Луј Арагон

Луј Арагон рођен је 3. октобра 1897. године у Паризу. Био је француски историчар, писац и песник, члан Академије наука. Био је присталица дадаизма од 1919. до 1924. године, постао оснивач покрета надреализма 1924. године заједно са Андреом Бретоном и Филипеом Супоом. Арагон се придружио Комунистичкој партији Француске заједно са још неколико надреалиста. Године 1939. оженио се Елзом Триолет, снахом руског песника Владимира Мајаковског.

Током немачке окупације у Француској током Другог светског рата писао је за тајни лист Les Éditions de Minuit.

Важнија Арагонова поема је „Црвени постер“, у којој је одао почаст странцима који су погинули ослобађајући Француску. То је учинио одговарајући нацистичкој пропагандној кампањи званој Црвени постер, која је требало да убеди француски народ и јавност да је покрет отпора фашизму у Француској био састављен од странаца, углавном Јевреја, који су служили интересима Британије и Советског Савеза.

Познат је као прозни писац. Међутим, поред често превођених романа Базелска звона и Господске четврти, написао је и значајне књиге песама Велика радост, Радосна снага, Непрекидно кретање, као и збирке посвећене својој супрузи Елзи Триоле. Арагон је као песник најпре припадао надреалистичкој струји у француској поезији, али се, пошто је завршио дело Реални свет, удаљио од надреалиста и вратио реализму.

Луј Арагон је умро 24. децембра 1982. године у Паризу.

Опширније...

Лопе де Вега

Лопе де Вега рођен је 25. новембра 1562. године. Био је један од најбитнијих драмских писаца и песника Златног века шпанске књижевности.

Лопе де Вега је обновио шпански театар у време када је позориште почињало да постаје масовни и културни феномен у Шпанији. Његова дела се и данас приказују у позориштима широм света. Поред врсног драматурга, Лопе такође важи за једног од најбољих лирских песника на шпанском језику, а такође се окушао и као прозни писац. Његов опус је непојмљиво велики и импресиван — написао је око хиљаду осамсто комедија, три хиљаде сонета, три новеле, четири кратке новеле, девет епских песама.

Лопе де Вегин живот је био пун авантура, ратова, љубавних пустоловина и разних занимања. Био је осуђен због клевете и прогнан, ратовао је против Португалаца на Азорима, добровољно је ратовао у редовима Шпанске армаде против Холанђана, био је службеник разних великаша, од којих је најзначајнији био војводе од Албе, да би се у 50 години заредио и постао свештеник. Два пута се женио, али га то није спречило да има више љубавница. Имао је велики број деце како са законитим женама, тако и са својим љубавницама, коју је при крају живота окупио све под једним кровом.

Умро је 27. августа 1635.године у Мадриду.

Опширније...

Лазар Вучковић

Лазар Вучковић рођен је 1937. године у Горњем Селу где је и одрастао. Био је српски песник, савременик Бранка Миљковића. Такође се бавио и новинарством и радио је као новинар-репортер у листу "Јединство" из Приштине. Један је од првих српских послератних песника на Косову и Метохији. Писао је и приче и поетизоване репортаже за лист Јединство. Прве радове објавио је у Јединству и часописима Стремљења, Омладини, Младости, Сусретима, Jeta e re, Rilindja.

Лазар Вучковић се утопио у Охридском језеру под неразјашњеним околностима заједно са црногорским песником Блажом Шћепановићем, учествујући на Струшким вечерима поезије, 26. августа 1966. године када се чамац у коме је био још и Оскар Давичо, преврнуо. Нађени су на дну језера загрљени. Лазар и Блажо нису знали да пливају.

Септембра 1969. године у родном месту Горњем Селу, откривена је биста и одржани су први песнички Сусрети Лазар Вучковић.

Објавио је:

Додир лета, поезија (заједно са Радославом Златановићем и Божидаром Милидраговићем, 1962), Изгубљено море, поезија (1966), Vjersha (Стихови, поезија на албанском језику заједно са Радетом Николићем и Радославом Златановићем, 1966).

Постхумно:

Поезија (сабране песме, 1976), Проза (сабране приче, репортаже и критика, 1977), Песме (изабрана поезија са критичким поговором проф. др Новице Петковића, 1986).

Опширније...

Лаза Лазић

Лаза Лазић рођен је 23. јуна 1929. године у Сомбору. Основну школу и гиманзију завршио у Сомбору. Студирао философију и Југословенску књижевност и језике у Београду. Врло рано је почео да објављује песме и прву збирку под насловом „Песме“ објавила му је новосадска Матица српска, а недуго после тога и београдски „Нолит“ објављује му књигу поезије „Интиме“. После тога објавио је више књига лирске поезије и других дела. Седамдесетих година ХХ века почео је да објављује књиге за децу. До сада му је изишло тридесетак књига за младе читаоце свих узраста, романа, приповедака, песама, поема, бајки и других облика уметничке књижевности.

Био је оснивач и уредник књижевног часописа Млада култура; Члан уредништва и секретар књижевног часописа Савременик; уредник лепе књижевности у Издавачком предузећу Култура, уредник у Дневнику Нови Сад.

Већи део живота провео је као слободан уметник, у студијским путовањима, посвећен књижевности, музици...

Песме и дела Лазе Лазића одликује књижевно мајсторство, чар језика, лирика, благост, смерност, те истина о муци и радости људског живота, као и осећање лепоте у свету на који се излива неизмерна милост свеопштег бивства.

Добио је „Вукову награду“ за животно дело 2014. године.

Опширније...

Лаза Костић

Лаза Костић рођен је 12. фебруара 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Његов отац Петар је био граничарски подофицир, а мајка Христина је била пореклом из трговачке породице. Прва два разреда основне школе је завршио у родном месту, а подучавао га је Глигорије Каћански. После мајчине смрти се преселио код рођака у Ђурђево где је наставио школовање. Гимназију је похађао у Новом Саду, Панчеву, а завршио је у Будиму. Дипломирао је права 1864. године на Универзитету Лоранд Етвош у Пешти, а на истом Универзитету завршио је докторат из правних наука 1866. године. Службовање је почео као гимназијски професор у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Учествовао у стварању политичког покрета Уједињена омладина српска чије је гесло било Српство све и свуда. Покрет је био активан до 1871. године.

Године 1869. године је лажно оптужен да је учествовао у убиству кнеза Михаила због чега је био ухапшен. Други пут је завршио у затвору због антиаустријског говора на прослави на којој је обележено пунолетство кнеза Милана. Изабран за посланика у Угарском сабору 1873. године и био је један од најближих сарадника Светозара Милетића, председника Дружине за уједињење и ослобођење Србије. Био је секретар Јована Ристића на берлинском конгресу 1878. године, а 1880. године је постао секретар српског посланства у Петрограду, али се после четири месеца вратио у Београд.

Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. и смело радио за српску ствар.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је одмах истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Он је написао око 150 лирских песама, драме Максим Црнојевић (1863), Пера Сегединац (1882.), Ускокова љуба, Гордана (1890) и друге књижевне и филозофске записе. Написао је, по оцени највећег броја српских критичара и теоретичара књижевности, најлепшу српску љубавну песму XX века – Santa Maria della Salute.

Почео је да уређује новине Српска независност 1881. године, а 1884. године, због притиска владе, се преселио у Црну Гору. Био је сарадник кнеза Николе I Петровића Његоша и уређивао је Глас Црногорца на Цетињу.

Након седам година у Црној Гори се вратио у Сомбор. Ту је радио као управник Српске народне читаонице која данас носи његово име. Лаза Костић био цењен и признат у друштву у коме је живео и стварао, па је 1883. године постао члан Српског ученог друштва, а 1909. године члан Српске краљевске академије.

Био је познат по томе што је пркосио одевањем, ставовима, критикама и поезијом због чега су га звали Луди Лаза. Запросио je 1884. године богату миражџику Јулијану Паланачки, али се нису венчали, јер њена мајка то није дозволила. У лето 1891. године дошао је на пријем код породице Дунђерски, једне од најбогатијих породица тога доба. Тада је упознао тридесет година млађу Ленку Дунђерски и одмах се међу њима родила љубав. Песник је био свестан да њена породица, због његове материјалне ситуације и разлике у годинама, то неће дозволити и пошто је био уверен да ће је заборавити само ако се физички удаље, он се 1895. године оженио Јулијаном Паланачки и преселио се код ње у Сомбор. Лазар Дунђерски му је био кум. Два месеца након његовог венчања, Ленка је умрла у Бечу од тифуса. За њену смрт песник а је сазнао док је био у Венецији на меденом месецу. У цркви Госпа од Спаса (прављеној од борова посечених у Далмацији коју је он осудио у песму Дужде се жени, 1879. године) се помолио за Ленку и почео да пише своју најлепшу песму. Песму Santa Maria della Salute је стварао више од десет година. Песма је објављена 1909. године

Лаза Костић се разболео и отишао у Беч на лечење где је умро 26. новембра 1910. године, а сахрањен 11. децембра на Великом Православном гробљу гробљу у Сомбору.

Опширније...