Мирјана Дурутовић Мозетић

Мирјана Дурутовић Мозетић рођена је 7. јула 1968. године у Шапцу. Завршила је Медицински факултет и ради као лекар специјалиста у родном граду.

Велики је заљубљеник у поезију, али ретко пише (''тек кад је унутрашње силе натерају'')', а још ређе објављује (''тек кад је неко убеди да је и то неопходно'').

Живи у Шапцу.

(13. марта 2013)

Опширније...

Мирјана Бекчић

Мирјана Бекчић рођена је у Београду 17. априла 1971. године, базајући по Кошутњаку одрастала је у шуми снова. Желела да учи децу, па отворила врата Педагошке академије, научила методике, обрела се у том послу, али не задуго, јер нису проблем деца, проблем су родитељи, па је побегла од њих. Мајка је троје деце, и безгранично учи да њима буде тај бољи родитељ који даје крила. Уписала је финансијски менаџмент, а затим дуго година радила са папирима, водила рачуноводство и бавила се књигама и многим другим лепим стварима.

Објавила је збирке поезије Не дам ти моје шаренило (2015) и Тако некако (2016).

Живи у Београду.

(2016)

Опширније...

Мира Андрић-Максић

Мира Андрић-Максић рођена је 29. априла 1948. године у шумадијском селу Маљевић код Мионице Ваљевске. Основну школу започела је у родном месту, а завршила је у Београду као и средњу економску школу. Похађала је и Вишу економску, али живот и љубав је одведоше је у Сан Франциско (САД).

Тамо је живела две деценије, а протекле две деценије живи са мужем у једном од најлепших националних паркова САД-а Хот Спрингсу у држави Арканзас. Писањем поезије се бави још од ране младости. Она тврди да је то најлепши начин и потврда њеног постојања.

Издала је збирке песама Прозори мог срца (1999), Ехо тишине (2016), Урамљене песме (2020).

(16. јун 2020)

Опширније...

Милица Тасић

Милица Тасић је рођена 1. септембра 1989. године у Врању. Апсолвент је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност. 

Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је неколико есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је на сајту Поезија суштине. Неке песме су јој преведене на руски језик и објављене у часопису Нови поглед.

Њена прва збирка песама носи назив Паун на недрима (2019).

12. новембар 2020.

Опширније...

Милена Ћировић

Милена Ћировић рођена је 22. августа 1967. године у Шапцу, где је завршила гимназију. Несвршени је студент немачког језика и књижевности, јер је, након две године студија, љубави дала приоритет, и стекла породицу. Запослена је у Основном суду Шабац у Судској јединици у Богатићу.

Писање песама за њу је занимљиво путовање кроз снове, чаробни штапић за остварење неостварених жеља. Објављивала је у неколико зборника, у електронском часопису Суштина поетике и још понегде. Своје прве песме сабрала је у књизи Тајна осећања, покушавајући да открије читаоцу тајновитост дубине људске душе и укаже да је љубав спона не само човека са човеком, него са свим што постоји.

У свом животу сјединила је песму и музику као члан мешовитог хора Мачвански у Богатићу.

Живи у Богатићу.

Опширније...

Милан Милутиновић

Милан (Војислава) Милутиновић рођен је у Београду 4. децембра 1966. године, где и данас живи и ствара. Члан је клубова: „Миодраг В Шијаковић“, од 1988. године, књижевног клуба „Јесењин„ од 1996. године, књижевног друштва „Либеро Маркони“ од 2005. године и „Удружења књижевника Србије„ од 2003 године. Године 2009. освојио је другу песничку награду за песму Туга књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Књажевца, 2010. године трећу награду на педесетим мајским сусретима у организацији књижевног клуба

„Ђуро Салај“ за песму На зидинама троје и 2011. године диплому на десетом јавном конкурсу поводом дана заљубљних на тему „Љубав је песма најлепша“ за песму Мадам Јагода у организацији клуба Уметничких Душа Мркоњић града.

Објављене књиге поезије:
Крстарење изван видокруга, 1997. године у издању Савеза за ЦДП Србије,
Искре душе, 1998. године у 1998. године у НУ Владимир Дујић.
Изворишта; 2000. године Клуб писацаца „ Миодраг Шијаковић“.
Шапат птица или одјеци тишине, 2005. године издавача кућа Емпиреј.
Корак до, 2007. године издавачка кућа Емпиреј.

Опширније...

Марко Поропатић

Марко Поропатић рођен је 1984. године у Београду. Завршио је XIV гимназију, a потом Правни факултет. Објавио је збиркe песама: Исповести (2011) и Искре и Понори (2014). Песме су му објављиване у бројним часописима и зборницима. Заступљен је неколико антологија. 

Живи и ради у Београду.

Опширније...

Марко Мозетић

Марко Мозетић рођен је 10. априла 1995. године у Шапцу. Студент је Биомедицинског инжењерства на Факултету техничких наука у Новом Саду. Године 2015. објављује своју прву књигу Уточиште која садржи поезију, прозу и драму.

Живи у Шапцу и Новом Саду.

 

(2015)

Опширније...

Марина Миљевић

Марина Миљевић рођена је 1955. године у Београду, где се школовала и радила 30 година као лекар – педијатар. Крајем гимназијског школовања, објавила је неколико песама у часопису Пете београдске гимназије и касније у “Багдали”. Након вишегодишње паузе у објављивању иако је наставила са писањем, 1999. године у часопису “Скадарлија” објављена јој је песма.

Живи и ствара у Београду.

(2013)

Опширније...

Мошо Одаловић

Мошо Одаловић, српски песник за децу и младе, рођен је 1. априла 1947. године на Косову, у Старом Грацком код Липљана. Основну школу завршио је у Липљану, гимназију у Косовској Митровици, а на Филолошком факултету (тада Филозофском) студирао књижевност.

У приштинском Јединству је радио као новинар, уредник Јединства за децу и главни уредник Ђурђевка. Добитник је више награда: Невен, Забавникова, Златног кључића града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, a носилац је и Змајевог штапа – почасне награде Змајевих дечјих игара итд.

Важније књиге: Мама је глагол од глагола радити, Друже тата, кућни команданте, Поправљамо низбрдице, Завичајни буквар, Лирски покер (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), Где је лампино дете, Жича пчелино чедо, Баба је ту, ја сам у Јапану (роман).

Од 1994. године живи у Смедереву, у својих седам и по ари коначне отаџбине, како он каже, као слободан уметник.

Опширније...

Момчило Настасијевић

Момчило Настасијевић је рођен 6. октобра 1894. године у Горњем Милановцу, у неимарској породици пореклом са Охрида. Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу, а после рата, цела породица се сели у Београд где Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност..

По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други.

Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом.

Тек годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче и Драме.

Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 13. фебруара 1938. године у четрдесет четвртој години живота.

Винавер је Настасијевића називао свецем српског језика и српског књижевног израза. Настасијевић је песнички обликовао своје слутње сталног тока тајанствених сила, те је доводио у складан однос слутњу и разложно сазнање.

Исидора Секулић је за Настасијевићево стваралаштво рекла: „Настасијевић је био песник истраживач и копач. Мени се увек привиђао као рудар који је малочас изишао из дубина и мрака, радује се виделу, казао би нешто и показао, али би му требало много руку и језика, па се само насмеши и рекне – Ој, Мораво, моје село равно“.

Миодраг Павловић је о Настасијевићу рекао: „Шта може биографија да каже о једном човеку који је тако мало личио на своје време, који се није одредио ни својим делањем у друштву, ни становањем у неком граду, ни боравком у свом телу? Подаци о његовом животу не могу рећи много ни о изворима његовог дела, ни о обележјима једног раздобља. Његов живот је прича о самоћи, и стваралачкој и јавној и најинтимнијој, сличној другим самоћама, а не временима, прошлим и будућим“.

Опширније...

Мома Димић

Мома Димић рођен је 28. фебруара 1944. године у Миријеву, тада селу у близини Београда. Био је српски песник, преводилац, романсијер, путописац, есејиста, драмски писац, филмски сценариста; дугогодишњи уметнички директор Београдских међународних сусрета писаца, члан Удружења књижевника Србије.

На београдском Филозофском факултету је дипломирао 1968. године у време студентских протеста. Свој најчувенији роман, „Живео живот Тола Манојловић“ написао је још 1966. године. 

Касније, роман је преточен у драму која је само после две године играна и у Лондону, а потом је снимљен и филм. Драма је у београдском Атељеу 212 имала преко 400 представа, са Петром Краљем у главној улози.

Путовао је широм света (помиње се да је посетио 250 светских градова и спријатељио се са бројним познатим писцима. Његове књиге преведене су на десет језика. Добитник је бројних домаћих и међународних награда за књижевност и преводилаштво. Димић је заступљен у многим домаћим и страним антологијама српске поезије и прозе. Објавио је око 40 књига, а превео десетак књига са шведског језика.

Мома Димић је умро после краће и тешке болести 8. јуна 2008. године и сахрањен у родном Миријеву.

Опширније...

Михаил Љермонтов

Михаил Љермонтов рођен је у Москви 15. октобара 1814. године. Био је руски романтичарски писац и песник, познат као „песник Кавказа“. Одрастао је у селу Тархани, где се налази његов гроб. Његова породица води порекло од шкота Леармоунт, који се доселио у Русију у раном XVII веку. Његова баба, која га је одгајила јер му је мајка рано умрла, а отац био у војсци, се постарала да Љермонтов добије одлично образовање.

Након завршетка гимназије, Љермонтов је 1830. године уписао Московски универзитет, али се није дуго задржао због непокорности према једном професору. Од 1830. до 1834. године је ишао у војну школу у Санкт Петербургу те је постао официр.

Све време школовања писао је доста поезије под утицајем Пушкина и Бајрона. Такође се занимао за руску историју и средњовековну епску поезију, што се одразило на „песму трговца Калашњикова“, дугачку поему „Бородино“ и серију популарних балада.

Након смрти Пушкина 1837. године, Љермонтов је изразио осећања кроз песму упућену Цару Николају I Павловичу, захтевајући освету над убицом Пушкина. Песма је осудила „стубове“ руске високе класе за Пушкинову смрт. Николај Павлович га је због ове песме прогнао на Кавказ, где је Љермонтов већ био као мали.

Љермонтов је посетио Санкт Петербург 1838. и 1839. године. Његова неузвраћена љубав према Варвари Лопухини је забележена у незавршеном роману Принцеза Лиговскаја. Након дуела са сином француског амбасадора, опет је враћен у армију на Кавказу.

Године 1839. завршио је свој једини роман, Јунак нашег доба, који готово предвиђа двобој у ком је Љермонтов изгубио живот две године касније. 27. јула 1841. године.

Опширније...

Мирослав Крлежа

Мирослав Крлежа рођен је 7. јула 1893. године у Загребу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Средњошколско и више образовање довршио је у домобранској кадетској школи у Печују и војној академији у Будимпешти. Још као ученик гимназије, Крлежа се интересовао за друштвена и политичка питања свога времена, и из тог периода почиње његова наклоност према радничком покрету.

Општи талас националног и југословенског расположења уочи ослободилачких балканских ратова понео је и младог Крлежу, и он је, као и под кровом аустро-угарских војних школа, убеђено очекивао национални преврат који ће остварити идеју југословенског уједињења.

Крлежина књижевна активност почиње током Првог светског рата, у том периоду, и неколико година после рата, он је своје песничке немире обликовао „романтичним сликама и ликовима“. У тим делима је одсликана и тадашња књижевна и политичка атмосфера коју су стварале патриотске омладинске генерације.

Мирослав Крлежа је оставио највећи опус у хрватској књижевности до данас. За 88 година живота и 66 година књижевног рада написао је педесетак збирки песама, приповедака, романа, драма, есеја, политичке публицистике, полемика, путописа, дневника, мемоара, чланака енциклопедијског карактера... У његовом стваралаштву можемо наћи све облике књижевног изражавања.

Мирослав Крлежа је умро 29. децембра 1981. године у Загребу.

Опширније...

Мирко Королија

Мирко Королија рођен је у Кистањама 9. септембра 1886. године, где је завршио основну школу. У Задру уписује Цесарско Краљевску Велику Гимназију где почиње писати песме, а прве стихове објављује већ 1898. године у Невену Јове Јовановића Змаја.

У Прагу Королија завршава правни факултет на којем стиче звање доктора правних наука. У то време објављује у свим значајним српским и хрватским часописима. Од 1912. године службовао је у Кистањама, а потом у Задру до 1919. године када је постављен за секретара Министарства просвете у Београду.

Бављење политиком је започео 1921. године у чланству Југославенске напредне националне омладине, а од 1922. је председник Директоријума Организације југословенских националиста, Орјуне. Од 1925. године све је мање политички активан али и даље пише текстове у Орјунином листу Побједа.

За управника Обласног народног позоришта у Сарајеву постављен је 1928. године. Од 1930. године у Политици објављује серију путописно-репортажних текстова о крајевима и народу северне Далмације, Приморја.

Мирко Королија је умро 10. јула 1934. године у Шибенику.

Од 2008. године улица Нова 29, у Бусијама, приградском насељу Београда, носи име по Мирку Королији.

Извор

Опширније...

Мира Алечковић

Мирослава Мира Алечковић рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду. Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноосло-бодилачке борбе, и чланица партизанске илегале у Београду.

Била је једна од најбољих ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица. По завршетку гимназије студирала је општу књижевност и славистику у Београду као и вишу Фушеову школу при Сорбони. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије.

Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, италијански и на све језике народа Југославије.

Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.

О свом раду Мира Алечковић каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих.

Мира Алечковић је умрла 26. фебруара 2008. године у Београду. Сахрањена је, 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Збирке песама: 

1946. Звездане баладе, 1955. Пионирско пролеће, 1956. Пријатељи, 1957. Ластавица, 1963. Сребрни воз, 1970. Сунчани солитери, 1972. Да живот буде љубав, 1975. Сањалица, 1980. Не могу без снова, 1982. Стаза сребром извезена.

Опширније...

Миодраг Павловић

Миодраг Павловић рођен је 28. новембра 1928. године у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. године. Песник је, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. Имао је водеће место у модерној српској поезији већ од објављивања култне књиге 87 песама 1952. године, која је била и његова прва збирка.

Био је изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове Песма помера брда према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника.

Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије 87 песама (1952), Стуб сећања (1953), Хододарје (1971), Улазак у Кремону (1989), Космологија профаната (1990), С Христом нетремице (2001), романи Други долазак (2000), Афродитина увала итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче Антологија српског песништва од XIII до XX века (1964), а потом велики број издања. Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.

Добитник је многобројних награда за књижевност код нас и у свету.

Миодраг Павловић је био редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978. године, а редовни члан 1985. године.

У Немачкој је 2012. године добио међународну „Петраркину награду“.

Миодраг Павловић је умро 17. августа 2014. године у Тутлингену (Немачка).

Опширније...

Марина Богдановић

Марина Богдановић рођена је 1976. године у Београду. 

Дипломирала је и бавила се пословима који немају додирних тачака са поезијом, али љубав према писању је надвладала и она своје песме и приче објављује у разним часописима и порталима.

Средином 2016. године објавила је своју прву збирку песама Кружење без обличја.

Живи у Београду.

 (2016)

Опширније...

Милутин Бојић

Милутин Бојић, српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент, рођен је 19. маја 1892. године у Београду. Његова породица се из Земуна преселила у Београд, док његови даљи преци воде порекло из Босне. Његов отац звао се Јован, а по занимању је био обућар. Захваљујући квалитетном раду, за кратко време је стекао огроман број муштерија, што је погодовало отварању властите занатске радње. У његовој радионици било је запослено око двадесетак момака, а на спрату је живела породица. 

Милутинова мајка звала се Софија, пореклом из занатске панчевачке породице Богојевић. Милутин је био најстарије од њихово петоро деце. Од малих ногу је учен преданом раду, што ће значајно утицати на његов живот и дело. Детињство је провео у радној атмосфери и са тог аспекта формирао је своју личност. Завршио је Теразијску основну школу, а 1902. године уписан је у реални одсек Друге београдске гимназије.

На студијама је остваривао добре резултате, а у слободно време читао је и проучавао дела светске књижевности, занимао се за историју филозофије, савремене психоанализе и основе психологије, исто тако проучавао је домаћу и страну позоришну уметност и учио многе стране језике. Објективно је сагледавао историју и друштвене токове. Ова његова својеврсна психоаналитичка метода уочава се у његовим књижевним делима, од самих почетака. Његова дела осликавају потрагу за суштином одређених догађаја и појава које су из истих произашле.

На почетку Првог светског рата Бојић је са војском напустио родни Београд и више се никад није вратио. У Нишу је обављао дужност цензора. Био је уредник дневног листа Гласник. Редовно је објављивао актуалне чланке. Уз чланке је објавио и свој еп Каин. Његов тираж је заплењен и уништен од стране бугарске војске. У фебруару 1915. године умрла је Бојићева мајка и тада сва брига за браћу и сестре пала је на њега. Сестру и најмлађег брата оставио је код рођака у Краљеву, а у изгнанство је пошао са млађим братом. Прелазећи преко Албаније, написао је песму о Београду Сингидунум.

Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса.

Милутин Бојић је преминуо 8. новембра 1917. године у Солуну у болници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику. Крајем лета 1922. године његови посмртни остаци пренети су у Београд.

Опширније...

Милош Црњански

Милош Црњански, песник, романописац, приповедач, драматичар, путописац, есејиста, мемоариста, публициста, рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Мађарској, у осиромашеној грађанској породици. Одрастао у Темишвару, у патријархално родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију.

Основну школу завршио у српској вероисповедној школи у Темишвару. Гимназију је завршио у Темишвару код фратара пијариста (1912), учио на Ријеци експортну академију (1912–1913), започео студије историје уметности и филозофије у Бечу (1913), а дипломирао на Филозофском факултету, одсек за књижевност, у Београду 1922. године. За време београдских студија уређивао је лист „Дан“

.

Учествовао је у Првом светском рату. У међуратном периоду радио је као професор, новинар и аташе за штампу у посланствима Краљевине Југославије у Берлину (1928–1929, 1935–1938) и Риму (1938–1941). Од 1941. године је у емиграцији у Лондону, где је најпре службеник при југословенској влади у егзилу (1941–1945), а касније у потрази за занимањем које ће му обезбедити егзистенцију. Између осталог, током педесетих година, радио је као дописник аргентинског листаEl Economista из Лондона. У земљу се вратио крајем 1965. године.

И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист који са тугом посматра реликвије своје младости. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.

Почетничким песмама и приповеткама огласио се у сомборском Голубу (1908, 1911) и сарајевској Босанској вили (1912). У периоду од 1917. до 1919. Штампао је низ песама у загребачким часописима Савременик и Књижевни југ, којима наговештава и подстиче модернистичка, авангардна струјања у послератној књижевности. Поетична комедија Маска (1918), збирка Лирика Итаке, у којој су се нашле и неке већ објављене песме (1919), затим краћа проза, Света Војводина (1919) и Приче о мушком (1920), роман Дневник о Чарнојевићу (Библиотека „Албатрос“, бр.1,1921), као и циклус путописа Писма из Париза (1921), сврставају Црњанског међу најзначајније носиоце поетичких промена које ће обележити српску књижевност у том периоду. У духу експресионистичких идеја, Црњански најпре своју поетику образлаже у програмском тексту Објашњење „Суматре“ (Српски књижевни гласник, 1920), али и током треће и четврте деценије ХХ. века остаје један од најважнијих учесника у књижевним и идеолошким споровима и полемикама. У том раздобљу, поред преко пет стотина прилога у периодици, објављује као посебна издања, између осталог, Антологију кинеске лирике (1923) и Песме старог Јапана (1927), роман Сеобе (1929), збирке путописа, Љубав у Тоскани (1930), Путописe (1930) и Књигу о Немачкој (1931), као и дужи циклус путописа о Шпанији (1933-1937). Као политички емигрант једно време потпуно одсутан, у домаћу књижевност враћа се крајем педесетих године, када из Лондона постепено обнавља контакте са домаћим издавачима. Године 1959. објављује Итаку и коментаре, у којој су песмама из Лирике Итаке додате и друге песме и поеме, за које је писац сматрао „да са њима чине једну целину“, сада допуњене прозним коментарима претежно аутобиографско-мемоарског типа. Такође у емиграцији, објављује и Другу књигу Сеоба (1962), поему Ламент над Београдом (Јоханесбург, 1962), и сарађује на припреми Сабраних дела, која се штампају 1966. у десет томова (лат. и ћир. изд.), у оквиру којих се први пут појављује путописно-аутобиографско-мемоарска проза Код Хиперборејаца. Свој последњи роман, Роман о Лондону, издаје 1971. Незавршени су остали мемоари Ембахаде и Књига о Микеланђелу, које је штампао само у одломцима.

Књижевни опус Милоша Црњанског сврстава се међу најзначајније у српској књижевности ХХ века. Делујући у књижевности преко пет деценија, Црњански је имао пресудног утицаја на њен развој не само у периоду успона модернизма и сучељавања различитих идеологија и поетика током двадесетих и тридесетих година, већ и у периоду позног модернизма и првих наговештаја постмодернизма. Језички и стилски самосвојна, његова дела проширила су тематски регистар савремене српске поезије и прозе, утицала су на промене карактера и статуса појединих жанрова, али и на промене односа у целокупном жанровском систему, због чега им је посвећена велика пажња у нашој савременој књижевној теорији, историји и критици. Дела су му превођена на енглески, француски, шпански, немачки, фламански, руски, мађарски, пољски, чешки, словачки, румунски и др. језике.

Милош Црњански је преминуо 30. новембра 1977. године у Београду.

Опширније...

Милош Перовић

Милош Перовић, песник, путописац и драмски писац, рођен је 1874. године у Ужицу где је завршио гимназију. Студирао је у Београду, Бечу и Лајпцигу. У Цириху је 1905. године одбранио докторат из психологије и педагогије.

Радио је као наставник у Чачку, Скопљу и Солуну. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату у коме је био тешко рањен.

Прву збирку песама под насловом Песме, Перовић је објавио у Ужицу 1903. године и потписао је псеудонимом Пијетро Косорић. И друга збирка штампана му је у Београду под истим насловом 1909. године. Трагедију у пет чинова Карађорђеви 1907. године , а позоришну шалу Женомрзац објавио је 1914. године. У заоставштини Милоша Перовића сачуван је већи број песама, велики број афоризама, два путописа, четири драмска дела и три дневника.

У стваралаштву Милоша Перовића се преплићу мисао и емоције, а прожимају филозофија и поезија. Поезијом ће се бавити читавог живота, мада ће последњих година бити више заокупљен писањем афоризама о постанку света, о животу и смрти, о жени и човеку, о рату и мудрости, о срећи и љубави, о мислима, страсти и резигнацији.

Милош Перовић је умро у Паризу 1918. године.

Опширније...

Милош Ђорић

Милош Ђорић рођен је у Нишу 10. октобра 1893. године. Од младости, коју је провео у Шапцу, друговао је са Станиславом Винавером, а касније у Београду и са Ивом Ћипиком, Милутином Бојићем и другим писцима тог доба.

Долазак у Београд се везује и за његово ступање у књижевност, па се најчешће истиче да су његови књижевни почеци везани за лист Пијемонт и низ запажених пародија које од 1913. године објављује у том листу под псеудонимом Уздах Сутончић.

У време почетка Великог рата, као студент медицине, одлази на ратни положај. Све време ратовања он је ратни лекар, лечи рањенике и болесне од тифуса, а по преласку Албаније служи на Крфу, који постаје уједно и седиште српске владе. Истовремено, Крф постаје и књижевно и културно средиште. После рата Милош Ђорић наставља прекинуте студије медицине. Ради као лекар, све време пише, записује сећања на ратне дане, на глад, тифус. Пише много, објављује мало.

По окупацији 1941. године, одбија да потпише „позив на послушност српског народа” и рат проводи утамничен у логору на Бањици.

Милош Ђорић је умро у Нишу 21. јуна 1975. године, а сахрањен, по својој жељи, у Београду на Новом гробљу.

Опширније...

Милосав Тешић

Милосав Тешић рођен je у селу Љештанско код Бајине Баште 15. новембра 1947. године. Српски песник, есејиста, лингвиста. Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Ради у Институту за српски језик као уредник Речника српског књижевног и народног језика.

Своју прву збирку песама Купиново објавио је, може се рећи касно, у својој четрдесетој години, али, како је тад у рецензији написао Рајко Петров Ного, без почетничког муцања и неуједначености, што је свакако доказао својим даљим стваралаштвом.

У својој првој књизи (Купиново) Тешић поетски активира стварна и симболичка значења српских топонима, у другој (Благо божије) силази у лично и колективно искуство да би поетски дочарао свет свог детињства и скрајнуте елементе српске културе, а у Прелести севера, својеврсном роману у стиховима, опевао је Велику сеобу и прелом у култури српског народа на прелазу 17. и 18. века, док у је Седмици опевао стварање света.

Тешић у српску поезију враћа и ревитализира старе поетске облике српско-византијског певања – канонске песме, кондак, стихиру, светилан, те рондо, рондел и глосу из уметничке лирике. Као врхунски версификатор, обновитељ је јампске стопе у српској поезији и доносилац великог и разноврсног лексичког блага.

Члан је САНУ.

Живи у Београду.

Књиге песама:
Купиново, БИГЗ, Београд, 1986.
Кључ од куће, Матица српска, Нови Сад, 1991.
Благо Божије (изабране и нове песме), Време књиге, Београд, 1993.
Прелест севера, Просвета, Београд, 1995.
Прелест севера, круг рачански, Дунавом, Просвета, Београд, 1996.
Круг рачански, Дунавом (посебно издање), Просвета, Београд, 1998.
Изабране песме, Нолит, Београд, 1998.
Седмица, Српска књижевна задруга, Београд, 1999.
Бубњалица у пчелињаку, Градска библиотека Чачак, 2001.
На станишту брезових дедова, лирски записи, Повеља, Краљево.
Најлепше песме Милосава Тешића
Млинско коло, Завод за уџбенике, Београд, 2011.

Опширније...

Милосав Буца Мирковић

Милосав Буца Мирковић рођен је 2. септембра 1932. године од оца Милана и мајке Наде Петровић, у Александровцу. Малу матуру положио у родном граду, велику матуру у Пожаревцу, где је већ увелико писао и објављивао песме, књижевне и позоришне критике. Уписао Стоматолошки факултет у Београду, али после две године прешао на Филозофски. У студентски културни, политички и књижевни живот укључио се 1952. године, радећи и пишући у "Студенту", где је, између осталих текстова, објавио своју прву позоришну критику: "Стаклене менажерије" у Београдском драмском позоришту.

Са Мухаремом Первићем 1968. године улази у редакцију најбољег и најпресуднијег часописа "Дело", где ће остати до 1983. године. Сарађује у "Летопису", "Књижевности", "Позоришној култури", "Видицима", "Младости" и "Београдској недељи", где је деловао и као уредник културних рубрика, а најдужи новинарски рад посветио је "Политици-експрес" и "Нину".

Био генерални секретар Српске књижевне задруге и управник Југословенског драмског позоришта. Годинама је писао редовну књижевну критику у "Илустрованој политици". За собом има преко 16000 наслова критичких текстова и четрдесет књига.

Као песник Буца Мирковић не пева о себи. Он хоће свет. Својом поезијом стално излази на неке чистине, кроз упарађене пределе, пред зреле слике, издељене из богатог језика. Он хрли песми и кад је нема, он уме да је истера из камена. У издању библиотеке "Савременик" Српске књижевне задруге објављена је књига огледа о поезији и песницима "Певање и сневање књижевног критичара и песника Милосава Мирковића".

Мирковић је занимљива и особена појава у нашој послератној књижевној критици. Његови погледи на књижевност, посебно на лирику не наслањају се на туђа естетска учења, нити изграђују строго научну апаратуру којим би их изложио. Мирковић, једноставно, воли поезију и песнике (код многих критичара оваква склоност се не примећује), па сво поуздање тражи и изражава кроз искључиво свој доживљај поезије. То је пример новог експресионизма у критици. Поезија је, просто, изазов једном темпераменту да своје утиске снажно закува и живахно изрази, поричући правила хладнокрвне анализе.

Децембра 2004. године, жири Удружења књижевника Србије, одлучио је да песнику и есејисти, Милосаву Мирковићу-Буци, на свечаној седници Удружења, додели престижну награду Удружења књижевника Србије за "Животно дело" (За целокупно књижевно дело).

Милосав Буца Мирковић је умро 22. септембра 2013. године у Београду.

Опширније...

Милорад Панић Суреп

Милорад Панић Суреп рођен је у Глоговцу, у Мачви 27. јануара 1912. године. Пошто је одгајан и васпитаван у слободарским традицијама, своме имену је додао име свога претка Сурепа, устаника и мачванског хајдука. До краја живота ће са поносом носити ово име, које означава старог вука предводника.

Дипломирао је на Филозофском факултету 1936. године и већ као познати млади песник запослио се у редакцији Политике. У првим послератним годинама Суреп се и даље активно бави књижевношћу. Стога и не изненађује податак да је изабран за првог секретара Удружења књижевника Србије.

У лето 1947. године Сурепу је поверена нова одговорна дужност - оснивање и организација Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије. Под његовим руководством, сачињени су први пописи наших старих градова, манастира, цркава, ризница, икона, рукописних књига и других значајних остатака наше богате културне баштине.

У јуну 1956. године постављен је за републичког министра културе и на тој дужности је провео три године. Његовим доласком на чело Народне библиотеке Србије активирана је ранија идеја СР Србије о изградњи нове зграде Библиотеке у Београду.Суреп се увек бавио поезијом. Назвали су га песником Мачве, а своју везаност за завичај он никад није порицао и о томе је знао да каже: "спрудови мачвански су нешто што је као пејзаж стално присутно у мени. И на само изазивање њихове слике осетим промену у расположењу. Врло сам срећан кад... дозовем у сећање Дрину са њеним навозима, обалама, адама, шљивацима, колибама, и сви оним што је карактеристично за тај крај..."

Суреп је добитник великог броја награда и признања, међу њима и Октобарске награде Града Београда и Вукове награде. Његова најзначајнија дела су: Ветар звижди, песме (1931), Просто, песме (1933), Ти долазиш, песме (1937), Жито, поема (1939), Ада, поема, (1945), Приче о сељи Миши, песме за децу (1946), Светлост земаљска, песме (1948), Филип Вишњић - песник буне, монографија (1956), Српске народне приповетке, антологија (1951), Слово о полку Игорову, превод са староруског (1957), Кад су живи завидели мртвима, летопис (1963), Ћирило и Методије (1964).

Милорад Панић Суреп је умро 22. априла 1968. године у Београду. Уз достојан испраћај сахрањен је у Алеји Великана на Новом Гробљу.

Опширније...

Милорад Павић

Милорад Павић је рођен у Београду 15. октобра 1929. године. Ту је 1949. године завршио средњу школу, а 1954. дипломирао на одсеку за Југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду. 

Године 1949. почиње да објављује, а 1954. "Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор" штампају његове прве научне радове. Студирао је једно време и музику на солистичком одсеку за виолину средње музичке школе при Музичкој академији у Београду. 

Постдипломске студије завршио је на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на Свеучилишту у Загребу 1966. године с темом из упоредне књижевности "Војислав Илић и европско песништво", јер му у Београду, Сарајеву и Љубљани нису хтели прихватити пријаву за одбрану докторске тезе. 

Године 1963. запошљава се у Издавачком предузећу Просвета и уређује библиотеке "Српски писци", "Сабрана дела Вука Караџића", "Плаве бразде" и "Савремени страни писци. На Филозофском факултету у Новом Саду биран је 1974. године за ванредног, а 1977. за редовног професора на Институту за југословенске књижевности и општу књижевност. Декан Филозофског факултета у Новом Саду био је 1977-1979. Године 1982. прелази на Филозофски факултет у Београду, где је на Одељењу за историју предавао историју културе југословенских народа у новом веку. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1991. године.

Делатност Милорада Павића развијала се у два основна тока. Као научник дао је синтезе српске књижевности у раздобљу између средњег века и романтизма и монографије о значајним писцима: Историја српске књижевности барокног доба (1970), Гаврил Стефановић Венцловић (1972), Војислав Илић, његово време и дело (1972), Историја српске књижевности класицизма и предромантизма (1979), Рађање нове српске књижевности (1983), итд. Као резултат вишегодишњег архивског рада у земљи и иностранству и научних истраживања у области српске и упоредне књижевне историје и српске народне песме, објавио је 1991. у три тома Историју српске књижевности – барок, класицизам, предромантизам и то се за сада може сматрати његовим завршним погледима на ову материју. Преводио је Пушкина и Бајрона у стиху и уредио њихова сабрана, односно изабрана дела.

На списатељском пољу појавио се најпре збирком песама Палимпсести (1967), а потом је уследило издавање жанровски мешовитих књига. Као прозни писац Милорад Павић је објавио преко тридесет књига од којих су најпознатије: романи. Хазарски речник, (1984) за који је добио НИН-ову награду 1985. године. Године 1991. књижевни критичари и издавачи прогласили су Хазарски речник за једно од десет најбољих књижевних дела у Аргентини. Био је на листама најбоље продаваних књига: број један у Француској и број три у Великој Британији. Преведен је на 21 језик. Предео сликан чајем (1988) добио је наслов према једној слици Павићевог сина Ивана, а започет је после Павићеве посете Светој гори и Хиландару 1973. године. Носи поднаслов "роман за љубитеље укрштених речи" и поглавља се могу читати водоравно и усправно. Изабран је за једну од две најбоље књиге у Југославији (награда "Меша Селимовић") и добио награду Народне библиотеке Србије као најчитанија књига у 1988. години. Унутрашња страна ветра (1991) проглашен је за најбољу књигу прозе у Србији 1991. године (награда "Борисав Станковић"). Четврти роман Последња љубав у Цариграду – приручник за гатање (1994) добио је "Награду Просвете за роман године" и награду "Лаза Костић".

Збирке прича Гвоздена завеса, Коњи светога Марка, Руски хрт, Изврнута рукавица, Шешир од рибље коже…

Од 1991. Павић је сваке године номинован за Нобелову награду за књижевност од стране стручњака из Југославије, Русије, САД и Бразила, али нажалост ту награду никад није добио.

Милорад Павић је умро 30. новембра 2009. године у Београду.

Извор

Опширније...

Милован Мића Данојлић

Милован Мића Данојлић рођен је 3. јула 1937. године у Ивановцима крај Љига у Шумадији.

Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно одлазио пешице.

Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност).

Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република. Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у. Песме објављује од 1953. године

Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом Како спавају трамваји. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема Дечји законик у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.

Поред писања песама и огледа преводио је са француског и енглеског. Сматра се да његово песништво представља известан заокрет у српској поезији за децу.

Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су Нека врста циркуса, Драги мој Петровићу, Личне ствари - огледи о себи и о другима и Балада о сиромаштву.

У Француску се преселио 1984. године, а осим писања радио је и као лектор за српски језик на Универзитету у Поатјеу. Члан је Академије наука и уметности од 2000. године.

Био је један од чланова-оснивача, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке 1989. године.

Милован Мића Данојлић, преминуо је после краће болести 23. новебра 2022. године у Француској.

Опширније...

Маријана Соломко

Маријана Соломко рођена је 1984. године у Санкт Петербургу. Завршила је музичку школу, а 2009. године факултет украјинске Националне музичке академије „П. И. Чајковски“, одсек за клавир. Од детињства је свирала на многим концертима, а само у Шведској је, од 2001. до 2010. године, имала их више од седамдесет. Аутор је научних радова и чланака из области музике .

Прву песму написала је у шестој години. Победник је на много међународних такмичења поезије, добитница је Велике нараде Трећег међународног такмичења поезије под називом „Велики Кнез Константин Романов“ у Санкт Петербургу за 2013. годину. Те исте године учествује на ХХХ конференцији младих писца Северо-Запада.

Њене песме су објављене у алманасима поезије:

"Петербуршке строфе" , "Млади Санкт Петербурга" (Санкт Петербург) , „Кућа кестенова“ (Кијев) , „Шареница“ (Доњецк); антологије : „Поезија – женско лице“ (Берлин), „Поетски форум“, „Благословена земља очаја“ (Санкт Петербург), као и у многим књижевним часописима.

Аутор је збирки песама Гуске лете на север (2013), Шта год се деси (2014).

Члан је Савеза писаца Русије.

Опширније...

Милован Витезовић

Милован Витезовић рођен је у Витезовићима код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићу, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.

Витезовић је био српски писац, дугогодишњи уредник играног програма ТВ Београд и главни уредник уметничког програма РТС, професор филмског и телевизијског сценарија на катедри Драматургије Академије уметности. Писао је песме, романе, драме, филмска и ТВ сценарија, есеје, критике и афоризме.

Објавио је више од четрдесет књига у преко 180 издања. Аутор је 11 романа, који су сви били бестселери. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, италијанском, словеначком, руском, македонском, грчком, румунском и хебрејском језику.

За телевизију је писао сценарија за драме Шешир професора Косте Вујића, и Снохватице I и II; за игране телевизијске серије Димитрије Туцовић (8 епизода), Приповедање Радоја Домановића (8 епизода) и Вук Караџић (16 епизода). Писао је сценарија за игране целовечерње ТВ филмове: Место сусрета Београд и Сребро на Одисејевом путу за европске телевизије ОРФ и ЗДФ. Са Здравком Шотром радио је сценарија по својим романима Лајање на звезде (награда фестивала Херцег Новог и Златна новосадска арена). Добитник је бројних награда.

Као спољни уредник за капитална дела Завода за уџбенике и наставна средства, учествовао је у приређивању дела Павла Поповића, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и девет томова Стојана Новаковића. Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије.

Био је председник Удружења књижевника Србије.

Милован Витезовић је умро после дуге и тешке болести 22. марта 2022. године у Београду.

Опширније...

Милица Стојадиновић Српкиња

Милица Стојадиновић Српкиња рођена је у Буковцу, у Срему (тадашња Аустрија) 6. јула 1828. године. Била је ћерка свештеника Василија Стојадиновића и веома везана за Војводину и Фрушку гору. Звали су је и Врдничка вила.

У младости је била позната по својој патриотској поезији, која је била у директној вези са националним буђењем. Њена прва књига Песме објављена је 1850. године и имала је два издања 1855. и 1869. године. Такође је објавила и дневник У Фрушкој гори 1854. године у три дела који су објављивани 1861. 1862. и 1866. године.

Говорила је немачки и преводила са овог језика. Такође, Милица се сматра првом женом која је била репортер – извештавала је о бомбардовању Београда 1862. године.

Последњу деценију свог живота, Милица Стојадиновић Српкиња провела је у Београду, где је умрла 25. јула 1878. године потпуно заборављена и сиромашна.

Дела ове песникиње:

Песме (1850) (1995)
Песме, књига 2 (1855)
У Фрушкој гори 1854. (1861)
У Фрушкој гори 1854. св. 2 (1862)
У Фрушкој гори 1854. св. 3 (1866)
Песме Милице Стојадиновић (1869)
У Фрушкој гори 1854. (1985)

Опширније...

Марија Лесан

Марија Лесан, поетеса, списатељица и визуелна уметница. Одличан је познавалац науке и филозофије. Рођена је 1988. године.

До сада је објавила збирке поезије: Сокови бола и срдитости (Поета, 2013); Ватре са Суматре (Нова ПОЕТИКА, 2013) и Друга пловидба (Нова ПОЕТИКА, 2013).

Живи у Београду.

(2014)

Опширније...

Миливоје Пејчић

Миливоје Пејчић рођен је у Горњем Стрижевцу код Бабушнице 1948. године. Дипломирао је на на групи за филозофију Филозофског факултета у Скопљу. Докторску дисертацију „Маркузеово утемељење критичког става“ одбранио је 1986. године на Универзитету у Нишу.

Био је редовни професор Електронског факултета у Нишу... Аутор је већег броја чланака из области филозофије и социологије објављеним у часописима и зборницима.

Написао је књиге: Удеси, песме (Просвета, Ниш, 1990), Увод у филозофију науке (Центар 018, Ниш, 1992), Техника и култура (Просвета, Ниш, 1998), Димнина, песме (Апостроф, Београд, 2002). Коаутор је (са проф. др Симком Делетић) уџбеника: Друштво и одрживи развој (Електронски факултет, Ниш, 2007) и Пословне комуникације (Универзитет у Нишу, Електронски факултет, Ниш, 2008).

Миливоје Пејчић је умро 2009. године у селу Грнчар код Бабушнице.

Опширније...