Луј Арагон рођен је 3. октобра 1897. године у Паризу. Био је француски историчар, писац и песник, члан Академије наука. Био је присталица дадаизма од 1919. до 1924. године, постао оснивач покрета надреализма 1924. заједно са Андре Бретоном и Филипе Супоом. Арагон се придружио Комунистичкој партији Француске заједно са још неколико надреалиста. Године 1939. оженио се Елзом Триолет, снахом руског песника Владимира Мајаковског.
Током немачке окупације у Француској током Другог светског рата писао је за тајни лист Les Éditions de Minuit.
Важнија Арагонова поема је „Црвени постер“, у којој је одао почаст странцима који су погинули ослобађајући Француску. То је учинио одговарајући нацистичкој пропагандној кампањи званој Црвени постер, која је требало да убеди француски народ и јавност да је покрет отпора фашизму у Француској био састављен од странаца, углавном Јевреја, који су служили интересима Британије и Советског Савеза.
Познат је као прозни писац. Међутим, поред често превођених романа Базелска звона и Господске четврти, написао је и значајне књиге песама Велика радост, Радосна снага, Непрекидно кретање, као и збирке посвећене својој супрузи Елзи Триоле. Арагон је као песник најпре припадао надреалистичкој струји у француској поезији, али се, пошто је завршио дело Реални свет, удаљио од надреалиста и вратио реализму.
Умро је 24. децембра 1982. године у Паризу.
Лопе де Вега рођен је 25. новембра 1562. године. Био је један од најбитнијих
драмских писаца и песника Златног века шпанске књижевности.
Лопе де Вега је обновио шпански театар у време када је
позориште почињало да постаје масовни и културни феномен у Шпанији. Његова дела
се и данас приказују у позориштима широм света. Поред врсног драматурга, Лопе
такође важи за једног од најбољих лирских песника на шпанском језику, а такође
се окушао и као прозни писац. Његов опус је непојмљиво велики и импресиван —
написао је око хиљаду осамсто комедија, три хиљаде сонета, три новеле, четири
кратке новеле, девет епских песама.
Лопе де Вегин живот је био пун авантура, ратова,
љубавних пустоловина и разних занимања. Био је осуђен због клевете и прогнан,
ратовао је против Португалаца на Азорима, добровољно је ратовао у редовима
Шпанске армаде против Холанђана, био је службеник разних великаша, од којих је
најзначајнији био војводе од Албе, да би се у 50 години заредио и постао
свештеник. Два пута се женио, али га то није спречило да има више љубавница.
Имао је велики број деце како са законитим женама, тако и са својим
љубавницама, коју је при крају живота окупио све под једним кровом.
Умро је 27. августа 1635.године у Мадриду.
Лазар Вучковић рођен је
1937. године у Горњем Селу где је и одрастао. Био је српски песник, свременик
Бранка Миљковића.Такође се бавио и новинарством и радио је као новинар-репортер
у листу „Јединство“ из Приштине. Један је од првих српских послератних песника
на Косову и Метохији. Писао је и приче и поетизоване репортаже за лист
Јединство. Прве радове објавио је у „Јединству“ и часописима „Стремљења“, „Омладини“, „Младости“,
„Сусретима“, "Jeta e re", "Rilindja".
Утопио се у Охридском језеру под
неразјашњеним околностима заједно са црногорским песником Блажом Шћепановићем,
учествујући на Струшким вечерима поезије, лета 1966. године када се чамац у
коме је био још и Оскар Давичо, преврнуо. Нађени су на дну језера загрљени.
Лазар и Блажо нису знали да пливају.
Септембра 1969. године у родном
месту Горњем Селу, откривена је биста и одржани су први песнички Сусрети „Лазар
Вучковић“.
Лаза Лазић рођен
је 23. јуна 1929. године у Сомбору. Основну школу и гиманзију завршио у
Сомбору. Студирао философију и Југословенску књижевност и језике у Београду.
Врло рано је почео да објављује песме и прву збирку под насловом „Песме“
објавила му је новосадска Матица српска, а недуго после тога и београдски
„Нолит“ објављује му књигу поезије „Интиме“. После тога објавио је више књига
лирске поезије и других дела. Седамдесетих година ХХ века почео је да објављује
књиге за децу. До сада му је изишло тридесетак књига за младе читаоце свих
узраста, романа, приповедака, песама, поема, бајки и других облика уметничке
књижевности.
Био је оснивач и уредник књижевног часописа
Млада култура; Члан уредништва и секретар књижевног часописа Савременик;
уредник лепе књижевности у Издавачком предузећу Култура, уредник у Дневнику
Нови Сад.
Већи део живота провео је као слободан
уметник, у студијским путовањима, посвећен књижевности, музици...
Песме и дела Лазе Лазића одликује књижевно
мајсторство, чар језика, лирика, благост, смерност, те истина о муци и радости
људског живота, као и осећање лепоте у свету на који се излива неизмерна милост
свеопштег бивства.
Добио је „Вукову награду“ за животно дело 2014. године.
Лаза Костић рођен је 12. фебруара 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. и смело радио за српску ствар.
Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је одмах истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Он је написао око 150 лирских и двадестак епских песама, балада и романси.
Умро је 9. децембра 1910. године у Бечу.
