Textual description of firstImageUrl

Томас Харди

Томас Харди
Рођен је 2. јуна 1840. године, у Бокхемтону у енглеској покрајини Дорсет. У шеснаестој години завршио је школу за архитекте у Дорчестеру, код локалног архитекте Џона Хикса, да би 1862. Године уписао Краљевски институт Британске архитектуре у Лондону. Дипломиравши, примљен је у Друштво архитеката, али се вратио у Дорсет, јер се у Лондону никада није осећао добро, одлучивши да постане професионални писац.
Као прозаист, Харди није имао успешан почетак. За свој први роман “Сиромах и дама”, године 1867, није нашао издавача, па га је, у очајању, спалио. Охрабрио га је његов тадашњи ментор, Џорџ Мередит. После прва три романа (1871-73) смислио је фикционалну покрајину Весекс, која ће постати место радње његових будућих прозних дела. Од 1874. године и успеха романа „Пар плавих очију“, он се, заправо, оставио повремених послова архитекте и посветио књижевној каријери која ће трајати двадесетак година и донети десетак значајних прозних дела, међу њима и изврсни роман “Теса од Дубервила” (1891). Сматран је натуралистом који ремети викторијанско схватање брака и, посебно, сексуалне слободе. Његову прозу обожавали су Лоренс (који је о њему написао одличне огледе) и Вирџинија Вулф, као и Сомерсет Мом који га спомиње у једној новели. Роберт Грејвс се сећао како се срео с Хардијем, двадесетих година прошлог века, у Дорсету. Харди је, тада, охрабрио младог писца. Занимљиво да је сам Харди себе сматрао песником који романе пише због новца.
Данас је његова проза на већој цени од поезије, али нема добре антологије енглеског песништва која би га прескочила. Најбоље његове песме садрже извесну непорецивост конкретности, карактеристичну за енглески песнички израз. Између осталих, веома га је ценио и волео Филип Ларкин на чије песништво је извршио несумњив утицај.
Роман Полански је по „Теси од Дубервила“ снимио истоимен филм, с Настасијом Кински у главној улози. Мајкл Винтерботом је екранизовао Хардијевог „Незнаног Џуда“. Хардијеву биографију објавио је Мајкл Милгејт, 1984. године .
Оболео је од плауризме од које умире 11. јануара 1928. године. Извршиоци тестамента су, по пишчевој жељи, спалили писма и дневнике, што је, сматра се, нанело непроцењиву штету истраживачима Хардијевог дела и личности.
Textual description of firstImageUrl

Тин Ујевић

Тин Ујевић
Рођен је 5. јула 1891.године у Вргорцу, недалеко од Имотског.
Овај, у међуратном књижевном периоду, истакнути и особени, један од највећих песника на просторима бивше Југославије, студирао је филозофију у Загребу, Београду и Паризу. У књижевности се јавио оригиналним и надахнутим стиховима пред Први светски рат, али најплоднији период његовог књижевног рада пада у раздобље између два светска рата. Оригиналан таленат, снажан и плодан стваралац, он је својим присуством у међуратној књижевности живо утицао на њен ток и развој. Надовезујући се на Матоша, који му је у много чему био узор и учитељ, Ујевић се брзо развио у потпуно оригиналног књижевног ствараоца – песника, критичара, есејисту и фељтонисту.
Свакидашња јадиковка је први пут била објављена у крфском Забавнику 1917. године. После тога је била прештампана у књизи Лелек себра (Београд, 1920). Две Тинове најбоље збирке песама Лелек себра и Колајна (Београд 1926) објављене су на екавици. У издањима песама Тина Ујевића после Другог светског рата све те песме штампане су ијекавицом.
У току Првог светског рата, који је провео у Француској, Ујевић доживљава неку врсту слома, узрокованог највероватније несрећом у љубави помешаном с нервном пренапрегнутошћу и халуцинаторним стањима. Између два рата Ујевић боемски живи у Београду, Сарајеву, Сплиту, Мостару, Имотском, да би се уочи Другог светског рата коначно скрасио у Загребу, где остаје до смрти 12. новембра 1955. године.
Textual description of firstImageUrl

Тодор Манојловић

Тодор Манојловић
Рођен је 17. фебруара 1883. године у тадашњем Великом Бечкереку. Књижевник, књижевни и ликовни критичар и теоретичар, и драмски писац који је својом првом драмом Центрифугални играч (1930. године) поставио темеље модерне српске драме. Један је од највећих европејаца српске модерне културе.
Завршио је Филозофски факултет – одсек историје уметности у Базелу 1914. године. Први светски рат га је затекао у Италији. Године 1916. одлази на Крф као добровољац, сарађује у Српским новинама и Забавнику. Од 1920. до 1924. године био је секретар Опере, затим библиотекар Сената и професор београдске Уметничке академије. Сарађивао је са многим књижевним листовима и часописима, уз веома запажену преводилачку активност. Одликован је, између осталих награда, Палмом Француске академије. Написао је велики број песама, есеја, чланака и критика које су обухватиле све области уметничког стваралаштва.
Између два светска рата интензивно је писао ликовне критике. Судови које је у овим текстовима изрекао, поводом изложби најзначајнијих југословенских сликара, послужили су за данашњу периодизацију у ликовној уметности 20. века. Ликовне критике Тодора Манојловића објављене су у редакцији Јасне Јованов, у издању Градске библиотеке Зрењанин.
Умро је 27. марта 1968. године у Зрењанину.
Textual description of firstImageUrl

Тамара Беа

Тамара Беа
Рођена је 29. априла 1977. године у Аранђеловцу. Основну школу и Математичку гимназију завршава у родном граду. 1993. године постаје најмлађи члан удружења ликовних уметника Аранђеловца (УЛУА).
По завршетку средње школе уписује Машински факултет у Београду, а 2008. струковне студије дизајна индустријске и уникатне керамике. 
   Када је питају зашто пише, слика, ствара, каже: „Понекад имам жељу да из себе на ваздух изведем пар трагова душе изгубљене у времену...“
Још није објављивала књиге прозе и поезије које тако радо и свесно пише, јер сматра да за све постоји право време у овом Универзуму.
Textual description of firstImageUrl

Тања Крагујевић

Тања Крагујевић рођена је 1946. у Сенти, градићу на Тиси, на северу Војводине, где је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији.
Дипломирала је 1970, а магистрирала 1973. на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће "Вук Караџић", 1976.
Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији "Прва књига", једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији ("Матица српска", Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији “Повеља”, библиотеке “Стефан Првовенчани” из Краљева (2010).
Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Гостовала на фестивалима поезије: Струшке вечери поезије (Македонија), Пушкинови дани поезије (Русија), Трг песника, Будва (Црна Гора). Учествовала у раду Књижевне колоније у Сићеву (1994), у Међународној књижевној колонији у Ћортановцима (2008). Представљала Србију на Првом трансбалканском фестивалу поезије у Солуну (24-26. мај 2012). Заступљена у тематским и другим зборницима у земљи и иностранству. Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.
Члан је Српског књижевног друштва од његовог оснивања 2001. године.
Добитница је многих награда и признања.
Textual description of firstImageUrl

Стеван Раичковић

Стеван Раичковић
Рођен је 5. јула 1928. године у Нересници код Кучева. Био је српски песник и академик.
Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.
До 1980. године Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.
Објавио више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.
Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“  Франческа Петрарке.
Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком.
Умро је 6. маја 2007. у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Стеван П. Бешевић

Стеван П. Бешевић 
Рођен  је у Сремској Митровици 23. августа 1868. године. Био је свестрано надарен и знатижељан човек. Привлачиле су га: књижевност, биологија, филозофија и техника. Био је: песник, прозни и драмски писац, сатиричар, новинар и конструктор. Његов отац Петар је био трговац, мајка Милева, рођена Њиноверсковић, је немачко - пољског порекла. Основну школу и гимназију је завршио у Сремској Митровици, војску је служиo у Котору. У Сплиту 1895. године ради као судски чиновник и адвокат,  а 1896. године долази у Загреб где је уређивао сатирични лист Врач погађач, после је отворио и фотографски атеље. Међу првима у Европи је израђивао моделе авиона, и неколико својих изума из аеро-наутике је патентирао. Био је организатор Змајеве прославе у Загребу 1899. године. Због алегоријске поеме Вила и орао,(1894) која је била забрањена и заплењена, одговарао је пред аустријским властима.  У Београд се сели 1911. године и ради као преводилац у Министарству иностраних послова Србије, одакле је  наставио уређивати лист Врач погађач у Новом Саду, све до 1914. године када је лист забрањен. Стеван Бешевић је био савременик и пријатељ Владислава Петковића Диса. Било је то искрено и дубоко пријатељство, започето у Београду када је Дис објавио своју прву збирку песама Утопљене душе и био изложен бројним полемикама, и нападима Јована Скерлића. Долази рат, пријатељство се наставило за време тешког повлачења војске и народа преко Албаније. На Крфу, Стеван Бешевић уређује Српске новине и у њима, током 1916. и 1917. године, објављује песме Диса и његов чувени говор захвалности француском народу, прочитан у Pti Dalu 24. 08. 1916. године. Ово пријатељство је осветлило доста непознатих детаља из живота једног од најбољих српских песника.  Стеванов син Никола је насликао неколико познатих портрета Диса, пред његово последње путовање и крај у Јонском мору. После вести о потапању брода  Италија 16. маја 1917. године, Стеван Бешевић пише песму  Дису, објављује и некролог песнику. Шест месеци после, пише сину и о смрти песника Милутина Бојића, са којим је провео многе дане на Крфу.
По повратку у Београд, преко  Солуна 1918. године, уређивао је дечије новине Наш лист (1921 - 1924).  Поред лирске, родољубиве и сатиричне поезије, писао је и дечије песме. Уредник Службених новина био је до пензије 1935. године.
Песник Стеван Бешевић је оставио веома богат опус дела, која су  превођена на италијански и немачки језик. Дела су му увршћена у Антологију новије лирике (Београд, 1921. година).
Умро је у Београду 06. септембра 1942. године.
Textual description of firstImageUrl

Стеван M. Луковић

Стеван M. Луковић
Рођен је 1877. године у Чачку. Био је песник у време кад је српска поезија почела да се ослобађа романтизма, творац је изванредно мелодичне лирике која подсећа на Верлена. Написао је мало, свега двадесет девет песама, а објављивао их још мање, уверен да нису добиле коначан облик. Тек после смрти објављена му је поетска збирка „ПЕСМЕ“.
Јован Скерлић („Историја нове српске књижевности“) о Луковићу је написао: 
„Занимљива и лепа књижевна појава била је поезија рано преминулога Стевана Луковића (1877. до 1902). Он је почео писати половином деведесетих година, али то су били обични ђачки покушаји без вредности. Осетивши шта све треба знати па моћи писати, он се дао на проучавање француских песника, нарочито Алфреда де Мисеа и Пола Верлена. Не публикујући своје стихове, уверен да још нису како треба, он је оставио за собом известан број недовршених песама, које су његови пријатељи издали у Београду 1903. године (Песме Стевана М. Луковића). 
Те малобројне, још недовршене, песме показују велики и оригиналан песнички таленат. Песничка природа у најбољем смислу речи, фина душа и отмен дух, Луковић је и формом и садржином доносио нешто ново у српску поезију. Он је песник "чезнућа и снова", неодређене туге и дискретне меланхолије, нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести. Његов елегичан и лиричан стих је музикалан и у неколико песама постигнути су велики музички ефекти. Неколико његових песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске поезије.“
Умро је веома млад, 1902 године у Београду, и није успео да сасвим развије свој изразити песнички таленат.
Textual description of firstImageUrl

Станислав Винавер

Станислав Винавер
Рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу у угледној јеврејској породици. Отац Аврам Јосиф Винавер био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Већ тада постаје следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона, а већ 1911. објављује збирку симболистичке поезије "Мјећа". 
Песник и есејиста Винавер, јавља се као утемељивач експресионистичког покрета (написао је "Манифест експресионистичке школе"), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње "патриотске и десетерачке каноне" које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић. 
Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године. 

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су 
Приче које су изгубиле равнотежу (1913), 
Мисли (1913), 
Варош злих волшебника (1920), 
Громобран свемира (1921), 
Чувари света (1926), 
Икаров лет (1937), 
Ратни другови (1939), 
Европска ноћ (1952), 
Језик наш насушни (1952), као круна његовог размишљања о српском језику 
Заноси и пркоси Лазе Костића (1963).
Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић

Слободан Ракитић 
Рођен је 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке. Основну школу завршио је у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Једно време студирао је на Медицинском факултету у Београду. Дипломирао је на филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист (1972). Од 1973. године запослен је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за книжевност и језик.
Објавио је књиге песама: Светлости рукопис (1967), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990), Тапије у пламену (1990, друго издање 1991), Душа и спруд (1994), Изабране и нове песме (1998) и Водена слова (2000); књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994); зборник: Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Изабрана дела у пет књига (1994). Добио је књижевне награде “Милан Ракић”, “Исидора Секулић”, “Бранко Миљковић” и “Лаза Костић”. Књига Тапије у пламену награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. годину и наградом “Раде Драинац” 1991. Његове песме су превођене на више језика.
Умро је 1. јануара 2013. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Слободан Марковић

Слободан Марковић (Либеро Маркони) 
Рођен је 26. октобра 1928. у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. је био заточен у логору у Смедеревској Паланци. 
Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем. 
За књигу „Лука“ добио је 1975. Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај. 
Умро је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Славко Вукосављевић

Славко Вукосављевић
Рођен је у Ужицу 1927. године, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је енглески језик у Београду, а бурмански у Рангуну. Бавио се новинарством и био уредник часописа "Полет" и листа "Млада култура". Објавио је збирке песама: "Лирика" (1949), "Шта ти кажеш, Марија" (1952), "Моја једина младост" (1955), "Повратак" (1976) и "Родољубиве песме" (1981), "Рођендан" (1987) и "Сабране песме" (1987).
Интимна поезија Славка Вукосављевића открива песника немира и сумњи јер садржи љубавна треперења и радости, али и осећај пролазности младости и лепоте.
Умро је у Београду 2004. године.
Textual description of firstImageUrl

Споменка Денда Хамовић

Споменка Денда Хамовић
Рођена је 23. фебруара 1955. године у Мостару. Прве песме су јој објављене у мостарском листу Слобода још у основној школи, а онда настаје период писања само за своју душу јер је за њу поезија тихи и поуздани пријатељ, искра душе за све акорде живота. После дугог ћутања прве песме и приче, које такође пише, су јој објављене у књижевном часопису Суштина поетике а потом и у другим часописима: Звездани колодвор, Сретања, Сизиф, Сцена Црњански, Ада, Космајска вила, новинама Српски глас из Аустралије, заједничким збиркама поезије, поетским сајтовима, порталима, зборницима, лексиконима, двојезичним збиркама где су штампане на српском и преведене на бугарски и енглески језик. Члан је неколико књижевних клубова. Од децембра 2016. је стални сарадник у књижевном часопису Суштина поетике где уређује рубрику Заборављени песници.
Има објављену збирку песама На крилима лептира (2015).
Од 1992. године живи у Београду.

Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић

Сима Пандуровић
Рођен je у Београду 14. априла 1883. године. Био је српски песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. 
Јавио се с песмама с почетком XX века са песницима песимизма (Милан Ракић  и Владислав Петковић Дис), под утицајем проклетих песника (Шарл Бодлер, Едгар Алан По). Гимназију и филозофске студије Пандуровић је завршио у Београду и почео је да службује као професор ваљевске и београдске гимназије
 Критика је оштро реаговала на његову прву збирку песама "Посмртне почасти", прожету песимизмом. Каснији стихови мисаоно су сложенији, али и у њима преовладава резигнација. Испевао је и низ родољубивих песама. 
Први светски рат је провео у интернацији у Болдогасоњу и Нежидеру, а по његовом завршетку био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке. Рано је почео да пева, али истовремено је живио и радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис Полет, затим са Дисом уређивао Књижевну недељу, а после Првог светског рата основао часопис Мисао. Пандуревићево књижевно дело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови. 
Последња његова збирка песама „Песме“, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности“, Богдан Поповић. Пандуровић је много и успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме „Хамлет“, „Ричард III“, „Хенри IV“, „Магбет“ и „краљ Лир“, све са Живојином Симићем.
Умро је 27. јула 1960. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Светлана Полић

Светлана Полић
Рођена је 20. августа 1974. године у Ужицу. Професор је историје у Основној школи, а поезијом се бави од младих дана. Објавила је књигу поезије АТРИБУТИ НЕЖНОСТИ. Добитник је и бројних песничких награда.
Живи и ствара у Пожеги.

Textual description of firstImageUrl

Силвије Страхимир Крањчевић

Силвије Страхимир Крањчевић
Рођен је 17. фебруара 1865. у Сењу где је завршио основну школу и гимназију али због бунтовне природе и сукоба са школским властима одбија да полаже матуру. Заслугом сењског бискупа Јурја Посиловића одлази у Рим у Collegium Germanico - Hungaricum на теолошке студије али их напушта 1884. и враћа се у Хрватску, у Загреб. Пре одласка у Рим, 1883. у Хрватској вили, коју уређује Еуген Кумичић, објављена му је прва песма (Завјет) и дочекан је пророчанским речима: „Тај ће вам бити најбољи хрватски пјесник“! По повратку из Рима објављиване су му приче и песме у многим часописима. 1885. је штампана и прва збирка песама Бугаркиње која је дочекана с наглашеним признањима. Одмах по доласку у Загреб моли власти да му допусте да полаже матуру у сењској гимназији али је одбијен. Захваљујући Штросмајеровим препорукама уписује и завршава учитељски курс у Загребу и одлази да ради у Босну и Херцеговину. То су биле плодне стваралачке године његове пуне песничке зрелости и у последњој деценији XIX века Крањчевић достиже свој зенит и израста у најмаркантнијег песника  хрватског реализма. Моли власти да му одобре службовање у Хрватској али је одбијен због политичке неподобности. 
Пуних осам година (1895 – 1903) је уређивао књижевни часопис Нада који је издавала Земаљска влада Босне и Херцеговине. Формални уредник је био владин саветник Коста Хорман а Крањчевић је био стварни уредник. Имао je завидну слободу и захваљујући њој Нада је окупљала најугледније хрватске књижевнике и постала најважнији часопис хрватске модерне. Поред Наде објављује своја дела и у другим хрватским и босанским часописима: Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други. Хајнрих Хајне је био песник којег је посебно поштовао.
Матица хрватска објављује његову другу збирку Изабране песме 1898. Године, 1902. је штампана и његова трећа збирка Трзаји, а 1908. и последња Пјесме. Током 1904. је унапређен у звање професора и постављен за управитеља трговачке школе у Сарајеву. У Хрватском позоришту је 1907. изведена опера Први гријех а текст је написао Крањчевић.1908. је часопис Бехар посветио цео један број 25. годишњици његовог књижевног рада, а пољски професор славистике Тадеус Грабовски је објавио опсежну монографију о његовом стваралаштву.
Током 1894. године су се јавили први симптоми обољења бубрега и стање се погоршавало. Умире у Сарајеву 29.октобра 1908. године. Сахрањен је на сарајевском гробљу Кошево. Сахрани су, поред родбине, присуствовали представници градских и школских власти, цркве, књижевници, између осталих и Антун Густав Матош, и многобројне Сарајлије.
Textual description of firstImageUrl

Стефан Маларме

Стефан Маларме
Рођен је 18. марта 1842. године у Паризу. Био је француски песник, један од оснивача симболизма и најпотпуније је изразио тежње симболизма да потпуно новим песничким језиком стварају чисту поезију, која треба да открије апсолутну стварност ослобођену од вулгарности свакодневног живота. Он је био заговорник тезе да поезија не треба да именује ствари већ да ствара њихову атмосферу, она не треба да казује него да наговештава, не да делује описом и сликом него сугестијом. Овим схватањем песник језику даје главну предност.
За разлику од других симболиста који су своје незадовољсто изражавали боемским животом, Маларме је живео мирним животом професора енглеског језика. Ипак, то му није нимало сметало да поезији посвети свој живот.
Умро је 9. септембра 1898. године у Валвинсу.

Збирке песама:
•Песме (1887)
• Књига (1897)
• Песме и проза (1891)
Textual description of firstImageUrl

Сандра Илић

Сандра Илић рођена је 1984. године у Косовској Митровици. Дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, катедра за српски језик и књижевност, у Косовској Митровици. Огласила се првог пута у листу ,,Јединство'', 2005. године. Од тога датума, заступљено јој је близу педесет песама у различитим гласилима.
Њена прва збирка песама  је насловљена Виду реч и садржајно представља синтезу претходно заступљених песама.
  О истој  магистар српске књижевности Предраг Радоњић каже:
 "...како је Сандра Илић песникиња која се изузетно брзо развија и изграђује оригиналан лирски глас који не само да завређује истакнуто место на књижевној сцени Косова и Метохије, где је одавно већ мало свежих и уверљивих поетских новина, већ и у српској књижевности у целини.''
Проф мастер Милосава Ђукић Булатовић наводи: ,,Синтезом архаичног, митског и модерног, давнашње музикалности и „старе и нове“ речи, повезане у магично коло кроз који струји ритам целине, добија се свевременост поетске речи песникиње која ће бити њен печат српској поезији XXI века.''
Док доц др Славица Дејановић истиче да ,,Има суптилног поигравања речима и њиховим смислом, различитих форми, што делује освежавајуће. Поезија је мисаона и осећајна и на њој људи могу да се огреју.''
Са супругом Блажом има двоје деце, Софију и Даницу.
Живи и ради као професор српског језика у Косовској Митровици.
Textual description of firstImageUrl

Светислав Стефановић

Светислав Стефановић
Рођен је 1. новембар 1877. године у Новом Саду. По професији био је лекар, оснивач је Катедре за патологију. Бавио се писањем и био је песник, критичар, преводилац, есејиста и драмски писац. Био је модерниста и авангардиста. У својим есејима и критикама бранио је Дисово песништво, а у међуратном периоду брани модернистичко песништво, Био је пријатељ Лазе Костића, Диса, Тодора Манојловића, Винавера, Црњанског, Дучића...
Стефановић се нашао на листи осуђеника на смрт под бројем 66 у „Саопштењу Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду“, објављеном на првој и другој страни „Политике“ 27. новембра 1944. Уз редни број имена у Саопштењу стоји: идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве „Државе“, немачко-недићевски комесар Српске књижевне задруге, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевника. Члан немачке комисије за клеветање совјетских власти у вези са немачким злочинима у Виници“. Посмртно је искључен из чланства у СКЗ, да би после вишедеценијског заборава враћен у српску књижевност у контекст и време коме припада.
Стрељан је као непријатељ народа и ратни злочинац у новембру 1944. године,
Поступак за политичку рехабилитацију покренут је 2008. на основу захтева који је мр Тамара Грујућ упутила Окружном суду у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Сергеј Јесењин

Сергеј Јесењин
Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону, 3. октобра 1895. године. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао песником села, и у многим својим делима бавио се животом на селу.
Почео је да пише поезију са девет година и као вундеркинд, преселио се у Москву 1912. године и почео да ради као лектор у издаваштву и да паралелно похађа студије на Московском државном универзитету. Године 1915. преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городетског, Николаја Кљујева и друге. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.
Последње две године Јесењиновог живота су биле пуне пијанства и лутања, али је у том периоду написао неке од својих најбољих песама. 
Обесио се (мада се сумња да је обешен од стране агената тадашње власти) у соби лењинградског (санктпетербуршког) хотела Англетер 28. децембар 1925. године.
Textual description of firstImageUrl

Роберт Фрост

Роберт Фрост 
Рођен је у Сан Франциску, 26. марта 1874.године. Прву песму је објавио 1894. године. У наредних десет година ради разне послове, најчешће као учитељ. Године 1912. продао је фарму и прешао с породицом у Енглеску, где је, две године раније, објавио прву збирку песама.
У Америку се вратио 1915. године, населивши се на фарми у Саут Шафтсберију (Вермонт). Његова супруга умире 1938. године; у међувремену, изгубио је четворо своје деце. У то време не излази из депресије и стално помишља на самоубиство. Касније, упознаје Кеј Морисон која му постаје секретарица и животни сапутник.
После Другог светског рата, повремено се укључује у јавни живот; учествује, рецимо, на инаугурацији председника Џона Кенедија (1961), где рецитује две своје песме. Прву збирку објавио је у Енглеској, али све остале у својој домовини, где је чак четири пута добио Пулицерову награду. Године 1962. путује у Совјетски Савез и среће се са Аном Ахматовом. 
Умро је 29. јануара 1963. године.
Textual description of firstImageUrl

Ристо Тошовић

Ристо Тошовић
Рођен у Фочи 23. 03. 1923. године, песник борац, спада у прву генерацију послератних песника који су прешли са колективног на лично, елегично, поезију меланхолије, болна резигнација, потреба за алкохоличарским заносом, боемством. Он један од идеолога младих, касније дао поезији интимних исповести, устрепталу пред природом, меланхоличну и романтичну.
Умро је у Београду 22. 08. 1986. године.
Textual description of firstImageUrl

Ристо Ратковић

Ристо Ратковић
Рођен је у трговачкој породици у Бијелом Пољу 1903. године.  Био је српски песник и приповедач, припадник надреализма. Матурирао је 1923. године у Новом Пазару и уписао Филозофски факултет у Београду, али је на предавањима био нередован проводећи највише времена дружећи се са авангардним песницима. У том периоду објављује и своје прве песме у часописима Нова песничка смотра и Уметност.  Дипломирао је  1936. године.
Покренуо  лист Бела ревија и  алманах Чаша воде 1925. године, а већ следеће са Мони де Булијем основао је часопис Вечност и био његов уредник.
Прва збирка песама Мртве рукавице изашла му је из штампе 1927. године, а исте и Левиатан.
Трогодишњу  политички каријеру започео је 1928. године радећи у Министарству просвете, а затим у Министарству спољних послова у Београду.
Сарађивао је са многим часописима објављујући социјалну прозу и поезију, а 1932. године добио је награду Српског књижевног гласника за најбољу приповетку објављену у том часопису – Златан осмех над Санџаком.
Дипломатији се враћа 1938. године и све до 1945. био је у Француској, СССР–у и Египту у дипломатској служби. По повратку у Београд  води миран живот пишући  есеје и бавећи се превођењем.
Збирку, песама песама Додири објавио је 1952. године.
Умро је у Београду 1954. године.
Textual description of firstImageUrl

Ристо Кременовић

Ристо Кременовић
Рођен је 1939. године у Борковићима, у засеоку Кременовићи Горњи код Бање Луке. Ристо – песник и страдалник. Рано је остао без мајке којој ће посветити неке од песама својега одрастања. Основну школу, и нижу гимназију (разреди од V до VII), како се у то време звала, похађао је у Бањој Луци, а потом се уписује у Гимназију, коју завршава школске 1956/57. Студиј шумарства започео у Загребу, али га jе, на почетку студија, смрт премладог уграбила.
Још као основац, Ристо испољава несвакидашњи књижевни дар, добија похвале и награде, васколика школа зна за њега. А у знању је био, како сведоче савременици, тако поуздан „да су и професори устајали иза катедре кад он одговара.“
За живота је објавио педесетак песама; тачније, педесет једну. Обзнањивао их је у Новом средњошколцу, Младом Крајишнику, Бањалучким новинама, Младој Херцеговини, Омладинској ријечи, Полету, Ослобођењу, Гласу пионира, Крајишким новинама, Малим новинама... Песме ведрине и радости детињства, али и елегична певања пред нестајањем девствене чистоте села над којим „бугаре вјетрови“, о тражењу себе у лавиринтима градских улица, о тежаку, о мајци и „погрбљеном оцу“, те неколике стиховане бајке, учиниле су Риста Кременовића песником препознатљивог знака, радо виђеним гостом на књижевним поселима и једвачеканим доносиоцем прилога за листове и часописе са којима је сарађивао.
Настрадао је  веома млад, 1960. године у Загребу.
Из поговора Николе Томовића 
"Нетко беше Кременовић Ристо (1939 - 1960)"
Textual description of firstImageUrl

Раша Попов

Раша Попов је рођен 26. јуна 1933. године у Мокрину, на северу Баната. По сопственом сведочењу за његов живот су важни: мокрински млинови и црква, бечкеречки Бегеј између два моста и кућа у Маршала Тита 31 у Зрењанину, новосадски бећар-штранд и ђачко игралиште. Разуме се, не једино то. Али, најпре то. У јесен 1952. године из Новог Сада где је завршио гимназију одлази у Београд на студије, где до данас живи и ради. Завршио је Филозофски факултет.
Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа Младост од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967. У Телевизији Београд је био до 1995. године.
Осим тога био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године.
Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију Видови фашизма.
Наступао је у ТВ серијама као приповедач, неке од најпознатијих су: Радост сазнања, Фазони и форе, Варошарије, У сну сан, Шешир без дна.
Последњих година је био колумниста дневних новина Политика где је углавном писао о друштвеним темама.
Добитник је награде Доситеј Обрадовић за 2015. годину.
Преминуо је 19. априла 2017. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Растко Петровић

Растко Петровић
Рођен је 16. маја 1898.  године  у Београду, као девето дете историчара Димитрија и учитељице Милеве Петровић. Био је млађи брат сликарки Надежде и Зоре, које су касније помагале његово школовање. Један је од најоригиналнијих и најзначајнијих српских песника после Првог светског рата. У рату је, са српском војском, прошао албанску голготу, после чега је послат у Француску и у Паризу је дипломирао права. Од 1923. Године па све до смрти  је у дипломатској служби - радио је у Риму, затим у Вашингтону. 
Припадао је првој генерацији српских модерниста и био синоним за темпераментну и неконвенционалну литературу. Његова књига песама "Откровење" најзначајније је дело српске поезије између два светска рата. Писао је и путописе с путовања у Африци и Америци, а о Првом светском рату у роману "Дан шести". Остала дела: роман "Бурлеска господина Перуна бога грома", лирска проза "Људи говоре", путопис "Африка", драма "Сибињанке". Роман "Дан шести" сматра се једним од најдраматичнијих и најфантастичнијих штива у европској књижевности о Првом светском рату. 
Спомен музеј Растка и Надежде Петровић у Улици Љубе Стојановавића, у Професорској колонији у Београду је био отворен за јавност 1975. године, али је затворен 11 година касније због лоших микроклиматских услова и недостатка финансијских средстава за темељнију обнову зграде. Предмети и уметничка дела пребачени су у депое Народног музеја у Београду. 
Растко Петровић преминуо је 15. августа 1949. године у Вашингтону. Његови посмртни остаци пренети су у отаџбину 1986. године и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Ранко Младеновић

Ранко Младеновић
Рођен је у Клисури код Беле Паланке 28. јуна 1892. годоне. Био је српски авангардни песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар и новинар.
Основну школу учио је у родном селу и Пироту, гимназију у Пироту, Нишу и Београду. На Филозофском факултету у Београду 1912. уписује се на Групи за историју опште, упоредне књижевности и историју уметности, где завршава пет семестара. У Првом светском рату учествује у Ђачком батаљону, познатом као 1300 каплара. У бици на Сувобору бива заробљен, тако да Први светски рат преживљава у аустријским заробљеничким логорима. Из заробљеништва се враћа фебруара 1919. године. Прве две послератне године проводи на студијама у Швајцарској. У Берну полаже дипломски испит са докторатом из историје, одбраном тезе "Друга владавина кнеза Михајла Обреновића 1860—1868".
Прве песме је објавио 1908. године у часописуМомчиловац, а потом објављује и у многим другим часописима: Босна, Дело, Српски књижевни гласник, Мисао, Звезда, Путеви, Алманах Бранка Радичевића, Живот и рад, Летопис Матице српске, Време и др.
За међуратну модерну српску књижевност од кључног значаја је његово уређивање часописа Мисао(1922—1923) у коме је окупио већину тадашњих српских авангардних стваралаца. Био је секретар Народног позоришта у Београду (1925—1929), наставник у београдским школама, чиновник у Универзитетској библиотеци, управник Народног позоришта у Осијеку, па директор Драме Народног позоришта у Београду и уредник часописа XX.
За време Другог светског рата био је у заробљеничком логору у Нирнбергу, да би, као тежак болесник, 1942. био отпуштен из логора. Умро је на Бадњи дан, у Београду 6. јануара 1943. годинеу четрдесет петој години живота.
Објавио је манифесте: Визионарска лирика (1919), Космичка лирика (1920), Интуитивна режија (1922), Архиктетура нове заједнице (1923).
Такође и збирку песама Звучне елипсе (Београд, 1928), монографију о Јоакиму Вујићу, Драмске гатке, драме Страх од верности (1931) и Човек поносан што нема среће (1933).
Textual description of firstImageUrl

Рајнер Марија Рилке

Рајнер Марија Рилке 
Рођен је у Прагу 4. децембара 1875. године. Сматра се једним од највећих немачких поета. 
Након 1884. године родитељи му живе одвојенои он се с мајком се сели у Беч. У првом дечаштву, мајка га је одгајала и одевала као девојчицу, вероватно не могавши да преболи губитак рано умрле ћерке.
У октобру1886. године, на очев захтев, похађа нижу војну реалку у Ст. Пелтену. Те године школовања касније назива "почетком одвратности". Плашљив, повучен и тих, не успева се прилагодити питомачком војничком животу, премда му у заводу допуштају да се бави и књижевношћу. Ишао у трговачку академију у Линцу. Пошто је приватно положио матуру,студирао је историју уметности, књижевност и филозофију у Прагу, Минхену и Берлину. Његова поезија представља завршетак европске декаденције и почетак поезије бити. Рилкеова лирика је морбидна и сетна, пуна сумрачних и самртничких угођаја. Израз је доба на прелому светова између Истока и Запада и посебне мешавине словенског и германског. Рилкеов рад, утемељен је под утицајем класичних аутора. Древни Богови као Аполон и Хермес су често спомињани у његовим делима, као и анђели, руже... 
Преводио је с француског, енглеског и италијанског језика.
Од 1897. до 1899.године живи у Минхену и Берлину; путује у Италију и Русију. Затим живи у Ворпсведеу близу Бремена. 1901.године се жени вајарком Кларом Вестхоф, али се тај брак брзо распада. После тога дуже живи у Паризу, путује у Италију, Данску, Шведску, Северну Африку, Египат и Шпанију. Од 1911-1912. године живи у замку Девин близу Трста. Рат проводи у 
Минхену, једно време служећи као војник у Ратном архиву. После рата је углавном у Швајцарској, где се 1922. настањује у малом замку Мизот у Валеу.
Умро је у Валмонту, Швајцарска, 29. децембара 1926. године од леукемије.

Нека дела:
Сонети Орфеју
Нове песме
Књига слика
Жртва Ларима
Живот Маријин
Textual description of firstImageUrl

Рајко Петров Ного

Рајко Петров Ного 
Рођен је у Борији, општина Калиновик, 13. маја 1945. године. Српски је песник, есејиста и књижевни критичар. Редовни је члан Академије наука и уметности Републике Српске и члан Сената Републике Српске. Не улазећи у његова политичка и свеколика друга лична опредељења, водећи се само оним због чега је, у крајњем случају, овај часопис и направљен, поезијом и поетиком књижевног стваралаштва. чини нам се да је Рајко Петров Ного остао свој и то у временима кад на свим друштвеним пољима се вреднује припадност некој групацији. О њему је покојни проф. Никола Кољевић једном рекао: “Оваквим путевима песничког стасања Рајко Петров Ного је успео у нечем што је у поезији можда најтеже: да веран свом личном гласу и лику свој случај саобрази са судбином и духовним обрасцима целе једне културе. Отуда се његове, толико лично интониране песме не доимају више као само његове, већ и као наше заједничке”.
Рајко Петров Ного, песник, есејиста и књижевни критичар. Завршио је студије књижевности у Сарајеву а магистрирао у Београду. Пише поезију, есеје, књижевне критике.
Textual description of firstImageUrl

Рајица Марковић

Рајица Марковић
Рођен је у Крагујевцу 8. марта 1958. године. У неспоразуму са светом од шесте године, кад му се разводе родитељи. Немирног духа одрастао на крагујевачкој калдрми, деценијски дежурни кривац и етикетирани негативац. Данас породичан човек, отац петоро деце, али у духу још увек неуклопљен у актуелне друштвене норме преживљава на маргини друштва. Поезију је писао у младости, па је запоставио због осамнаестогодишњег рада у крагујевачкој фабрици оружја. Последњих једанаест година активно пише, одужује дуг запостављеној песничкој речи. Објавио досад девет песничких књига, од  тога већину у самосталном издању.
Нико као ми и ми као нико (2001), самостално издање. 
Господар слуга (2002), самостално издање.
У лавиринтима таме (2003),самостално издање.
Чак и од мишева презренХабитус - Београд (2004).
Тајна безакоњаГалерија - Горњи Милановац (2005), 
Тужно радовање (2006), самостално издање,
Исповест броја (2007), самостално издање, 
Разбојниково јеванђеље, изабрана поезија, Кораци - Крагујевац (2009),  
Тежак венац ал је воће слаткоКораци - Крагујевац (2011).
За овог песника, како он каже: поезија је живот, а живот борба за достизање вечних идеала. Није награђиван нити је слао на наградне конкурсе ако се изузме прва награда на локалној манифестацији Дани шљиве 2010. у Страгарима.
Живи и ствара у Крагујевцу.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана