Луј Арагон

Луј Арагон рођен је 3. октобра 1897. године у Паризу. Био је француски историчар, писац и песник, члан Академије наука. Био је присталица дадаизма од 1919. до 1924. године, постао оснивач покрета надреализма 1924. године заједно са Андреом Бретоном и Филипеом Супоом. Арагон се придружио Комунистичкој партији Француске заједно са још неколико надреалиста. Године 1939. оженио се Елзом Триолет, снахом руског песника Владимира Мајаковског.

Током немачке окупације у Француској током Другог светског рата писао је за тајни лист Les Éditions de Minuit.

Важнија Арагонова поема је „Црвени постер“, у којој је одао почаст странцима који су погинули ослобађајући Француску. То је учинио одговарајући нацистичкој пропагандној кампањи званој Црвени постер, која је требало да убеди француски народ и јавност да је покрет отпора фашизму у Француској био састављен од странаца, углавном Јевреја, који су служили интересима Британије и Советског Савеза.

Познат је као прозни писац. Међутим, поред често превођених романа Базелска звона и Господске четврти, написао је и значајне књиге песама Велика радост, Радосна снага, Непрекидно кретање, као и збирке посвећене својој супрузи Елзи Триоле. Арагон је као песник најпре припадао надреалистичкој струји у француској поезији, али се, пошто је завршио дело Реални свет, удаљио од надреалиста и вратио реализму.

Луј Арагон је умро 24. децембра 1982. године у Паризу.

Опширније...

Лопе де Вега

Лопе де Вега рођен је 25. новембра 1562. године. Био је један од најбитнијих драмских писаца и песника Златног века шпанске књижевности.

Лопе де Вега је обновио шпански театар у време када је позориште почињало да постаје масовни и културни феномен у Шпанији. Његова дела се и данас приказују у позориштима широм света. Поред врсног драматурга, Лопе такође важи за једног од најбољих лирских песника на шпанском језику, а такође се окушао и као прозни писац. Његов опус је непојмљиво велики и импресиван — написао је око хиљаду осамсто комедија, три хиљаде сонета, три новеле, четири кратке новеле, девет епских песама.

Лопе де Вегин живот је био пун авантура, ратова, љубавних пустоловина и разних занимања. Био је осуђен због клевете и прогнан, ратовао је против Португалаца на Азорима, добровољно је ратовао у редовима Шпанске армаде против Холанђана, био је службеник разних великаша, од којих је најзначајнији био војводе од Албе, да би се у 50 години заредио и постао свештеник. Два пута се женио, али га то није спречило да има више љубавница. Имао је велики број деце како са законитим женама, тако и са својим љубавницама, коју је при крају живота окупио све под једним кровом.

Лопе де Вега умро је 27. августа 1635.године у Мадриду.

Опширније...

Лазар Вучковић

Лазар Вучковић рођен је 1937. године у Горњем Селу где је и одрастао. Био је српски песник, савременик Бранка Миљковића. Такође се бавио и новинарством и радио је као новинар-репортер у листу "Јединство" из Приштине.

Један је од првих српских послератних песника на Косову и Метохији. Писао је и приче и поетизоване репортаже за лист Јединство. Прве радове објавио је у Јединству и часописима Стремљења, Омладини, Младости, Сусретима, Jeta e re, Rilindja.

Лазар Вучковић се утопио у Охридском језеру под неразјашњеним околностима заједно са црногорским песником Блажом Шћепановићем, учествујући на Струшким вечерима поезије, 26. августа 1966. године када се чамац у коме је био још и Оскар Давичо, преврнуо. Нађени су на дну језера загрљени. Лазар и Блажо нису знали да пливају.

Септембра 1969. године у родном месту Горњем Селу, откривена је биста и одржани су први песнички Сусрети Лазар Вучковић.

Објавио је:

Додир лета, поезија (заједно са Радославом Златановићем и Божидаром Милидраговићем, 1962), Изгубљено море, поезија (1966), Vjersha (Стихови, поезија на албанском језику заједно са Радетом Николићем и Радославом Златановићем, 1966).

Постхумно:

Поезија (сабране песме, 1976), Проза (сабране приче, репортаже и критика, 1977), Песме (изабрана поезија са критичким поговором проф. др Новице Петковића, 1986).

Опширније...

Лаза Лазић

Лаза Лазић рођен је 23. јуна 1929. године у Сомбору. Основну школу и гиманзију завршио у Сомбору. Студирао философију и Југословенску књижевност и језике у Београду.

Врло рано је почео да објављује песме и прву збирку под насловом „Песме“ објавила му је новосадска Матица српска, а недуго после тога и београдски „Нолит“ објављује му књигу поезије „Интиме“. После тога објавио је више књига лирске поезије и других дела.

Седамдесетих година ХХ века почео је да објављује књиге за децу. До сада му је изишло тридесетак књига за младе читаоце свих узраста, романа, приповедака, песама, поема, бајки и других облика уметничке књижевности.

Био је оснивач и уредник књижевног часописа Млада култура; Члан уредништва и секретар књижевног часописа Савременик; уредник лепе књижевности у Издавачком предузећу Култура, уредник у Дневнику Нови Сад, уредник у великим издавачким предузећима и сарадник радија, где су му емитовани прилози, драме, музичко-литерарне вишегодишње серије. 

Већи део живота провео је као слободан уметник, у студијским путовањима, посвећен књижевности, музици... 

Песме и дела Лазе Лазића одликује књижевно мајсторство, чар језика, лирика, благост, смерност, те истина о муци и радости људског живота, као и осећање лепоте у свету на који се излива неизмерна милост свеопштег бивства.

Добио је „Вукову награду“ за животно дело 2014. године, награда за животно дело - за књижевно стваралаштво за децу и омладину - „Змајевих дечјих игара“, 2000. године и друге.

О књигама и делу Лазе Лазића писали су у књигама, часописима и листовима између осталих: ак. Милан Богдановић, ак. Предраг Палавестра, Милош И. Бандић, Богдан А. Поповић, Слободан Марковић, Васа Павковић, Љиљана Шоп, Предраг Протић, ак. Душан Костић, Радојица Таутовић, ак. Стеван Раичковић, ак. Павле Угринов, ак. Александар Тишма, Јован Дунђин, Вера Јанићијевић, Сава Бабић, Богдан Чиплић, Иван Шоп, ак. Владета Вуковић, ак. Ристо Василевски, Раша Попов, Милосав Мирковић, Жика Богдановић, арх. Слободан Машић, Хасан Мерџан, Петар Жебељан, Гордана Малетић, Јован Љуштановић и многи други.

Лаза Лазић је преминуо 13. новембра 2023. године у Београду

Опширније...

Лаза Костић

Лаза Костић рођен је 12. фебруара 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Његов отац Петар је био граничарски подофицир, а мајка Христина је била пореклом из трговачке породице. Прва два разреда основне школе је завршио у родном месту, а подучавао га је Глигорије Каћански.

После мајчине смрти се преселио код рођака у Ђурђево где је наставио школовање. Гимназију је похађао у Новом Саду, Панчеву, а завршио је у Будиму. Дипломирао је права 1864. године на Универзитету Лоранд Етвош у Пешти, а на истом Универзитету завршио је докторат из правних наука 1866. године. Службовање је почео као гимназијски професор у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Учествовао у стварању политичког покрета Уједињена омладина српска чије је гесло било >Српство све и свуда>. Покрет је био активан до 1871. године.

Године 1869. године је лажно оптужен да је учествовао у убиству кнеза Михаила због чега је био ухапшен. Други пут је завршио у затвору због антиаустријског говора на прослави на којој је обележено пунолетство кнеза Милана. Изабран за посланика у Угарском сабору 1873. године и био је један од најближих сарадника Светозара Милетића, председника Дружине за уједињење и ослобођење Србије. Био је секретар Јована Ристића на берлинском конгресу 1878. године, а 1880. године је постао секретар српског посланства у Петрограду, али се после четири месеца вратио у Београд.

Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. и смело радио за српску ствар.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је одмах истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Он је написао око 150 лирских песама, драме Максим Црнојевић (1863), Пера Сегединац (1882.), Ускокова љуба, Гордана (1890) и друге књижевне и филозофске записе. Написао је, по оцени највећег броја српских критичара и теоретичара књижевности, најлепшу српску љубавну песму XX века – Santa Maria della Salute.

Почео је да уређује новине Српска независност 1881. године, а 1884. године, због притиска владе, се преселио у Црну Гору. Био је сарадник кнеза Николе I Петровића Његоша и уређивао је Глас Црногорца на Цетињу.

Након седам година у Црној Гори се вратио у Сомбор. Ту је радио као управник Српске народне читаонице која данас носи његово име. Лаза Костић био цењен и признат у друштву у коме је живео и стварао, па је 1883. године постао члан Српског ученог друштва, а 1909. године члан Српске краљевске академије.

Био је познат по томе што је пркосио одевањем, ставовима, критикама и поезијом због чега су га звали Луди Лаза. Запросио je 1884. године богату миражџику Јулијану Паланачки, али се нису венчали, јер њена мајка то није дозволила. У лето 1891. године дошао је на пријем код породице Дунђерски, једне од најбогатијих породица тога доба. Тада је упознао тридесет година млађу Ленку Дунђерски и одмах се међу њима родила љубав. Песник је био свестан да њена породица, због његове материјалне ситуације и разлике у годинама, то неће дозволити и пошто је био уверен да ће је заборавити само ако се физички удаље, он се 1895. године оженио Јулијаном Паланачки и преселио се код ње у Сомбор. Лазар Дунђерски му је био кум. Два месеца након његовог венчања, Ленка је умрла у Бечу од тифуса. За њену смрт песник а је сазнао док је био у Венецији на меденом месецу. У цркви Госпа од Спаса (прављеној од борова посечених у Далмацији коју је он осудио у песму Дужде се жени, 1879. године) се помолио за Ленку и почео да пише своју најлепшу песму. Песму Santa Maria della Salute је стварао више од десет година. Песма је објављена 1909. године

Лаза Костић се разболео и отишао у Беч на лечење где је умро 26. новембра 1910. године, а сахрањен 11. децембра на Великом Православном гробљу гробљу у Сомбору.

Опширније...