести (Ужице) и ревије Село (Београд). Прву песму објавио у ужичким Вестима 1953. године, а затим објављује на страницама београдске Задруге, Омладине и другим листовима и часописима. Добитник је Змајеве награде за поезију 1954. и 1956. године. Превођен је на италијански, шпански, руски и француски језик.
Разболео се 1951. године од туберкулозе и од тада се лечио на Грудном одељењу болнице у Ужицу, потом у санаторијуму у Кнез Селу у Нишу и у болници на Бежанијској Коси у Београду, где је преминуо 12. августа 1962. године.
У часопису Видици Љубивоје Ршумовић је поводом Паунове смрти записао: „Изучио је највишу школу – школу патње, годинама се селећи из санаторијума у санаторијум, живећи међу белим зидовима, лекарским рецептима, посетама два пута недељно. Умро је – не рекавши се до краја“.
Прву збирку песама Пастир тражи дно неба објавили су му његови пријатељи непосредно пред крај његовог живота. Након смрти, његова дела излазе на светлост дана, својим квалитетом добијају на вредности. Ту су збирке песама Добро лето (1974), Велико јутро (1987), Истргнут клас (2009), Оглас за душу (2010)…
У Рибашевини се у знак сећања на Пауна Петронијевића, одржава песничка манифестација Одзиви Пауну.
Textual description of firstImageUrl

Петар Рајин Васић


Петар Рајин Васић, новинар и публициста, рођен је 27. 6. 1941. године у Пиперцима, општина Бијељина. Вишу реалну гимназију је похађао у Брчком и Бијељини гдје је 1960. положио велику матуру. Након тога слушао је једно полугодиште педагошку групу предмета у Учитељској школи Травник гдје је положио дипломски учитељски испит. Три године је радио као учитељ у босанским селима, а потом прешао у Средњошколски ђачки дом Зеница и седам година радио као васпитач. Од 1971. па до 1978. године провео је на разним дужностима у органима општинске управе, а у периоду од 1978. до 1984. године био је на истакнутијим друштвено-политичким функцијама у Зеници. Посљедње две године живљења и рада у Зеници био је и директор Ђачког дома, од почетка септембра 1990. до краја маја 1992. године. Паралелно са педагошким и друштвеним радом бавио се и новинарством. Сарађивао је у локалном листу "Наша ријеч" и у неким стручним листовима на нивоу тадашње државе ("Мјесна заједница", Загреб и "Одбрана и заштита", Београд). Завршио је педагошку академију, студирао педагогију у Сарајеву, а новинарску диплому је стекао на Југословенском институту за новинарство у Београду. 
Када се разбуктао ратни пожар у БиХ избегао је са породицом у Београд где је био до краја 1994. године. Потом је мобилисан у Војску Републике Српске где проводи посљедњу годину рата као новинар у Источно-босанском корпусу. Одатле се јављао и као дописник „Политике експрес“ и „Екстра магазина“.
У Брчко се доселио почетком 1996. године одакле је наставио да ради за листове "Екстра магазин", Бијељина, "Наша борба",  Београд и "Ослобођење",  Бањалука. Једно вријеме радио је и као фоторепортер "Брчанских погледа". Објављивао је и краће књижевне форме, сатиричог и приповедачког жанра. Песме пише одувек али их је стидљиво саопштава другима. Ово је један од првих његових покушаја представљања своје поезије јавности. 
Коаутор је више књига о Брчком и Брчком Дистрикту Босне и Херцеговине:"Брчко-хроника супервизије", 1999. године, "Брчко дистрикт БиХ - Будућност је почела", 2003. године, "Будућност је почела", и још неколико заједничких књига, а своју прву ауторску књигу „Супервизор“ промовисао је петог марта 2010. године, на десету годишњицу проглашења Коначне арбитражне одлуке о Брчком. 
Покренуо је и уређивао билтен Владе Дистрикта "Мост 2000" који је излазио редовно од октобра 2000. године до октобра 2003. године.
Суоснивач је, а сада и председник, Удружења за његовање српског културно-историјског насљеђа "Баштинар" Брчко и члан редакције истоименог часописа (Баштинар) који излази два пута годишње.
Textual description of firstImageUrl

Пабло Неруда

Пабло Неруда
Рођен је 12. јула 1904. године у граду Перал у Чилеу кao Рикардо Нефтали Рејес. Свој литерарни псеудоним Неруда, који је касније прихватио као лично име, преузео је од имена чешког песника и писца Јана Неруде.
Почео је да пише веома рано. У деветнаестој години (1923) објавио је своју прву књигу поезије „Сутони“, а већ у двадесетој и другу под називом „Двадесет поема о љубави и једна песма без наде“.  Студирао је француски језик и педагогију. Шпански грађански рат и смрт свога пријатеља Федерика Гарсије Лорке на њега оставља неизбрисив траг. Прикључује се револуционарном покрету и тада пише песме са револуционарно-социјалном тематиком.
Од 1927. до 1935.године ради при Чилеанском конзулату, а од 1939. до 1940. године је конзул у Паризу, а након тога у Мексику до 1943. године. Враћа се у родни Чиле 1945. године и постаје сенатор. Због неслагања са тадашњим председником Чилеа бива прогоњен. Успева да побегне у Европу, где је боравио у разним земљама. У Чиле се враћа 1952. године где живи до своје смрти. Објавио је још десетак књига поезије.
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1971. године.
Умро је 23. септембра 1973. године. Много година касније откривено је да је Неруда убијен.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана