Textual description of firstImageUrl

Мирјана Дурутовић Мозетић

Мирјана Дурутовић Мозетић
Рођена је 7. јула 1968. године у Шапцу. Завршила је Медицински факултет и ради као лекар специјалиста у родном граду. Велики је заљубљеник у поезију, али ретко пише (''тек кад је унутрашње силе натерају'')', а још ређе објављује (''тек кад је неко убеди да је и то неопходно'').
Живи у Шапцу.
Textual description of firstImageUrl

Мирјана Бекчић

Мирјана Бекчић 
Рођена је у Београду 17. 04. 1971. године, базајући по Кошутњаку одрастала је у шуми снова. Желела да учи децу, па отворила врата Педагошке академије, научила методике, обрела се у том послу, али не задуго, јер нису проблем деца, проблем су родитељи, па је побегла од њих. Мајка је троје деце, и безгранично учи да њима буде тај бољи родитељ који даје крила. Уписала је финансијски менаџмент, а затим дуго година радила са папирима, водила рачуноводство и бавила се књигама и многим другим лепим стварима. 
Објавила је збирке поезије  Не дам ти моје шаренило (2015) и Тако некако (2016).
Живи у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Мира Андрић-Максић

Мира Андрић-Максић
Рођена је 29. априла 1948. године у шумадијском селу Маљевић код Мионице Ваљевске. Основну школу започела је у родном месту, а завршила је у Београду као и средњу економску школу. Похађала је и Вишу економску, али живот и љубав је одведoше је у Сан Франциско (САД). 
Тамо је живела две деценије, а протекле две деценије живи са мужем у једном од најлепших националних паркова САД-а Хот Спрингсу у држави Арканзас. Писањем поезије се бави још од ране младости. Она тврди да је то најлепши начин и потврда њеног постојања. 
Издала је две збирке песама Прозори мог срца (1999) и Ехо тишине (2016), а и трећа је у припреми.
Textual description of firstImageUrl

Милица Тасић


Милица Тасић
Рођена је 1. септембра 1989. године у Врању где је завршила основну и средњу школу. Поезију је писала у раној младости да би јој се вратила када је осетила и поново спознала исконску потребу свог бића за писањем, али и у животним околностима када се креативност почне рађати и из бола. Апсолвент је на Одсеку за српски језик и књижевност на београдском Филолошком факултету.
Објављивала је у онлајн часописима и на многим порталима. Песме су јој преведене на руски језик и објављене у тамошњим часописима.
Живи у Врању.
Textual description of firstImageUrl

Милена Ћировић

Милена Ћировић
Рођена је 22. августа 1967. године у Шапцу, где је завршила гимназију. Несвршени je студент немачког језика и књижевности, јер је, након две године студија, љубави дала приоритет, и стекла породицу. Запослена је у Основном суду Шабац у Судској јединици у Богатићу.
Писање песама за њу је занимљиво путовање кроз снове, чаробни штапић за остварење неостварених жеља. Објављивала је у неколико зборника, у електронском часопису Суштина поетике и још понегде. Своје прве песме сабрала је у књизи Тајна осећања, покушавајући да открије читаоцу тајновитост дубине људске душе и укаже да је љубав спона не само човека са човеком, него са свим што постоји.
 У свом животу сјединила је песму и музику као члан мешовитог хора Мачвански у Богатићу.
Живи у Богатићу.
Textual description of firstImageUrl

Милан Милутиновић

 Милан (Војислава) Милутиновић
Рођен је у Београду 4. 12. 1966. године , где и данас живи и ствара. Члан је клубова : „Миодраг В Шијаковић“, од 1988. године, књижевног клуба „Јесењин„ од 1996. године, књижевног друштва „Либеро Маркони“ од 2005. године и „Удружења књижевника Србије„ од 2003 године. Године 2009. освојио је другу песничку награду за песму Туга књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Књажевца, 2010. године трећу награду на педесетим мајским сусретима у организацији књижевног клуба
„Ђуро Салај“ за песму На зидинама троје и 2011. године диплому на десетом јавном конкурсу поводом дана заљубљних на тему „Љубав је песма најлепша“ за песму Мадам Јагода у организацији клуба Уметничких Душа Мркоњић града.
Објављене књиге поезије:
„ Крстарење изван видокруга“ , 1997. године у издању Савеза за
ЦДП Србије,
- „ Искре душе“ , 1998. године у 1998. године у НУ Владимир Дујић.
- „ Изворишта“; 2000. године Клуб писацаца „ Миодраг Шијаковић“.
- „ Шапат птица или одјеци тишине“, 2005. године издавача кућа Емпиреј.
- „ Корак до „ ,2007. године издавачка кућа Емпиреј.
Textual description of firstImageUrl

Марко Поропатић

Марко Поропатић
Рођен је 1984. године у Београду. Завршио је XIV гимназију, a потом Правни факултет. Објавио је збиркe песама: Исповести (2011) и Искре и Понори (2014). Песме су му објављиване у бројним часописима и зборницима. Заступљен је неколико антологија.
Живи и ради у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Марко Мозетић

Марко Мозетић
Рођен је 10. априла 1995. године у Шапцу. Студент је Биомедицинског инжењерства на Факултету техничких наука у Новом Саду. Године 2015. објављује своју прву књигу Уточиште која садржи поезију, прозу и драму.
Живи у Шапцу и Новом Саду.

Textual description of firstImageUrl

Марина Живковић

Марина Михајловић Живковић
Рођена је 1982. године у Алексинцу. Придружени је члан књижевног клуба Велимир Рајић из Алексинца. Објавила је књигу љубавне поезије Апсолутно љубавна лирика у издању Нове Поетике из Београда. Такође је у припреми дуо-зборник Зашто је Адам појео јабуку (Марија Михајловић Давидовић и Марина Михајловић Живковић), који чека своју шансу да дође до читалаца на прави начин.
Живи и ствара у Крушевцу.
Textual description of firstImageUrl

Марина Миљевић

Марина Миљевић
Рођена је 1955. године у Београду, где се школовала и радила 30 година као лекар – педијатар.  Крајем гимназијског школовања, објавила је неколико песама у часопису Пете београдске гимназије и касније у “Багдали”. Након вишегодишње паузе у објављивању иако је наставила са писањем, 1999. године у часопису “Скадарлија” објављена јој је песма.
Живи и ствара у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Мошо Одаловић

Мошо Одаловић, српски песник за децу и младе, рођен је 1. априла 1947. године на Косову, у Старом Грацком код Липљана. Основну школу завршио је у Липљану, гимназију у Косовској Митровици, а на Филолошком факултету (тада Филозофском) студирао књижевност.
У приштинском Јединству је радио као новинар, уредник Јединства за децу и главни уредник Ђурђевка.Добитник је више награда: Невен, Забавникова, Златног кључића града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, a носилац је и Змајевог штапа - почасне награде Змајевих дечјих игара итд.
Важније књиге: Мама је глагол од глагола радитиДруже тата, кућни команданте, Поправљамо низбрдице, Завичајни буквар, Лирски покер (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), Где је лампино дете, Жича пчелино чедо, Баба је ту, ја сам у Јапану (роман).
Од 1994. године живи у Смедереву, у својих седам и по ари коначне отаџбине,  како он каже, као слободан уметник.
Textual description of firstImageUrl

Момчило Настасијевић


Момчило Настасијевић
Рођен је у Горњем Милановцу 1894. године, у неимарској породици пореклом са Охрида. Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу, а после рата, цела породица се сели у Београд где Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност.. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. 
Тек годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче и Драме.
Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.
Textual description of firstImageUrl

Мома Димић

Мома Димић
Рођен је 28. фебруара 1944. године у Миријеву, тада селу у близини Београда. Био је српски песник, преводилац, романсијер, путописац, есејиста, драмски писац, филмски сценариста; дугогодишњи уметнички директор Београдских међународних сусрета писаца, члан Удружења књижевника Србије. Најпознатији је по роману "Живео живот Тола Манојловић", претвореном у популарну позоришну представу и ТВ драму. На београдском Филозофском факултету је дипломирао 1968. у време студентских протеста. Још 1966. године је написао свој најчувенији роман, „Живео живот Тола Манојловић“, преточен у драму која је две године касније играна и у Лондону, а потом је снимљен и филм. Драма је у београдском Атељеу 212 имала преко 400 представа, са Петром Краљем у главној улози.
Путовао је широм света (помиње се да је посетио 250 светских градова и спријатељио се са бројним познатим писцима. Његове књиге преведене су на десет језика. Добитник је бројних домаћих и међународних награда за књижевност и преводилаштво. Димић је заступљен у многим домаћим и страним антологијама српске поезије и прозе. Објавио је око 40 књига, а превео десетак књига са шведског језика.
Умро је после краће и тешке болести 8 јуна 2008. године и сахрањен у родном Миријеву.
Textual description of firstImageUrl

Михаил Љермонтов

Михаил Љермонтов
 Рођен је у Москви 15. октобара 1814. године. Био је руски романтичарски писац и песник, познат као „песник Кавказа“. Одрастао је у селу Тархани, где се налази његов гроб. Његова породица води порекло од шкота Леармоунт, који се доселио у Русију у раном XVII веку. 
Његова баба, која га је одгајила јер му је мајка рано умрла, а отац био у војсци, се постарала да Љермонтов добије одлично образовање. 
Након завршетка гимназије, Љермонтов је 1830. уписао Московски универзитет, али се није дуго задржао због непокорности према једном професору. Од 1830. до 1834. је ишао у војну школу у Санкт Петербургу те је постао официр. За то време је писао доста поезије под утицајем Пушкина и Бајрона. Такође се занимао за руску историју и средњовековну епску поезију, што се одразило на „песму трговца Калашњикова“, дугачку поему „Бородино“ и серију популарних балада. 
Након смрти Пушкина 1837. године, Љермонтов је изразио осећања кроз песму упућену Цару Николају I Павловичу, захтевајући освету над убицом Пушкина. Песма је осудила „стубове“ руске високе класе за Пушкинову смрт. Николај Павлович га је због ове песме прогнао на Кавказ, где је Љермонтов већ био као мали. 
Љермонтов је посетио Санкт Петербург 1838. и 1839. године. Његова неузвраћена љубав према Варвари Лопухини је забележена у незавршеном роману Принцеза Лиговскаја. Након дуела са сином француског амбасадора, опет је враћен у армију на Кавказу. 
Године 1839. завршио је свој једини роман, Јунак нашег доба, који готово предвиђа двобој у ком је Љермонтов изгубио живот две године касније. 27. јула 1841. године.
Textual description of firstImageUrl

Мирослав Крлежа


Мирослав Крлежа 
Рођен је 7. јула 1893. године у Загребу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Средњошколско и више образовање довршио је у домобранској кадетској школи у Печују и војној академији у Будимпешти. Још као ученик гимназије, Крлежа се интересовао за друштвена и политичка питања свога времена, и из тог периода почиње његова наклоност према радничком покрету. Општи талас националног и општејугословенског расположења уочи ослободилачких балканских ратова понео је и младог Крлежу, и он је, као и под кровом аустро-мађарских војних школа, убеђено очекивао национални преврат који ће остварити идеју југословенског уједињења. 
Крлежина књижевна активност почиње током Првог светског рата, у том периоду, и неколико година после рата, он је своје песничке немире обликовао „романтичним сликама и ликовима“. У тим делима је одсликана и тадашња књижевна и политичка атмосфера коју су стварале патриотске омладинске генерације
Мирослав Крлежа је оставио највећи опус у хрватској књижевности до данас. За 88 година живота и 66 година књижевног рада написао је педесетак збирки песама, приповедака, романа, драма, есеја, политичке публицистике, полемика, путописа, дневника, мемоара, енциклопедијских чланака: у његовом стваралаштву можемо наћи све облике књижевног изражавања.
Умро је у Загребу 29. децембра 1981. године.
Textual description of firstImageUrl

Мирко Королија

Мирко Королија
Рођен је у Кистањама 09. септембра 1886. године, где је завршио основну школу. У Задру уписује "Цесарско Краљевску Велику Гимназију" где почиње писати песме, а прве стихове објављује већ 1898. године у Невену Јове Јовановића Змаја. У Прагу Королија завршава правни факултет на којем стиче звање доктора правних наука. У то време објављује у свим значајним српским и хрватским часописима. Од 1912. године службовао је у Кистањама, а потом у Задру до 1919. године када је постављен за секретара Министарства просвете у Београду.
Бављење политиком је започео 1921. године у чланству Југославенске напредне националне омладине, а од 1922. је председник Директоријума Организације југословенских националиста, Орјуне. Од 1925. године све је мање политички активан али и даље пише текстове у Орјунином листу Побједа. За управника Обласног народног позоришта у Сарајеву постављен је 1928. године. Од 1930. године у Политици објављује серију путописно-репортажних текстова о крајевима и народу северне Далмације, Приморја.
Умро је 10. јула 1934. године у Шибенику.
Textual description of firstImageUrl

Мира Алечковић


Мира Алечковић
Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду. Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноослободилачке борбе, и чланица партизанске илегале у Београду. 
Била је једна од најбољих ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица. По завршетку гимназије студирала је општу књижевност и славистику у Београду као и вишу Фушеову школу при Сорбони. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије. 
Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, италијански и на све језике народа Југославије. 
Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“. 
О свом раду Мира Алечковић каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих. 
Умрла је 26. фебруара 2008. године у Београду. Сахрањена је, 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. 
Збирке песама: 
1946. Звездане баладе 1955. Пионирско пролеће 1956. Пријатељи 1957. Ластавица 1963. Сребрни воз 1970. Сунчани солитери 1972. Да живот буде љубав 1975. Сањалица 1980. Не могу без снова 1982. Стаза сребром извезена.
Textual description of firstImageUrl

Миодраг Павловић

Миодраг Павловић
Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Песник је, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.  Имао је водеће место у модерној српској поезији већ од објављивања култне књиге 87 песама 1952. године, која је била и његова прва збирка.
Био је изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове Песма помера брда према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника.
Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије 87 песама (1952), Стуб сећања (1953), Хододарје (1971), Улазак у Кремону (1989), Космологија профаната (1990), С Христом нетремице (2001), романи  Други долазак (2000),  Афродитина увала итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче Антологија српског песништва од XIII до XX века (1964), а потом велики број издања. Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.
Добитник је многобројних награда за књижевност код нас и у свету.
Миодраг Павловић је био редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године.
У Немачкој је 2012. године добио међународну „Петраркину награду“.
Умро је у Тутлингену (Немачка) 17. августа 2014. године.
Textual description of firstImageUrl

Марина Богдановић

Марина Богдановић
Рођена је 1976. године у Београду. Дипломирала је и бавила се пословима који немају додирних тачака са поезијом, али љубав према писању је надвладала и она своје песме и приче објављује у разним часописима и порталима.
Средином 2016. године објавила је своју прву збирку песама Кружење без обличја.
Живи у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Милутин Бојић

Милутин Бојић
Српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент, рођен је 19. маја 1892. године у Бeограду.
Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса.
Милутин Бојић је преминуо 8. новембра 1917. године у Солуну у болиници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику. Крајем лета 1922. године његови посмртни остаци пренешени су у Београд.
Textual description of firstImageUrl

Милош Црњански

Милош Црњански 
Песник, романописац, приповедач, драматичар, путописац, есејиста, мемоариста, публициста, рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Мађарској, у осиромашеној грађанској породици. Одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Основну школу завршио у српској вероисповедној школи у Темишвару.  Гимназију је завршио у Темишвару код фратара пијариста (1912), учио на Ријеци експортну академију (1912–1913), започео студије историје уметности и филозофије у Бечу (1913), а дипломирао на Филозофском факултету, одсек за књижевност, у Београду 1922. године. За време београдских студија уређивао је лист „Дан“.
Учествовао је у Првом светском рату. У међуратном периоду радио је као професор, новинар и аташе за штампу у посланствима Краљевине Југославије у Берлину (1928–1929, 1935–1938) и Риму (1938–1941). Од 1941. године  је у емиграцији у Лондону, где је најпре службеник при југословенској влади у егзилу (1941–1945), а касније у потрази за занимањем које ће му обезбедити егзистенцију. Између осталог, током педесетих година, радио је као дописник аргентинског листа El Economista из Лондона. У земљу се вратио крајем 1965. године.
И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист који са тугом посматра реликвије своје младости. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.
Почетничким песмама и приповеткама огласио се у сомборском Голубу (1908, 1911) и сарајевској Босанској вили (1912). У периоду од 1917. до 1919. Штампао је  низ песама у загребачким часописима Савременик и Књижевни југ, којима наговештава и подстиче модернистичка, авангардна струјања у послератној књижевности. Поетична комедија Маска (1918), збирка Лирика Итаке, у којој су се нашле и неке већ објављене песме (1919), затим краћа проза, Света Војводина (1919) и Приче о мушком (1920), роман Дневник о Чарнојевићу (Библиотека „Албатрос“, бр.1,1921), као и циклус путописа Писма из Париза (1921), сврставају Црњанског међу најзначајније носиоце поетичких промена које ће обележити српску књижевност у том периоду. У духу експресионистичких идеја, Црњански најпре своју поетику образлаже у програмском тексту Објашњење „Суматре“ (Српски књижевни гласник, 1920), али и током треће и четврте деценије ХХ. века остаје један од најважнијих учесника у књижевним и идеолошким споровима и полемикама. У том раздобљу, поред преко пет стотина прилога у периодици, објављује као посебна издања, између осталог, Антологију кинеске лирике (1923) и Песме старог Јапана (1927), роман Сеобе (1929), збирке путописа, Љубав у Тоскани (1930), Путописe (1930) и Књигу о Немачкој (1931), као и дужи циклус путописа о Шпанији (1933-1937). Као политички емигрант једно време потпуно одсутан, у домаћу књижевност враћа се крајем педесетих године, када из Лондона постепено обнавља контакте са домаћим издавачима. Године 1959. објављује Итаку и коментаре, у којој су песмама из Лирике Итаке додате и друге песме и поеме, за које је писац сматрао „да са њима чине једну целину“, сада допуњене прозним коментарима претежно аутобиографско-мемоарског типа. Такође у емиграцији, објављује и Другу књигу Сеоба (1962), поему Ламент над Београдом (Јоханесбург, 1962), и сарађује на припреми Сабраних дела, која се штампају 1966. у десет томова (лат. и ћир. изд.), у оквиру којих се први пут појављује путописно-аутобиографско-мемоарска проза Код Хиперборејаца. Свој последњи роман, Роман о Лондону, издаје 1971. Незавршени су остали мемоари Ембахаде и Књига о Микеланђелу, које је штампао само у одломцима. 
Књижевни опус Милоша Црњанског сврстава се међу најзначајније у српској књижевности ХХ века. Делујући у књижевности преко пет деценија, Црњански је имао пресудног утицаја на њен развој не само у периоду успона модернизма и сучељавања различитих идеологија и поетика током двадесетих и тридесетих година, већ и у периоду позног модернизма и првих наговештаја постмодернизма. Језички и стилски самосвојна, његова дела проширила су тематски регистар савремене српске поезије и прозе, утицала су на промене карактера и статуса појединих жанрова, али и на промене односа у целокупном жанровском систему, због чега им је посвећена велика пажња у нашој савременој књижевној теорији, историји и критици. Дела су му превођена на енглески, француски, шпански, немачки, фламански, руски, мађарски, пољски, чешки, словачки, румунски и др. језике.
Преминуо је 30. новембра 1977. године. у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Милош Перовић

Милош Перовић
Песник, путописац и драмски писац, рођен је 1874. године у Ужицу где је завршио гимназију. Студирао је у Београду, Бечу и Лајпцигу. У Цириху је 1905. године одбранио докторат из психологије и педагогије. Радио је као наставник у Чачку, Скопљу и Солуну. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату у коме је био тешко рањен.
Прву збирку песама под насловом Песме, Перовић је објавио у Ужицу 1903. године и потписао је псеудонимом Пијетро Косорић. И друга збирка штампана му је у Београду под истим насловом 1909. године. Трагедију у пет чинова Карађорђеви 1907. године , а позоришну шалу Женомрзац објавио је 1914. године. У заоставштини Милоша Перовића сачуван је већи број песама, велики број афоризама, два путописа, четири драмска дела и три дневника.
У стваралаштву Милоша Перовића се преплићу мисао и емоције, а прожимају филозофија и поезија. Поезијом ће се бавити читавог живота, мада ће последњих година бити више заокупљен писањем афоризама о постанку света, о животу и смрти, о жени и човеку, о рату и мудрости, о срећи и љубави, о мислима, страсти и резигнацији.
Умро је у Паризу 1918. године.
Textual description of firstImageUrl

Милош Ђорић

Милош Ђорић
Рођен је у Нишу 10. октобра 1893. године. Од младости, коју је провео у Шапцу,  друговао је са Станиславом Винавером, а касније у Београду и са Ивом Ћипиком, Милутином Бојићем и другим писцима тог доба. Тај долазак у Београд се везује и за његово ступање у књижевност, па се најчешће истиче да су његови књижевни почеци везани за лист Пијемонт и низ запажених пародија које од 1913. објављује у том листу под псеудонимом Уздах Сутончић. У време почетка Великог рата, као студент медицине, одлази на ратни положај. Све време ратовања он је ратни лекар, лечи рањенике и болесне од тифуса, а по преласку Албаније служи на Крфу, који постаје уједно и седиште српске владе. Истовремено, Крф постаје и књижевно и културно средиште. После рата Милош Ђорић наставља прекинуте студије медицине. Ради као лекар, све време пише, записује сећања на ратне дане, на глад, тифус. Пише много, објављује мало. По окупацији 1941. године, одбија да потпише „позив на послушност српског народа” и рат проводи утамничен у логору на Бањици.
Умро је у Нишу 21. јуна 1975, а сахрањен је, по својој жељи, у Београду на Новом гробљу.
Textual description of firstImageUrl

Милосав Тешић

Милосав Тешић
Рођен je у селу Љештанско код Бајине Баште 15. новембра 1947. године. Српски песник, есејиста, лингвиста. Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Ради у Институту за српски језик као уредник Речника српског књижевног и народног језика. Своју прву збирку песама Купиново објавио је, може се рећи касно, у својој четрдесетој години, али, како је тад у рецензији написао Рајко Петров Ного, без почетничког муцања и неуједначености, што је свакако доказао својим даљим стваралаштвом.
Живи у Београду. Члан је САНУ.

Књиге песама:
Купиново, БИГЗ, Београд, 1986.
Кључ од куће, Матица српска, Нови Сад, 1991.
Благо Божије (изабране и нове песме), Време књиге, Београд, 1993.
Прелест севера, Просвета, Београд, 1995.
Прелест севера, круг рачански, Дунавом, Просвета, Београд, 1996.
Круг рачански, Дунавом (посебно издање), Просвета, Београд, 1998.
Изабране песме, Нолит, Београд, 1998.
Седмица, Српска књижевна задруга, Београд, 1999.
Бубњалица у пчелињаку, Градска библиотека Чачак, 2001.
На станишту брезових дедова, лирски записи, Повеља, Краљево.
Најлепше песме Милосава Тешића
Млинско коло, Завод за уџбенике, Београд, 2011.
Textual description of firstImageUrl

Милосав Буца Мирковић

Милосав Буца Мирковић
Рођен је 2. септембра 1932. године од оца Милана и мајке Наде Петровић, у Александровцу. Малу матуру положио у родном граду, велику матуру у Пожаревцу, где је већ увелико писао и објављивао песме, књижевне и позоришне критике. Уписао Стоматолошки факултет у Београду, али после две године прешао на Филозофски. У студентски културни, политички и књижевни живот укључио се 1952. године, радећи и пишући у "Студенту", где је, између осталих текстова, објавио своју прву позоришну критику: "Стаклене менажерије" у Београдском драмском позоришту.
Са Мухаремом Первићем 1968. године улази у редакцију најбољег и најпресуднијег часописа "Дело", где ће остати до 1983. године. Сарађује у "Летопису", "Књижевности", "Позоришној култури", "Видицима", "Младости" и "Београдској недељи", где је деловао и као уредник културних рубрика, а најдужи новинарски рад посветио је "Политици-експрес" и "Нину".
Био генерални секретар Српске књижевне задруге и управник Југословенског драмског позоришта. Годинама је писао редовну књижевну критику у "Илустрованој политици". За собом има преко 16000 наслова критичких текстова и четрдесет књига.
Као песник Буца Мирковић не пева о себи. Он хоће свет. Свјом поезијом стално излази на неке чистине, кроз упарађене пределе, пред зреле слике, издељене из богатог језика. Он хрли песми и кад је нема, он уме да је истера из камена. У издању библиотеке "Савременик" Српске књижевне задруге објављена је књига огледа о поезији и песницима "Певање и сневање књижевног критичара и песника Милосава Мирковића".
Мирковић је занимљива и особена појава у нашој послератној књижевној критици. Његови погледи на књижевност, посебно на лирику не наслањају се на туђа естетска учења, нити изграђују строго научну апаратуру којим би их изложио. Мирковић, једноставно, воли поезију и песнике (код многих критичара оваква склоност се не примећује), па сво поуздање тражи и изражава кроз искључиво свој доживљај поезије. То је пример новог експресионизма у критици. Поезија је, просто, изазов једном темпераменту да своје утиске снажно закува и живахно изрази, поричући правила хладнокрвне анализе.
Децембра 2004. године, жири Удружења књижевника Србије, одлучио је да песнику и есејисти, Милосаву Мирковићу-Буци, на свечаној седници Удружења, додели престижну награду Удружења књижевника Србије за "Животно дело" (За целокупно књижевно дело).
Умро је 22. септембра 2013. Године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Милорад Панић Суреп

Милорад Панић Суреп
Рођен је у Глоговцу, у Мачви 27. јануара 1912. године. Пошто је одгајан и васпитаван у слободарским традицијама, своме имену је додао име свога претка Сурепа, устаника и мачванског хајдука. До краја живота ће са поносом носити ово име, које означава старог вука предводника. Дипломирао је на Филозофском факултету 1936. године и већ као познати млади песник запослио се у Редакцији Политике. У првим послератним годинама Суреп се и даље активно бави књижевношћу. Стога и не изненађује податак да је изабран за првог секретара Удружења књижевника Србије. У лето 1947. године Сурепу је поверена нова одговорна дужност - оснивање и организација Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије. Под његовим руководством, сачињени су први пописи наших старих градова, манастира, цркава, ризница, икона, рукописних књига и других значајних остатака наше богате културне баштине.
У јуну 1956. године постављен је за републичког министра културе и на тој дужности је провео три године. Његовим доласком на чело Народне библиотеке Србије активирана је ранија идеја СР Србије о изградњи нове зграде Библиотеке у Београду.Суреп се увек бавио поезијом. Назвали су га песником Мачве, а своју везаност за завичај он никад није порицао и о томе је знао да каже: "спрудови мачвански су нешто што је као пејзаж стално присутно у мени. И на само изазивање њихове слике осетим промену у расположењу. Врло сам срећан кад... дозовем у сећање Дрину са њеним навозима, обалама, адама, шљивацима, колибама, и сви оним што је карактеристично за тај крај..."
Суреп је добитник великог броја награда и признања, међу њима и Октобарске награде Града Београда и Вукове награде. Његова најзначајнија дела су: Ветар звижди, песме, 1931; Просто, песме, 1933.; Ти долазиш, песме, 1937.; Жито, поема, 1939.; Ада, поема, 1945; Приче о сељи Миши ( песме за децу, 1946.; Светлост земаљска, песме, 1948.; Филип Вишњић - песник буне, монографија, 1956.; Српске народне приповетке, антологија, 1951., Слово о полку Игорову, превод са староруског, 1957.; Кад су живи завидели мртвима, летопис, 1963.; Ћирило и Методије, 1964..
Умро је 22. априла 1968. године у Београду. Уз достојан испраћај сахрањен је у Алеји Великана на Новом Гробљу.
Textual description of firstImageUrl

Милорад Павић

Милорад Павић
Рођен је 15. октобра 1929. године у Београду. Српски прозни писац, песник и историчар српске књижевности XVII - XIX века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета.
Био је редовни члан Српске академије наука и уметности од 1991. године, и члан Сociete Europeenne de Culture и српског ПЕН-а.
Познат као писац нелинеарне, интерактивне прозе (романи, приче, драме). Милорад Павић је један од наjчитанијих савремених писаца са Балкана, прeведен на тридесет шест језика у више од три стотине издања.
Умро је 30. новембра 2009. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Мића Данојлић

Милован Мића Данојлић
Рођен је 1937. године у Ивановцима у Шумадији. Од 1953. године живи, школује се и ради у Београду, а у последњих десетак година борави у Француској и ради као лектор српског језика. Велику матуру положио је 1957. у Београду, где је 1973. на Филолошком факултету дипломирао Одсек за романистику. Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима..
Почео је да пише песме још у детињству, али их објављује од 1953., када му се појављује из штампе и прва збирка поезије. Поред писања песама и огледа преводио је са француског и енглеског. Сматра се да његово песништво представља известан заокрет у српској поезији за децу.

Textual description of firstImageUrl

Маријана Соломко

Маријана Соломко 
Рођена је 1984. године у Санкт Петербургу. Завршила је музичку школу, а 2009. године факултет украјинске Националне музичке академије „П. И. Чајковски“, одсек за клавир. Од детињства је свирала на многим концертима, а само у Шведској је, од 2001. до 2010. године, имала их више од седамдесет. Аутор је научних радова и чланака из области музике .
Прву песму написала је у шестој години. Победник је на много међународних такмичења поезије, добитница је Велике нараде Трећег међународног такмичења поезије под називом „Велики Кнез Константин Романов“ у Санкт Петербургу за 2013. годину. Те исте године учествује на ХХХ конференцији младих писца Северо-Запада.
Њене песме су објављене у алманасима поезије:
"Петербуршке строфе" , "Млади Санкт Петербурга" (Санкт Петербург) , „Кућа кестенова“ (Кијев) , „Шареница“ (Доњецк); антологије : „Поезија – женско лице“ (Берлин), „Поетски форум“, „Благословена земља очаја“ (Санкт Петербург), као и у многим књижевним часописима.
Аутор је збирки песама Гуске лете на север (2013), Шта год се деси (2014).
Члан је Савеза писаца Русије.
Textual description of firstImageUrl

Милован Витезовић

Милован Витезовић
Рођен је у Витезовићима код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићу, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Витезовић је српски писац, дугогодишњи уредник играног програма ТВ Београд и главни уредник уметничког програма РТС, сада професор филмског и телевизијског сценарија на катедри Драматургије Академије уметности. Пише песме, романе, драме, филмска и ТВ сценарија, есеје, критике и афоризме.
Објавио је више од четрдесет књига у преко 180 издања. Аутор је 11 романа, који су сви били бестселери. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, италијанском, словеначком, руском, македонском, грчком, румунском и хебрејском језику.
За телевизију је писао сценарија за драме Шешир професора Косте Вујића, и Снохватице I и II; за игране телевизијске серије Димитрије Туцовић (8 епизода), Приповедање Радоја Домановића (8 епизода) и Вук Караџић (16 епизода). Писао је сценарија за игране целовечерње ТВ филмове: Место сусрета Београд и Сребро на Одисејевом путу за европске телевизије ОРФ и ЗДФ. Са Здравком Шотром радио је сценарија по својим романима Лајање на звезде (награда фестивала Херцег Новог и Златна новосадска арена). Добитник је бројних награда.
Као спољни уредник за капитална дела Завода за уџбенике и наставна средства, учествовао је у приређивању дела Павла Поповића, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и девет томова Стојана Новаковића. Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије.
Живи у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Милица Стојадиновић Српкиња

Милица Стојадиновић Српкиња
Рођена је у Буковцу, у Срему (тадашња Аустрија) 1828. године. Била је ћерка свештеника Василија Стојадиновића и веома везана за Војводину и Фрушку гору. Звали су је и Врдничка вила. У младости је била позната по својој патриотској поезији, која је била у директној вези са националним буђењем. Њена прва књига Песме објављена је 1850. године и имала је два издања 1855. и 1869. године. Такође је објавила и дневник У Фрушкој гори 1854. године у три дела који су објављивани 1861. 1862. и 1866. године. Говорила је немачки и преводила са овог језика. Такође, Милица се сматра првом женом која је била репортер – извештавала је о бомбардовању Београда 1862. године.
Последњу деценију свог живота провела је у Београду, где је умрла 1878. године потпуно заборављена и сиромашна.

Дела ове песникиње:
Песме (1850) (1995)
Песме, књига 2 (1855)
У Фрушкој гори 1854. (1861)
У Фрушкој гори 1854. св. 2 (1862)
У Фрушкој гори 1854. св. 3 (1866)
Песме Милице Стојадиновић (1869)
У Фрушкој гори 1854. (1985)
Textual description of firstImageUrl

Марија Лесан

Марија Лесан, поетеса, списатељица и визуелна уметница. Одличан је познавалац науке и филозофије. Рођена је 1988. године.
До сада је објавила збирке поезије: Сокови бола и срдитости (Поета, 2013); Ватре са Суматре (Нова ПОЕТИКА, 2013) и Друга пловидба (Нова ПОЕТИКА, 2013).
Живи у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Миливоје Пејчић

Миливоје Пејчић
Рођен је у Горњем Стрижевцу код Бабушнице 1948. године. Дипломирао је на на групи за филозофију Филозофског факултета у Скопљу. Докторску дисертацију „Маркузеово утемељење критичког става“ одбранио је 1986. године на Универзитету у Нишу. Био је редовни професор Електронског факултета у Нишу... Аутор је већег броја чланака из области филозофије и социологије објављеним у часописима и зборницима. Написао је књиге: Удеси, песме (Просвета, Ниш, 1990), Увод у филозофију науке (Центар 018, Ниш, 1992), Техника и култура (Просвета, Ниш, 1998), Димнина, песме (Апостроф, Београд, 2002). Коаутор је (са проф. др Симком Делетић) уџбеника: Друштво и одрживи развој (Електронски факултет, Ниш, 2007) и Пословне комуникације (Универзитет у Нишу, Електронски факултет, Ниш, 2008). 
Умро је 2009. године у селу Грнчар код Бабушнице.
Textual description of firstImageUrl

Милена Павловић Барили

Милена Павловић Барили
Рођена је 05. новембра 1909. године у Пожаревцу и много је познатија као сликарка него песникиња.У периоду од децембра 1934. до фебруара 1936. године Милена Павловић Барили је објавила 17 песама и два цртежа у италијанском часопису Квадривио. Она је написала укупно око 60 песама на четри језика, и то, поред српског, искључиво на романским језицима - 17 на италијанском, 7 на француском и 14 на шпанском језику. На тај начин уситнила је своје песничко дело и онемогућила да оно припадне некој од ових књижевности. Вероватно да није ни намеравала да створи систематичан песнички опус, већ да је песме писала из унутрашње потребе, односно да би изразила тренутна осећања, због чега су јој звучност и колорит језика на којима је писала били значајнији од сложености значења, семантичких игара, или експеримената у језику.
Ритам и мелодија ових стихова граде једноличан, љуљушкав ток, а песничке слике се спајају као код симболиста - не толико
на основу уобичајене употребе речи и логике колико према њиховој психолошкој резонанци и личним аналогијама.
Умрла је 6. марта 1945. године у Њујорку.
Textual description of firstImageUrl

Милан Ћурчин

Милан Ћурчин
Рођен је у Панчеву 14. новембра 1880. године, био је песник, књижевни критичар, публициста и преводилац. Потицао је из имућне трговачке породице. Основну школу учио је у Панчеву, а гимназију у Новом Саду.
Један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар, а радио је и као доцент Београдског универзитета на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско-немачке литерарне везе. Тада издаје и уређује две књиге Српскохрватског алманаха (Београд — Загреб, 1910. и 1911). Ћурчин је 1904. докторирао германистику и славистику у Бечу са тезом Српска народна поезија у немачкој литератури. Теза је наредне године објављена у Лајпцигу, да би на наш језик била преведена 1987. поводом двестоте годишњице Вуковог рођења. 
Књижевношћу се почео бавити као студент. Прву песму Вече у врту објавио је у Бранковом колу. Касније песмама, књижевним студијама и критиком сарађивао је у Цариградском гласнику, Српском књижевном гласнику, Сријемским новинама и другим, у то време, престижним часописима. Јавивши се у књижевној јавности на крају 19. и почетком 20. века, непосредно после Војислава, а у исто време са Ракићем, Дучићем и Дисом, овај српски модерниста разликовао се од претходног, али и свог времена. Доноси ново виђење поезије и стваралаштва у тексту О мојим песмама, који се сматра манифестом модерне у нашој књижевности. Овај текст се појавио двадесет година пре текстова Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Као следбеник авангардне струје, устаје против традиционализма и нормативизма, залажући се за аутентичност у стварању. 
Умро је у Загребу 20. јануара 1960. године.
Textual description of firstImageUrl

Милан Ракић

Милан Ракић
Рођен је 30. септембра 1876. године у Београду. Завршио је права у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. 
Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник тога времена.Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.
Са Шантићем, Ракић је најуспешније обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма.
Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.
Textual description of firstImageUrl

Милан Ненадић

Милан Ненадић
Рођен је 30. септембра 1947. године у Грковцима, код (Босанског) Грахова. Студирао је југословенске књижевности и савремени српскохрватски језик на Филозофском факултету у Сарајеву. Од 1974. године је у Београду, од 1984. у Зрењанину, а од 1998. у Новом Саду. Осим поезије пише књижевну критику, есеје и преводи.
Објавио је књиге песама: ''Стефанос'', ''Нови Стефанос'', ''Општи одар'', ''Усамљена историја'', ''Осветна маска'', ''Песме'', ''Књига четвоприце'', ''Општи одар и друге песме'', ''Вриснула је мајка'' (песме са Илеаном Урсу), ''Почињем да бирам'', ''Изабране песме'' (избор и предговор Никола Кољевић), ''Дрхтање у води'', ''Венац за Гаврила'', ''Уточиште'', ''Венац за Гаврила (библиофилско издање), ''Угрушак'', ''Општи одар и нове песме'', ''Суви печат'', ''Ноћна слика'', ''Дивљи Бог Балкана''.
Добитник је Печата вароши сремскокарловачке, ''Дучићеве награде'', награде Удружења Књижевника Србије, ''Милан Ракић'', почасне награде БИГЗ-а, награде Универзитетске ријечи за књигу године, ''Змајеве награде'', ''Кочићевог пера'', награде ''Бранко Ћопић'', Српске академије наука и умјетности за препев поезије Михаја Еминескуа на српски, годишње награде Савеза књижевника, награде ''Лаза Костић'', ''Кондира Косовске девојке'', ''Милице Стојадиновић Српкиње'', ''Видовданских пјесничких сусрета'' и повеље ''Пјесник свједок времена''.
Живи у Новом Саду.
„Поезија није дала и неће дати да се угаси ватра на огњишту. Из искуства знам да у најпресуднијем тренутку нешто значи песничка реч. Ако ни због чега другог, значи због тога што се увек због речи могла изгубити глава. Због песничке речи. Да, због ње. Само подсећам на Андрићеву опомену да би наши и сви отуђени властодржци, углавном тирани а вазали, упаковани у листер одела демократије, требало да пажљивије читају песничке опомене савременика, тако би најлакше схватили шта им мисли народ и шта им је чинити.“ – Милан Ненадић.
Извор ГЛАС ИСТОКА
Textual description of firstImageUrl

Милан Кундера

Милан Кундера
Рођен је у Брну 1. април 1929. године. Чешки је књижевник који је писао на чешком и француском језику.
Кундера је завршио средњу школу у Брну, напустио је студије књижевности и естетике на Карловом универзитету и прешао на чувену прашку Филмску академију, где је, након дипломирања, остао као предавач светске књижевности. Рано је приступио Комунистичкој партији, да би две године касније био избачен због „противпартијског деловања“. Године 1968. учествовао је у Прашком пролећу и полемисао је са Вацлавом Хавелом.
Иако је објављивао и есеје, збирке песама и драме, Кундера је најпознатији по својим романима и себе сматра превасходно романописцем.
Године 1975. преселио се у Француску и ретко се појављује у Чешкој.
Од осамдесетих надаље пише на француском језику.
 
Најпознатија дела су му:
Шала (Žert), 1967.
Смешне љубави (Směšné lásky), 1968.
Живот је другде (Život je jinde), 1969.
Опроштајни валцер (Valčík na rozloučenou), 1976.
Књига смеха и заборава (Kniha smíchu a zapomnění), 1979.
Неподношљива лакоћа постојања (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984.
Бесмртност (Nesmrtelnost), 1990.
Успоравање (La Lenteur), 1993.
Идентитет (L'Identité), 1998.
Незнање (L'Ignorance), 2000.
Textual description of firstImageUrl

Милан Комненић

Милан Комненић
Рођен је 8. новембра 1940. године у Пилатовцима, код Билеће у Црној Гори. Био је српски песник, преводилац и есејиста. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.
Милан Комненић спада у ону групу писаца који из књиге у књигу теже ка новинама и оригиналности. Уређивао је књижевне часописе Видици, Дело и Relation, а радио је и као уредник у издавачкој кући Просвета. Преводи са италијанског, француског, шпанског и немачког језика. Његове прве песме теже да обнове неправедно занемарену прошлост, док се касније Милан Комненић окреће антипоезији. Велики број песама је остварио по начелима критичког неореализма. Осамдесетих година био је уредник гласовите просветине едиције Еротикон. Сâм Комненић се окушао у еротографији збирком Мамуза за њене сапи, (1980), али му је много боље ишла литература крви и тла која је осамдесетих постала улазница за високу политику. Комненић је домаћу књижевну продукцију обогатио насловима као што су: Косовски полом (1988), Изгон (1989), Опела на јамама (1989). Један је од парадигматичних песника националистичког дискурса декапитације (обезглављења, одсецања главе) којим је оперисао како у поезији тако и у политици. Митеме одсечених глава, те кастрирања сваке врсте, одсецања руку, ногу, клања и деструкције тела као деривати овог дискурса, обележили су Комненићево певање и мишљење. Уврштен је у више националних антологија, као што је Косово 1389-1989 (1989) Алека Вукадиновића, где је објављена Комненићева песма Боца Ђорђа Мартиновића (У распеће је прерасла боца/скршена у утроби страдаоца), или Косово - Света српска земља (1999) Иве Мунћана у коју је уврштена Комненићева песма Суседи (Насрћу, кидишу, разврћу/отимљу/харају, потиру, згарају, секу/гробове заоравају).
Поезија и есеји Милана Комненића преведени су на много језика (француски, италијански, енглески, руски, словачки, мађарски, румунски, пољски, словеначки и македонски). Добитник је књижевних награда Младост, Исидора Секулић и Милан Ракић .
Преминуо је 24. јула 2015. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Мика Антић

Мирослав Мика Антић
Рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину. Основну школу учио у Мокрину и Панчеву, где се породица у лето 1941. године преселила из Мокрина. Гимназију је похађао у Панчеву, седми разред у Кикинди, а матурирао у Панчеву. Студирао је славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду.
После матуре, пре него што је постао познат, радио је у техници панчевачког Народног позоришта, а 1951. године почео се бавити новинарством у листу Панчевац. Прешао 1954. у Нови Сад и запослио се као новинар у Дневнику, радећи једно време у издању средом — Новосадском дневнику, до 1959. године.
Више од годину дана био у Београду уредник Пионира (1959—1960). По повратку у Нови Сад 1961. постаје члан редакције у Издавачком одељењу Форума, а од 1962. до пензионисања (због болести) — новинар у новинској Издавачкој кући Дневник — сарадник културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник, главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам (1962—1965), обновио и радио као главни уредник Невен Чика Јове Змаја (1979) као сценариста и редитељ радио на документарним и играним филмовима, а као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа) и самостално излагао у Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Кикинди, Мокрину.
Према његовим стиховима компоновао је више забавних песама које су биле запажене на фестивалима.
Сем књига за одрасле, објавио је и књиге песама за децу: "Плави чуперак", "Гарави сокак", "Насмејани свет", "Шашава књига", "Оловка не пише срцем", "Птице из шуме", "Тако замишљам небо"...
Песник који је својом поезијом и сликар који је својим уметнички радом оставио неизбрисив траг. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.
Умро је 24. јуна 1986. године у Новом Саду.

Познатија дела су му:
„Испричано за пролеће“,
„Рождество твоје“
„Плаво небо“
„Насмејани свет“
„Псовке нежности“ и друга..
За децу је написао:
* „Плави чуперак“
* „Хороскоп“ (песме у прози написане за сина Вука пред његов полазак у основну школу)
* „Прва љубав“ и
* „Гарави сокак“.
Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“ и др.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана