Textual description of firstImageUrl

Љубомир Симовић


Љубомир Симовић
Рођен je 2. децембра 1935. године у Ужицу. У родном граду је завршио основну и средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа Видици. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.
Написао је више песничких књига, четири драме, један роман - хронику, и неколико књига есеја.
Симовић је 15. децембра 1988. године изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Живи у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Љубомир Мицић

Љубомир Мицић
(16. новембар 1895. Јастребарско, Аустроугарска -14. јун 1971. Качарево код Панчева)
Био je српски песник, прозни писац, књижевни критичар, глумац и оснивач српског авангардног покрета зенитизам. Најзначајнији сегмент његовог рада представља покретање и уређивање часописа Зенит, месечне интернационалне ревије за уметност и културу, која излази од фебруара 1921. до априла 1924. у Загребу, потом од 1924. до децембра 1926. у Београду.Објављена су 43 броја овог часописа, који је током година доносио бројне манифесте, различита ликовна решења, сараднике и текстове.
Мицићев значајан сарадник постаје његов брат Бранислав Мицић, познатији под псеудонимом Бранко Ве Пољански, који је у Љубљани покренуо часопис Светокрет, након чијег гашења се прикључује Зениту. Убрзо долазе у сукоб и са дадаистима, желећи да зенитизам одвоје од других авангардних покрета.
Зенит је био часопис интернационалног карактера, у коме су многи истакнути уметници тог времена објављивали своје радове на француском, немачком, холандском, мађарском, есперанту... Посебно су значајне везе са италијанским футуристима, пре свега са њиховим идејним творцем Филипом Томазом Маринетијем, што говори о афирмативном односу зенитиста према новим техничким и технолошким достигнућима.
Мицић сматра да Балкан, као још неистражено подручје, нуди свежину, неисквареност, способност регенерације клонулог западноевропског човека.
Поред свих противречности, национализма с једне и сарадње с европским уметницима с друге стране, поред различитих сарадника, жеље за раскидом са осталим авангардним школама, Зенит све време свог постојања остаје окренут новинама, новијим медијима и гранама уметности (радију, филму, џезу), заступајући антитрадиционализам и антимилитаризам, са човеком у средишту пажње. Након 1926. године Мицић и Пољански одлазе у Париз и у том постзенитистичком периоду њихова активност се пре свега усмерава на ликовну уметност и сарадњу са словеначким авангардистима, као и са словеначким авангардним часописом Танк. Мицићев књижевни и публицистички рад можда на садржинском плану не доноси битне помаке и вредности, док су они изузетно заступљени на плану форме, која се приближава ликовној уметности, вештини израде плаката, филму, о чему говори каснија афирмација ових уметности.
Поред бројних манифеста и програмских текстова објављених махом у Зениту, али и другим часописма, његова значајна дела представљају и збирке песама:
Ритми мојих слутња (1919),
Ритми без сјаја (1919),
Источни грех (1920),
Мистериј за безбожне људе чисте савести (1920),
Спас душе (1920),
Стотину вам богова (1922), која бива забрањена исте године, те се појављује под називом Кола за спасавање, такође забрањена,
Аероплан без мотора (1925),
Антиевропа (1926).
Његови радови превођени су на неколико европских језика и објављивани у тадашњим авангардним часописима. Такође је објавио и неколико романа на француском језику.
Textual description of firstImageUrl

Љубица Давчик

Љубица Вуков Давчик
Рођена је у Сенти 25.12.1949.године. По занимању је правник.
Поезију почела да пише још у основној школи. Пише слободним стилом са благом римом и свеобухватној љубави. Такође пише приче и хаику поезију, а бави се и сликарством.
До сада издала четири триптиха:
Тиски цвет 1,2,3
Палићки бисери 1,2,3
И кактуси из камена ничу 1,2,3
Волим балканско, Путањом дуге до сна и Тисо љубави
Сјај равнице,заједничку хаику збирку.
Укупно тринаест књига.
У припреми више рукописа. поезије, прича, хаику песме и роман.
Члан је Удружења књижевника Србије, и више књижевних клубова
Члан је Удружења Републике Српске и САЈКОРА..
Члан је Матице српске Нови Сад
Члан ДК Војводине
Живи у Петроварадину.
Textual description of firstImageUrl

Љиљана Црнић

Љиљана Црнић
Рођена је у Сплиту 25. октобра 1954. године. Живи и ствара у Београду. Пише поезију и прозу. Публикује од 2009, објављивана у више од 7О зборника, алманаха и антологија. Објављивана у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Италији, Канади, Индији. Превођене су јој песме на словеначки, македонски, енглески, италијански, немачки, француски, албански.
Један сам од аутора заступљених у интернационалном културном концепту ДИОГЕН ПРОКУЛТУРА
Члан је ХКД- Хрватског књижевног друштва
Књижевног клуба " Сцена Црњански"
Клуба писаца Чукарица из Београда
Књижевног клуба "Мика Антић" Инђија
Уметничке групе АРТЕ из Београда.
Објавила је књигу љубавних песама: "Ником нећу рећи тко си" (2011)
Половином маја излазијојиз штампе самостална књига поезије, "Машо, ме тога таре"(Превише ме тога тишти)
У припреми је књига "квАРТЕт" умјетничке групе АРТЕ, заједно са још три аутора из Хрватске и Србије

НАГРАДЕ:
-Награда стручног жирија, " Најискренија песма" на 10. Конкурсу " Љубав је пјесма најљепша " у Мркоњић Граду, фебруар 2011.
Трећа награда
"Поетска позорница плус" 2011. Ћуприја, одлука стручног жирија, за песму месеца маја.
Textual description of firstImageUrl

Љубивоје Ршумовић


Љубивоје Ршумовић
Рођен је у селу Љубишу, на планини Златибору, 3. јула 1939. године.
Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу и Београду, где је дипломирао 1965. године на Филолошком факултету, на групи за компаративну књижевност. Ожењен, има тројицу синова и троје унучади.
Почео је писати рано, још као основац, у Љубишу. Прве песме је објавио као гимназијалац, 1957. године, најпре у Ужичким "Вестима", а затим у "Књижевним новинама".
1965. запослио се у Радио Београду, у редакцији програма за децу. Свој литерарни рад успешно уграђује у емисије "Уторак вече - ма шта ми рече", "Суботом у два", "Весели уторак". У тим програмима примећује "документарну поетику", коју је усвојио од Змаја, и Душка Радовића, и Педагошку доктрину Џона Лока: "Што пре дете сматраш човеком - пре ће човек и постати!" 1968. прелази у Телевизију и ради познате серије: "Двоглед", "Хиљаду зашто" и "Хајде да растемо". Као телевизијски посленик написао је, водио и режирао преко шест стотина емисија. Једна од најпопуларнијих серија за децу "Фазони и Форе" имала је сто чедрдесет и две епизоде.
Поред програма за децу урадио је и неколико серија документарних програма. Таква је серија "Дијагонале - приче о људима и наравима", у којима Ршумовић говори о појединим етничким групама, пуштајући припаднике тих група да сами дају карактеризацију својих саплеменика. То су емисије о: Мијацима, Брсјацима, Малисорима, Торбешима, Буњевцима, Ерама, Лалама, Дубровчанима, Бодулима, Шоповима, Горанцима, Пиперима, итд.
Објавио је 86 књига, углавном за децу. Најпознатији наслови: "Ма шта ми рече", "Причанка", "Певанка", "Још нам само але фале", Вести из несвести", "Невидљива птица", "Домовина се брани лепотом", "Сјај на прагу", "Рошави анђео", "Зов тетреба", "Успон вртовима", "Песме уличарке", "Северозападни крокодил", "Пошто продаш то што мислиш", "Опасан сведок", "Не вуците ме за језик", "Гујина стена", "Буквар дечјих права", "Три чвора на трепавици", "Тајна ледене пећине" и "Бели пакети".
У Позориштима је извођено више његових дела: "Шума која хода", "Невидљива птица", "Баба рога", "Рокенрол за децу", "Успавана лепотица", "Ау, што је школа згодна", "У цара Тројана козје уши", "Снежана и седам патуљака"...
Добио је књижевне награде: "Невен", "Младо поколење", Награду Змајевих дечјих игара, Бранкову награду, Октобарску награду града Београда, Горанову плакету, Вукову награду, Златни прстен Фестивала песника за децу у Црвенки. Награду "Породица бистрих потока" Удружења књижевника Србије, прву награду за драмски текст "У цара Тројана козје уши", на Фестивалу Позоришта за децу у Котору, награду Политикиног забавника за књигу "Три чвора на трепавици" и Инстелову награду за поезију 2008. Први је добитник награда: "Душко Радовић" са титулом "Сарадник Сунца", награде: "Мирослав Антић", 2008. за књигу "Бели пакети". 2009. године добио је престижну награду "Бранко Ћопић" за књигу прича "Сунчање на месечини". и титулу Принц Дечјкег царства Тамарис у Бања Луци.
Добио је, такође, и две запажене међународне награде: "Пуља" у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, и награду УНЕСКО-а за "Буквар дечјих права", на светском конкурсу за књигу која пропагира мир и толеранцију.
Дела су му преведена на више страних језика.
Аутор је три уџбеника за основне школе: "Деца су народ посебан" - (други разред), за изборни предмет Грађанско васпитање, и "Азбуквар" и "Писменар" за први разред.
Упоредо са књижевним радом бавио се и спортом. Оснивач је, такмичар, и први председник Карате клуба "Црвена Звезда". Био је председник Карате савеза Србије, и савезни је судија у карате спорту.
Од 1986. до 2002. био је директор Позоришта БОШКО БУХА. Председник је Културно просветне заједнице Србије и један од оснивача и члан Управног одбора Задужбине Доситеја Обрадовића.
Један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије, у којој је актуелни председник Скупштине.
Живи и ради на Слободној територији, недалеко од Београда.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана