Оскар Давичо

Оскар Давичо рођен је 18. јануара 1909. године у чиновничкој породици јеврејског порекла у Шапцу. Школовао се у родном граду, Београду и Паризу (Сорбона). Дипломирао је француски језик и књижевност. Радио је као средњошколски наставник у Шибенику, Београду и Бихаћу. Као члан КПЈ, активно се укључује у међуратни политички живот. Постаје секретар МК КПЈ у Бихаћу. 1932. бива ухапшен и од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година затвора. Казну је одслужио у КПД Сремска Митровица. Од 1938. до почетка рата живи између Загреба и Београда. 1940. бива искључен из КПЈ због тога што је објавио нека дела у часопису "Печат" Мирослава Крлеже. Кад је почео Други светски рат, Давичо је боравио у Сплиту где се бавио илегалним радом. Бива ухапшен и интерниран на острву Корчула, а потом и у затвор у Италији. Из затвора бежи 1943. године и враћа се у домовину где ступа у редове Прве пролетерске дивизије где остаје до ослобођења.

Као песник јавио се рано. Прву песму објавио је као гимназијалац (1928) и (1925). Међу надреалистичким издањима налазе се две његове књижице песама и поетских текстова Трагови Четири стране света и тако даље (1930), песма у прози Анатомија (1930) и брошура Положај надреализма у друштвеном процесу (1939) - коју је написао заједно с Душаном Матићем и Ђорђем Костићем. У тој његовој најранијој поезији све је подређено експерименту, истраживању могућности песничког израза, примени начела аутоматског писања. Давичо је најмлађи песник у кругу надреалиста и надмашио је све остале снагом талента, плодношћу и ширином утицаја.

У Давичовој љубавној лирици нема ни трага од сентименталности нити од метафизичких импликација својствених нашој поезији од романтизма до експресионизма. Песник је сав у власти чулног и еротског, фасциниран женом и женскошћу као свемоћним начелом плођења и рађања, пред којим падају сви морални и социјални обзири. Хана је врхунац те понесене и распеване поезије чула. Њена јунакиња је девојка из града. Песник је сусреће у бакалници, амбијенту који је по себи непоетичан, и поистовећује је са светом растиња што је окружује. Други јунак, заљубљени песник, грађен је по моделима из тадашње социјалне литературе. Он потиче из нижих, презрених слојева, "од горких нигде никоговића". Новина књиге није само у амбијенту и љубавним протагонистима него и у раскошном богатству слика, у смелости асоцијација и у необичном звуковном распрскавању.

Оскар Давичо је умро 30. септембра 1989. године у Београду.

Опширније...

Оливера Шестаков

Оливера Шестаков је рођена у Панчеву 19. септембра 1963. године. Завршила је Девету београдску гимназију и дипломирала на Грађевинском факултету Универзитета у Београду, на хидротехничком одсеку. Живи и ради у Београду.

Објавила је до сада седам збирки песама: У мом погледу (два издања), Моје душе риме (два издања), На трагу светлости, Поема Течем као река и друге песме, До неказаног, У златној смоли ћилибара (издање на српском језику) и У златној смоли ћилибара/ В золотой смоле янтаря (српско-руско издање, 2021. године).

Члан је Удружења књижевника Србије, Књижевне заједнице Југославије, Књижевног клуба „Иво Андрић“ из Земуна и Друштва књижевника Београда.

Песме су јој објављене у многобројним међународним и домаћим зборницима поезије и антологијама, од којих су многе похваљене и награђиване на књижевним конкурсима. Превођене су на: руски, енглески, немачки, италијански, холандски и арапски језик.

Пише и хаику песме, које су објављиване у зборницима и часописима хаику поезије у земљи и иностранству (Јапан, Немачка, Пољска, Аустрија, Хрватска). Члан је Хаику удружења Србије и Црне Горе.

Збирка песама „Поема Течем као река и друге песме“ добитник је Књижевне награде „Милорад Калезић“ коју додељује Књижевне заједница Југославије за најбољу књигу објављену 2017. године.

Збирка песама До неказаног објављена је као награда издавача Креативне радионице Балкан из Београда, Најаутору, а према гласању аутора Зборника савремене поезије и Зборника хаику поезије истог издавача. Ова књига, као и збирка песама У златној смоли ћилибара биле су у ужем избору за Награду града Београда у области књижевног стваралаштва за 2019, односно 2020. годину.

У уредништву је Књижевног часописа Умно, а бави се и превођењем са руског језика.

Живи у Београду.

(17. фебруар 2022)

Опширније...

Олга Бергољц

Олга Фјодоровна Бергољц рођена је 16. маја 1910. године у Петербургу. Завршила је Филолошки факултет Лењинградског универзитета. Била је новински дописник из Казахстана, затим сарадник фабричких новина у Лењинграду. Са књижевним делима за децу и омладину појавила се 1929. године.

 

Олга Бергољц је била удата за песника Бориса Корњилова. Њега су ухапсили 1937. године, а 21. фебруара 1938. стрељан је као активни члан антисовјетске троцкистичке организације. Исте године у децембру ухапшена је и она по оптужби да је у вези са непријатељима народа и учесник контрареволуционарне завере. У затвору је провела седам месеци. Иако је била трудна, физички су хе малтретирали, па је изгубила бебу. То јој је било треће дете које губи, јер пре овог умрле су јој две кћерке. После седам месеци тортуре ослободили су је оптужбе и рехабилитовали (3. јула 1939).

Но без обзира на личну трагедију, песникиња је у нашла снаге, не само за књижевни рад, него и за активно учешће у одбрани земље од немачког окупатора. За време опсаде Лењинграда радила је као спикер на радију и свакодневно је позивала своје суграђане, измучене глађу и хладноћом, да издрже све суровости рата. Зборник говора одржаних преко радија у опседнутом Лењинграду Говори Лењинград објавила је 1954. Била је аутор сценарија за чувени филм Лењинградска симфонија, драма Они су живели у Лењинграду и Код нас на земљи и књиге прозе Дневне звезде. Интимна лирика Олге Бергољц, која је импресивно одсликала њену дубоку повређеност и непролазну тугу за изгубљеном срећом, схваћена не само као израз њене трагедије него и трагедије руског народа, објављивана је без политичке цензуре тек пошто су настали одређени демократски процеси у Русији.

 

Олга Бергољц је умрла 13. новембра 1975. године у родном граду.

Опширније...

Обрен Ристић

Обрен Ристић рођен је у Тијовцу, источна Србија, 1960. године. Истакнути српски песник средње генерације. Заступљен у антологијама. 

Песме су му превођене на енглески, пољски, руски, македонски, бугарски... Објављивао у многим књижевним часописима у земљи и иностранству.

Један је од оснивача и председник Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ у Књажевцу. Уредник је часописа Исток и члан Удружења књижевника Србије.

Добитник је више награда за књижевно стваралаштво:

Милан Ракић за 2010.

Змај Огњени Вук за 2010.

Златна струна 2011.

До сада је објавио књиге поезије:

Сређивање утисака ( Књажевац, 1996),

На истоку, у Сербији (Београд, „Апостроф“, 2002),

Узнемирени су свети ратници (Ваљево, „Импресум“, 2006),

Источно тројство (Заједно са З. Вучићем и Р. Вучковићем, Београд, КД „Свети Сава“, 2007),

Узнемирени су свети ратници, друго издање (Београд, КД „Свети Сава“, 2008),

Господ је велики поета / The Lord is a Great Bard (српско-енглеско издање, Ваљево 2009) -Венац Творцу (Београд-Књажевац, „Апостроф“ и КК „Бранко Миљковић“, 2009).

Ливење песме / Odlewanie wiersza, (са Дејаном Богојевићем и Олгом Лалић Кровицки, поезија, српско-пољско издање, 2010, издавачи Шумадијске метафоре, Центар за културу Младеновац и Библиотека „деспот Стефан Лазаревић“ Младеновац)

Na wschodzie, w Serbii/ На истоку, у Србији ( Кросно-Пољска, 2012)

Опширније...

Октавио Паз

Октавио Паз рођен је 31. марта 1914. године у Сијудад Мексику. Мексички је песник, критичар и драматург. Био је борац у шпанском грађанском рату, амбасадор у Паризу. Почео је под утицајем надреализма, али је с временом постајо све дубљи, залазећи у питања људске егзистенције: пролазност, подвојености бића и отуђености савременог човека. Врло је значајан и као песник и као врстан есејиста.

Добитник Нобелове награде за књижевност 1990. године.

Октавио Паз је умро 19. априла 1998. године у свом родном граду.

Опширније...