Томас Харди

Томас Харди рођен је 2. јуна 1840. године, у Бокхемтону у енглеској покрајини Дорсет. У шеснаестој години завршио је школу за архитекте у Дорчестеру, код локалног архитекте Џона Хикса, да би 1862. године уписао Краљевски институт Британске архитектуре у Лондону. Дипломиравши, примљен је у Друштво архитеката, али се вратио у Дорсет, јер се у Лондону никада није осећао добро, одлучивши да постане професионални писац.

Као прозни писац, Томас Харди није имао успешан почетак. За свој први роман „Сиромах и дама”, године 1867, није нашао издавача, па га је, у очајању, спалио. Охрабрио га је његов тадашњи ментор, Џорџ Мередит. После прва три романа (1871-73) смислио је фикционалну покрајину Весекс, која ће постати место радње његових будућих прозних дела.

Од 1874. године и успеха романа „Пар плавих очију“, он се, заправо, оставио повремених послова архитекте и посветио књижевној каријери која ће трајати двадесетак година и донети десетак значајних прозних дела, међу њима и изврсни роман „Теса од Дубервила” (1891). Важио је за најбољег енглеског писца свога времена, али због слободоумног става у својим романима („Под зеленим дрветом“, „Далеко од разуздане гомиле“, „Повратак домороца“, „Незнани Џуд“, „Судија из Кастербриџа“), сматран је натуралистом који ремети викторијанско схватање брака и, посебно, сексуалне слободе. Његову прозу обожавали су Лоренс (који је о њему написао одличне огледе) и Вирџинија Вулф, као и Сомерсет Мом који га спомиње у једној новели. Роберт Грејвс се сећао како се срео с Хардијем, двадесетих година прошлог века, у Дорсету. Харди је, тада, охрабрио младог писца. Занимљиво да је сам Харди себе сматрао песником који романе пише због новца.

Данас је његова проза на већој цени од поезије, али нема добре антологије енглеског песништва која би га прескочила. Најбоље његове песме садрже извесну непорецивост конкретности, карактеристичну за енглески песнички израз. Између осталих, веома га је ценио и волео Филип Ларкин на чије песништво је извршио несумњив утицај.

Роман Полански је по „Теси од Дубервила“ снимио истоимен филм, с Настасијом Кински у главној улози. Мајкл Винтерботом је екранизовао Хардијевог „Незнаног Џуда“. Хардијеву биографију објавио је Мајкл Милгејт, 1984. године.

Томас Харди је оболео запаљења плућне марамице од које и умире 11. јануара 1928. године. Извршиоци тестамента су, по пишчевој жељи, спалили писма и дневнике, што је, сматра се, нанело непроцењиву штету истраживачима Хардијевог дела и личности.

Опширније...

Тин Ујевић

Тин Ујевић рођен је 5. јула 1891. године у Вргорцу, недалеко од Имотског. Он је, у међуратном књижевном периоду, истакнути и особени, један од највећих песника на просторима бивше Југославије, студирао филозофију у Загребу, Београду и Паризу.

У књижевности се јавио оригиналним и надахнутим стиховима пред Први светски рат, али најплоднији период његовог књижевног рада пада у раздобље између два светска рата. Оригиналан таленат, снажан и плодан стваралац, он је својим присуством у међуратној књижевности живо утицао на њен ток и развој. Надовезујући се на Матоша, који му је у много чему био узор и учитељ, Ујевић се брзо развио у потпуно оригиналног књижевног ствараоца – песника, критичара, есејисту и фељтонисту.

Свакидашња јадиковка је први пут била објављена у крфском Забавнику 1917. године. После тога је била прештампана у књизи Лелек себра (Београд, 1920). Две Тинове најбоље збирке песама Лелек себра и Колајна (Београд 1926) објављене су на екавици. У издањима песама Тина Ујевића после Другог светског рата све те песме штампане су ијекавицом.

У току Првог светског рата, који је провео у Француској, Ујевић доживљава неку врсту слома, узрокованог највероватније несрећом у љубави помешаном с нервном пренапрегнутошћу и халуцинаторним стањима. Између два рата Ујевић боемски живи у Београду, Сарајеву, Сплиту, Мостару, Имотском, да би се уочи Другог светског рата коначно скрасио у Загребу, где остаје до краја живота.

Тин Ујевић је умро 12. новембра 1955. године у Загребу.

Опширније...

Тодор Манојловић

Тодор Манојловић рођен је 17. фебруара 1883. године у тадашњем Великом Бечкереку. Књижевник, књижевни и ликовни критичар и теоретичар, и драмски писац који је својом првом драмом Центрифугални играч (1930. године) поставио темеље модерне српске драме. Један је од највећих европејаца српске модерне културе. 

Завршио је Филозофски факултет – одсек историје уметности у Базелу 1914. године. Први светски рат га је затекао у Италији. Године 1916. одлази на Крф као добровољац, сарађује у Српским новинама и Забавнику.

Од 1920. до 1924. године био је секретар Опере, затим библиотекар Сената и професор београдске Уметничке академије. Сарађивао је са многим књижевним листовима и часописима, уз веома запажену преводилачку активност. Одликован је, између осталих награда, Палмом Француске академије. Написао је велики број песама, есеја, чланака и критика које су обухватиле све области уметничког стваралаштва. 

Између два светска рата интензивно је писао ликовне критике. Судови које је у овим текстовима изрекао, поводом изложби најзначајнијих југословенских сликара, послужили су за данашњу периодизацију у ликовној уметности 20. века. Ликовне критике Тодора Манојловића објављене су у редакцији Јасне Јованов, у издању Градске библиотеке Зрењанин. 

Тодор Манојловић је умро 27. марта 1968. године у Зрењанину.

Опширније...

Тања Крагујевић

Тања Крагујевић рођена је 1946. године у Сенти, градићу на Тиси, на северу Војводине, где је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији.

Дипломирала је 1970. а магистрирала 1973. године на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће "Вук Караџић", 1976. године.

Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији "Прва књига", једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији ("Матица српска", Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији “Повеља”, библиотеке “Стефан Првовенчани” из Краљева (2010).

Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Гостовала на фестивалима поезије: Струшке вечери поезије (Македонија), Пушкинови дани поезије (Русија), Трг песника, Будва (Црна Гора). Учествовала у раду Књижевне колоније у Сићеву (1994), у Међународној књижевној колонији у Ћортановцима (2008). Представљала Србију на Првом трансбалканском фестивалу поезије у Солуну (24-26. мај 2012). Заступљена у тематским и другим зборницима у земљи и иностранству. Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.

Члан је Српског књижевног друштва од његовог оснивања 2001. године.

Добитница је многих награда и признања.

Опширније...

Стеван Раичковић

Стеван Раичковић рођен је 5. јула 1928. године у Нересници код Кучева. Био је српски песник и академик. Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.

До 1980. године Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981. године.

Објавио више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.

Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке.

Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком.

Стеван Раичковић је преминуо 6. маја 2007. године у Београду.

Опширније...

Стеван П. Бешевић

Стеван П. Бешевић рођен је у Сремској Митровици 23. августа 1868. године. Био је свестрано надарен и знатижељан човек. Привлачиле су га: књижевност, биологија, филозофија и техника. Био је: песник, прозни и драмски писац, сатиричар, новинар и конструктор. Његов отац Петар је био трговац, мајка Милева, рођена Њиноверсковић, је немачко-пољског порекла. Основну школу и гимназију је завршио у Сремској Митровици, војску је служиo у Котору.

У Сплиту 1895. године ради као судски чиновник и адвокат, а 1896. године долази у Загреб где је уређивао сатирични лист Врач погађач, после је отворио и фотографски атеље. Међу првима у Европи је израђивао моделе авиона, и неколико својих изума из аеро-наутике је патентирао. Био је организатор Змајеве прославе у Загребу 1899. године. Због алегоријске поеме Вила и орао (1894), која је била забрањена и заплењена, одговарао је пред аустријским властима. 

У Београд се сели 1911. године и ради као преводилац у Министарству иностраних послова Србије, одакле је наставио уређивати лист Врач погађач у Новом Саду, све до 1914. године када је лист забрањен. Стеван Бешевић је био савременик и пријатељ Владислава Петковића Диса. Било је то искрено и дубоко пријатељство, започето у Београду када је Дис објавио своју прву збирку песама Утопљене душе и био изложен бројним полемикама, и нападима Јована Скерлића. Долази рат, пријатељство се наставило за време тешког повлачења војске и народа преко Албаније. На Крфу, Стеван Бешевић уређује Српске новине и у њима, током 1916. и 1917. године, објављује песме Диса и његов чувени говор захвалности француском народу, прочитан у Пти Далу 24. августа 1916. године. Ово пријатељство је осветлило доста непознатих детаља из живота једног од најбољих српских песника. Стеванов син Никола је насликао неколико познатих портрета Диса, пред његово последње путовање и крај у Јонском мору. После вести о потапању брода Италија 16. маја 1917. године, Стеван Бешевић пише песму Дису, објављује и некролог песнику. Шест месеци после, пише сину и о смрти песника Милутина Бојића, са којим је провео многе дане на Крфу.

По повратку у Београд, преко Солуна 1918. године, уређивао је дечије новине Наш лист (1921-1924). Поред лирске, родољубиве и сатиричне поезије, писао је и дечије песме. Уредник Службених новина био је до пензије 1935. године.

Песник Стеван Бешевић је оставио веома богат опус дела, која су превођена на италијански и немачки језик. Дела су му увршћена у Антологију новије лирике (Београд, 1921. година).

Стеван П. Бешевић је умро 6. септембра 1942. године у Београду.

Опширније...

Стеван Луковић

Стеван Луковић је рођен 27. децембра 1877. године у Чачку као најстарији од деветоро деце, Милоја и Јелене. Његова породица је прешла 1888. године у Београд да би деци обезбедила даље школовање. Похађао је Прву а потом Трећу гимназију у којој је био председник чувене литерарне ђачке дружине „Нада“.

Завршио је Правни факултет у Београду. Бавио се књижевним радом, а радове је објављивао у Српском књижевном гласнику, као и у „Венцу“ и „Књижевним новостима“ (који су излазили у Загребу и Ријеци). Истакао се као новинар и књижевник радећи у „Звезди“ и „Дневном листу“

Био је песник у време кад је српска поезија почела да се ослобађа романтизма, творац је изванредно мелодичне лирике која подсећа на Верлена. Написао је мало, свега двадесет девет песама, а објављивао их још мање, уверен да нису добиле коначан облик. Тек после смрти објављена му је поетска збирка „Песме Стевана М. Луковића“ (1903).

Јован Скерлић („Историја нове српске књижевности“) о Луковићу је написао:

Занимљива и лепа књижевна појава била је поезија рано преминулога Стевана Луковића (1877. до 1902). Он је почео писати половином деведесетих година, али то су били обични ђачки покушаји без вредности. Осетивши шта све треба знати па моћи писати, он се дао на проучавање француских песника, нарочито Алфреда де Мисеа и Пола Верлена. Не публикујући своје стихове, уверен да још нису како треба, он је оставио за собом известан број недовршених песама, које су његови пријатељи издали у Београду 1903. године (Песме Стевана М. Луковића).

Те малобројне, још недовршене, песме показују велики и оригиналан песнички таленат. Песничка природа у најбољем смислу речи, фина душа и отмен дух, Луковић је и формом и садржином доносио нешто ново у српску поезију. Он је песник "чезнућа и снова", неодређене туге и дискретне меланхолије, нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести. Његов елегичан и лиричан стих је музикалан и у неколико песама постигнути су велики музички ефекти. Неколико његових песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске поезије.

Стеван Луковић је умро веома млад, 30. августа 1902 године у Београду, и није успео да сасвим развије свој изразити песнички таленат.

Опширније...

Станислав Винавер

Станислав Винавер¹, књижевник и преводилац, рођен је у Шапцу, 1. марта 1891. године, у угледној јеврејској породици. Отац Јосиф, лекар, умро је као санитетски мајор од маларије у Ђевђелији 1915. године, после прележаног пегавог тифуса. Мајка Ружа, пијанисткиња, која је често приређивала јавне и кућне концерте, поред осталих и са Робертом Толингером, задављена је у немачкој гасној комори 1942. године.

По завршеној основној школи Винавер је, тачно с почетком 20. столећа, 1901. године, постао ђак Више гимназије у Шапцу, исказујући посебну надареност за поједине предмете. Већ као ученик трећег разреда, био је изабран у Одбор за подизање споменика Кнез Иви од Семберије, коме је на челу био професор Тодор Радивојевић.

Од 1908. године, гимназијско школовање наставио је у Београду. После матуре, одлази у Париз, на Сорбону, где се посветио студијама математике и физике. Предавали су му у оно време чувени професори: Жан-Анри Поенкаре (математику), Ванда Ландовска (музику) и Анри Бергсон (филозофију). Жан-Анри Поенкаре га је често и кући позивао, па је имао прилике да упозна и његовог млађег брата Рејмона, који је тада био председник француске Владе и министар иностраних послова. Винавер га је неколико пута обавештавао о српским приликама. Ипак, највећи утицај на њега имао је филозоф Анри Бергсон, који је "био мађија, метафизички доживљај највише врсте" и чијим је учењем био неизлечиво инфициран за цео живот. Бергсон га је "за књижевност окренуо", па ће Винавер убудуће себе називати Бергсоновим шегртом; у знак поштовања и захвалности посветио му је, 1924. године, свој рад Проблеми нове естетике, Бергсоново учење о ритму.

У балканским и Првом светском рату Винавер учествује као добровољац, потпоручник у славном Ђачком батаљону и солунац. Са војском је прешао албанске врлети и гудуре и некако доспео на острво Крф. Ту је, 1916. године, био постављен за ађутанта Пристаништа на Крфу, ађутанта у Српском ратном пресбироу и уредника Српских новина. У обављању бројних послова био је неуморан — све је стизао и све завршавао. Обилазио је Пристаниште, лађе, логоре, болнице и установе за снабдевање. Налазио се при руци сваком српском војнику који би, са каквим требовањем, у Пристаниште пристигао. Прибављао је пропуснице за острво Видо ономе који брата годину дана није видео. Решавајући бројна питања, лично је ишао француском команданту базе, каткад и богорадао, али је у својим намерама успевао. Држао је многобројне везе са високим савезничким официрима и подофицирима, командантима, енглеским магационерима, особљем лађа које су често пловиле у Француску и где је увек требало некога убацити.

На Крфу је упознао професора Слободана Јовановића, који је био на челу Српског ратног пресбироа и предано радио на изради спискова погинулих и помрлих српских војника. Како је Европу и свет требало упознати са патњама и страдањима српске војске, Слободан Јовановић је, 1916. године, у Француску и Енглеску упутио филозофа Бранислава Петронијевића, владику др Николаја Велимировића и Станислава Винавера. Винавер је у Енглеској неколико предавања држао заједно са "златоустим великодостојником српске цркве" др Николајем Велимировићем. Говорећи о српским страдањима, владика Велимировић се толико узбуђивао да му је крв знала потећи на нос или на уши.

Из Париза, по налогу Николе Пашића, 1917. године, Винавер је упућен у Петроград, у својству преводиоца српске дипломатске мисије. Мисија је стигла у Русију који месец пред почетак Октобарске револуције, па је он био очевидац ових догађаја.

У Петрограду је Винавер највише радио на прибирању добровољаца за Солунски фронт. Чинио је то тако предано да су се многе добровољачке јединице назвале Винаверовим четама.

На повратку кући, 1919. године, потпоручник Винавер је повео последњу чету југословенских добровољаца из Русије. Ишли су преко Цариграда, међународним возом кроз Бугарску, без права на напуштање вагона у станицама. По реду вожње, воз се у Софији задржавао два сата. Користећи бугарску небудност, Винавер је постројио своју чету и повео је у град. Кад је чета ушла у Славјанску улицу, наредио је стројеви корак, којим су ишли све до цркве Свете Недеље где је, са свим војним почастима сем плотуна, одата пошта моштима Светог великог краља свесрпске земље Стефана Уроша II Милутина. Кад су Бугари дочули шта се догађа, Винаверова чета је већ била у возу који се приближавао Нишу.

Бугари су ово схватили као велику ароганцију победника над побеђним и тешко кршење мировних одредаба. Претили су међународном арбитражом и тражили казне за виновнике овог догађаја. Било је потребно доста дипломатског такта како би се ствар некако заташкала. Када је, у априлу 1925. године, Винавер дошао у Бугарску да извештава о покушају атентата мајора Јанкова на бугарског диктатора Александра Цанкова, још на граници му је одузет пасош. Међутим, то му није сметало да на гробу Светог краља Милутина два пута дневно пали свећу. Захваљујући ангажовању наших дипломатских органа, уручен му је нови пасош.

По окончању Првог светског рата, добио је намештење у Уметничком одељењу Министарства просвете, где му се сто налазио између Бранислава Нушића и Боре Станковића. Повремено је Винавер радио и за Министарство иностраних дела, нарочито ако је требало нешто сложеније превести, или сачинити што концизнији извод основног садржаја. Обављао је ове послове са великим задовољством, јер се надао дипломатској каријери.

Почетком 1920. године добио је налог да сачини белешку о тек објављеној књизи Победа и мир, чији је аутор био француски председник Рејмон Поенкаре, иначе Винаверов познаник из студентских дана. Белешку је требало сачинити што пре и доставити лично др Анти Трумбићу, министру иностраних дела. Белешку о књизи, коју је читао на оригиналу, дакле на француском језику, Винавер је сачинио релативно брзо, темељно и одговорно. Посебно је истакао Поенкареове повољне оцене о Србима и одбацивање српске кривице за рат у коме су они постали и највећи страдалници и највећи хероји.

Др Анте Трумбић, Хрват у југословенској Влади, убрзо је позвао Винавера, захвалио му на експедитивности и затражио нека додатна појашњења. Није му било јасно, а вероватно се то није уклапало ни у његова политичка схватања и опредељења, да Поенкаре не оставља нимало кривице Србима за избијање Првог светског рата.

— За Поенкареа питање српске кривице не постоји и нигде се у књизи не поставља! — одбрусио је Винавер и наставио:

— Да ли ви сумњате да бих ја Поенкареа фалсификовао?

Због жестоког вербалног дуела са Трумбићем, Винавер је себи затворио врата дипломатске службе, али ту није био крај његовим недаћама. Убрзо је министру просвете Павлу Маринковићу стигао налог Анте Трумбића да се Винавер отпусти из Уметничког одељења. Уз енергично заузимање Боре Станковића, Маринковић је одбио да то учини, а одбио је да прибавља и Винаверове изјаве и изјашњавања. Самом председнику Министарског савета Љубомиру Давидовићу ускратио је право да саслушава намештенике његовог Министарства, што је изазвало опште запрепашћење и у Влади, и у Министарству и на Двору, наравно и у уметничким и кафанским круговима београдским. Винавер није отпуштен, али је из овога сукоба друга страна ипак изашла као победник. У новој уставотворној Влади Стојана Протића, за Павла Маринковића више није било места, а нови министар просвете Милош Трифуновић одмах је укинуо Уметничко одељење.

Од тада, Винавер је постао стални сарадник Времена, чији је власник био доктор књижевности Коста Луковић. Као новинар, Винавер је био концизан, кратак и јасан. Умео је у вест да сажме оно што је најбитније. Био је вешт у оценама и сигуран у проценама. О свему је био обавештенији од осталих и доносио је вести до којих други нису могли доћи. Своје знање страних језика и свакодневно ишчитавање дневне и стране штампе, ставио је Времену на располагање; захваљујући томе, овај лист је одисао неопходним светским духом и његовим пикантеријама, оплемењеним винаверовским стилом. За разлику од већине колега, није био "редакцијски пацов". У редакцији се бавио само колико је било неопходно. Одржавајући свакодневне контакте са великим бројем значајних и утицајних људи, податке за лист прибављао је у граду, а у редакцију је долазио само да заврши посао. Знао је истовремено да диктира, трима дактилографкињама, три различита прилога за лист.

Године 1926, из београдског Хотела Палас, као акредитовани новинар Времена, извештавао је са Светског конгреса масона. Ритуално заседање, које је било отворено за јавност, отворио је пиварски магнат Ђорђе Вајферт. Имао је изграђен новинарски стил — читљив, јасан, препознатљив и интересантан. Ради илустрације, презентирамо један његов прилог из Времена:

"Јуче је Апелација једном сељаку, који је убио оца, смањила казну са две године робије на шест месеци затвора. Првостепени суд судио је јуче опет господину Сими Пандуровићу због увреда и клевета које је нанео господину Станиславу Стефановићу у самом судском спору око превода Хамлета и осудио га на педесет дана затвора. Због сличних увреда и клевета на истог господина, господина Пандуровића је исти суд осудио на педесет дана затвора пре једва месец дана. Али ово суђење господину Пандуровићу није последње, јер је господин Стефановић дигао још неколико тужби против њега. И, по свему судећи, господин Пандуровић ће имати да одседи у затвору као да је бар два оца убио."

Сем Времена, новинарством се бавио у Радио Београду и Централном пресбироу.

До Другог светског рата сарађивао је у бројним листовима и часописима: Звоно (1908), Босанска вила (1909, 1911), Нада (1909), Српски књижевни гласник (1909), Дело (1910—1913), Бранково коло (1911), Нова искра (1911), Штампа (1911), Народно јединство (1920), Листићи (1920), Пијемонт (1912 — 1913), календар Вардар (1912), Звезда (1912), Српске новине (1916), календар Зора (1917), Забавник (1917), Слобода (1918), Књижевни југ (1919), Дан (1919), Оса (1920), Прогрес (1920), Дунав (1921), Критика (1921), календар Ново доба (1921), Палангар-Оса (1921), Република (1921, 1923), Зенит (1921), Епоха (1922), Хипнос (1922), Мисао (1922—1923), Путеви (1922), Нови лист (1922/23), Веселе новине (1923), Алманах Бранка Радичевића (1924), Belgrader Zeitung (1924), Јеврејски живот (1924), Време (1926), Правда (1934), Загребер Таблант (1926), Књижевни полет (1929), Margenblatt, календар (1930), Идеје (1934—1935), Српски књижевни гласник, Нови Сад (1937), Чешко-словенско-југословенска ревија (1938), Славенски Јадран (1938), Гласник резервних официра и ратника (1939) и Нова смена (1939).

Као официр бивше југословенске војске, заробљен је у краткотрајном априлском рату 1941. године и возом транспортован у заробљеништво у Немачку. Ратне године углавном је провео у немачком логору Оснабрик, о чему је Београду, 1945. године, објавио књижицу под насловом Године понижења и борбе, живот у немачким офлазима.

Својих последњих десет година, од 1945. до 1955, Винавер је провео је у Београду, радећи као професионални књижевник и преводилац.

Станислав Винавер је умро у Нишкој Бањи 1. августа 1955. године.

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатији су:

Приче које су изгубиле равнотежу (1913),

Мисли (1913),

Варош злих волшебника (1920),

Громобран свемира (1921),

Чувари света (1926),

Икаров лет (1937),

Ратни другови (1939),

Европска ноћ (1952),

Језик наш насушни (1952), као круна његовог размишљања о српском језику

Заноси и пркоси Лазе Костића (1963).

---

¹(Из књиге Бранко Шашић – Знаменити шапчани и подринци, Шабац, 1998)

Опширније...

Слободан Ракитић

Слободан Ракитић је рођен 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке. Основну школу завршио је у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Од 1960. живи у Београду. Једно време студирао је на Медицинском факултету у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је књижевне часописе Савременик, Рашка и Књижевна реч. Од 1973. до 2007. године радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.

У време једнопартијског система у Југославији Слободан Ракитић је као књижевник био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода, између осталог и у оквиру Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989).

Слободан Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. године. Од 26. априла 2005. године до краја живота био је председник Српске књижевне задруге.

У првом вишестраначком сазиву српског парламента после Другог светског рата Слободан Ракитић је био председник тада највеће посланичке групе демократске опозиције - посланичке групе Српског покрета обнове (1991-1992). Затим је изабран за посланика у скупштини Савезне Републике Југославије, где је био председник посланичке групе Демократског покрета Србије (ДЕПОС), 1993 - 1994. На оснивачкој скупштини Саборне народне странке, 1995. године, Слободан Ракитић је изабран за председника. Саборна народна странка деловала је у оквиру блока странака демократске опозиције до демократских промена у октобру 2000. године.

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Слободана Ракитића Орденом Светог Саве II степена 2010. године. Такође, носилац је бројних других и највећих награда за поезију и укупан књижевни и културни допринос.

Објавио је књиге песама: Светлости рукописа (1967, допуњено издање 2009), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, допуњено издање 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988, допуњено издање 1989. и 1990), Тапије у пламену (1990, друго издање 1991), Душа и спруд (1994, треће, допуњено и преуређено издање 2005), Изабране и нове песме (1998), Земаљске слике и друге песме (1999), Водена слова (2000), Јужна земља (изабране и нове песме, 2000), Песме (2002), Пловидба (изабране и нове песме, 2003), Повратак краља (избор, 2003), Моји тренуци (избор, 2007), Потомак, нови потомак (2007), Пламен и роса (2010); књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994), Братство по Орфеју (2007); зборнике Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Антологија поезије српског романтизма (2011), као и Изабрана дела у пет књига (1994) и Сабране песме (2011-2012).

Књиге поезије Слободана Ракитића објављене су на француском, румунском, чешком и енглеском, а појединачни избори поезије на десетак страних језика.

Слободан Ракитић је умро 1. јануара 2013. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу, испраћен великим бројем писаца, пријатеља и поштовалаца.

Опширније...

Слободан Марковић

Слободан Марковић (Либеро Маркони) рођен је 26. октобра 1928. године у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. године је био заточен у логору у Смедеревској Паланци.

Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем.

За књигу „Лука“ добио је 1975. године Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај.

Слободан Марковић је умро 30. јануара 1990. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Опширније...

Славко Вукосављевић

Славко Вукосављевић рођен је у Ужицу 17. јануара 1927. године, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је енглески језик у Београду, а бурмански у Рангуну. Бавио се новинарством и био уредник часописа "Полет" и листа "Млада култура".

Објавио је збирке песама: "Лирика" (1949), "Шта ти кажеш, Марија" (1952), "Моја једина младост" (1955), "Повратак" (1976) и "Родољубиве песме" (1981), "Рођендан" (1987) и "Сабране песме" (1987).

Интимна поезија Славка Вукосављевића открива песника немира и сумњи јер садржи љубавна треперења и радости, али и осећај пролазности младости и лепоте.

Аутор је чувене поеме "Кадињача" посвећена Ужичкој републици, првој слободној територији у поробљеној Европи за време Другог светског рата.

Славко Вукосављевић је умро 20. јула 2004. године у Београду.

Опширније...

Споменка Денда Хамовић

Споменка Денда Хамовић је рођена 23. фебруара 1955. године у Мостару где је и одрасла. Завршила је гимназију, а студије на Правном факултету после друге године прекида због обавеза према породици и запослења.

Прве песме су јој штампане у мостарском листу Слобода још у основној школи, а после дугог периода писања само за своју душу песме и приче су објављиване у књижевним часописима: Суштина поетике, Звездани колодвор, Сретања, Српска вила, Сизиф, Сцена Црњански, Ада, Космајска вила, Поезија СРБ, Јесењин, Умно, новинама Српски глас из Аустралије, међународним збиркама, поетским сајтовима, порталима, зборницима, лексиконима. Заступљена је у антологијама савремених песника 21. века: James Јoyce na Mediteranu – Часопис за уметност и културу Звездани колодвор (2018), Raindrops of Love (First rain of first love) – Dr Brajesh Kumar Gupta Mewadev, Индија (2018), Антологија српске поезије и прозе – Удружење слободних уметника Аустралије (2018). Песме су јој преведене на руски, бугарски и енглески језик.

Oбјавила је збирке песама: На крилима лептира (2015) и Срце из камена (2018).

Од 1992. године са супругом Драгољубом и ћеркама Марјом и Тиханом живи у Београду.

(2018)

Опширније...

Сима Пандуровић

Сима Пандуровић рођен је у Београду 14. априла 1883. године. Био је српски песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. 

Јавио се с песмама с почетком XX века са песницима песимизма (Милан Ракић и Владислав Петковић Дис), под утицајем проклетих песника (Шарл Бодлер, Едгар Алан По). Гимназију и филозофске студије Пандуровић је завршио у Београду и почео је да службује као професор ваљевске и београдске гимназије. 

Критика је оштро реаговала на његову прву збирку песама "Посмртне почасти", прожету песимизмом. Каснији стихови мисаоно су сложенији, али и у њима преовладава резигнација. Испевао је и низ родољубивих песама. 

Први светски рат је провео у интернацији у Болдогасоњу и Нежидеру, а по његовом завршетку био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке. Рано је почео да пева, али истовремено је живио и радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис Полет, затим са Дисом уређивао Књижевну недељу, а после Првог светског рата основао часопис Мисао. Пандуровићево књижевно дело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови. 

Последња његова збирка песама „Песме“, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Пандуровићева дела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности“, Богдан Поповић. Пандуровић је много и успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме „Хамлет“, „Ричард III“, „Хенри IV“, „Магбет“ и „краљ Лир“, све са Живојином Симићем. 

Сима Пандуровић је умро 27. јула 1960. године у Београду.

Опширније...

Силвије Страхимир Крањчевић

Силвије Страхимир Крањчевић рођен је 17. фебруара 1865. у Сењу где је завршио основну школу и гимназију али због бунтовне природе и сукоба са школским властима одбија да полаже матуру. Заслугом сењског бискупа Јурја Посиловића одлази у Рим у Collegium Germanico - Hungaricum на теолошке студије али их напушта 1884. и враћа се у Хрватску, у Загреб. Пре одласка у Рим, 1883. у Хрватској вили, коју уређује Еуген Кумичић, објављена му је прва песма (Завјет) и дочекан је пророчанским речима: „Тај ће вам бити најбољи хрватски пјесник“!

По повратку из Рима објављиване су му приче и песме у многим часописима, а 1885. је штампана и прва збирка песама Бугаркиње која је дочекана с наглашеним признањима. Одмах по доласку у Загреб моли власти да му допусте да полаже матуру у сењској гимназији али је одбијен.

Захваљујући Штросмајеровим препорукама уписује и завршава учитељски курс у Загребу и одлази да ради у Босну и Херцеговину. То су биле плодне стваралачке године његове пуне песничке зрелости и у последњој деценији XIX века Крањчевић достиже свој зенит и израста у најмаркантнијег песника хрватског реализма. Моли власти да му одобре службовање у Хрватској али је одбијен због политичке неподобности.

Пуних осам година (1895 – 1903) је уређивао књижевни часопис Нада који је издавала Земаљска влада Босне и Херцеговине. Формални уредник је био владин саветник Коста Хорман а Крањчевић је био стварни уредник. Имао je завидну слободу и захваљујући њој Нада је окупљала најугледније хрватске књижевнике и постала најважнији часопис хрватске модерне. Поред Наде објављује своја дела и у другим хрватским и босанским часописима: Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други. Хајнрих Хајне је био песник којег је посебно поштовао.

Матица хрватска објављује његову другу збирку Изабране песме 1898. Године, 1902. је штампана и његова трећа збирка Трзаји, а 1908. и последња Пјесме. Током 1904. је унапређен у звање професора и постављен за управитеља трговачке школе у Сарајеву. У Хрватском позоришту је 1907. изведена опера Први гријех, а текст је написао Крањчевић. Године 1908. је часопис Бехар посветио цео један број 25. годишњици његовог књижевног рада, а пољски професор славистике Тадеус Грабовски је објавио опсежну монографију о његовом стваралаштву.

Силвије Страхимир Крањчевић је умро 29. октобра 1908. годинеу Сарајеву од последица обољења бубрега. Сахрањен је на сарајевском гробљу Кошево. Сахрани су, поред родбине, присуствовали представници градских и школских власти, цркве, књижевници, између осталих и Антун Густав Матош, и многобројне Сарајлије.

Опширније...

Стефан Маларме

Стефан Маларме рођен је 18. марта 1842. године у Паризу. Био је француски песник, један од оснивача симболизма и најпотпуније је изразио тежње симболизма да потпуно новим песничким језиком стварају чисту поезију, која треба да открије апсолутну стварност ослобођену од вулгарности свакодневног живота.

Он је био заговорник тезе да поезија не треба да именује ствари већ да ствара њихову атмосферу, она не треба да казује него да наговештава, не да делује описом и сликом него сугестијом. Овим схватањем песник језику даје главну предност.

За разлику од других симболиста који су своје незадовољство изражавали боемским животом, Маларме је живео мирним животом професора енглеског језика. Ипак, то му није нимало сметало да поезији посвети свој живот.

Стефан Маларме је умро 9. септембра 1898. године у Валвинсу.

Збирке песама:

• Песме (1887)

• Књига (1897)

• Песме и проза (1891)

Опширније...

Сандра Илић

Сандра Илић рођена је 1984. године у Косовској Митровици. Дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, катедра за српски језик и књижевност, у Косовској Митровици. Огласила се првог пута у листу ,,Јединство'', 2005. године. Од тога датума, заступљено јој је близу педесет песама у различитим гласилима.

Њена прва збирка песама је насловљена Виду речи садржајно представља синтезу претходно заступљених песама.

О истој магистар српске књижевности Предраг Радоњић каже:

"...како је Сандра Илић песникиња која се изузетно брзо развија и изграђује оригиналан лирски глас који не само да завређује истакнуто место на књижевној сцени Косова и Метохије, где је одавно већ мало свежих и уверљивих поетских новина, већ и у српској књижевности у целини.''

Проф мастер Милосава Ђукић Булатовић наводи: ,,Синтезом архаичног, митског и модерног, давнашње музикалности и „старе и нове“ речи, повезане у магично коло кроз који струји ритам целине, добија се свевременост поетске речи песникиње која ће бити њен печат српској поезији XXI века.''

Док доц др Славица Дејановић истиче да ,,Има суптилног поигравања речима и њиховим смислом, различитих форми, што делује освежавајуће. Поезија је мисаона и осећајна и на њој људи могу да се огреју.''

Са супругом Блажом има двоје деце, Софију и Даницу. Живи и ради као професор српског језика у Косовској Митровици.

(1. септембра 2013)

Опширније...

Светислав Стефановић

Светислав Стефановић рођен је 1. новембра 1877. године у Новом Саду. По професији био је лекар, оснивач је Катедре за патологију. Бавио се писањем и био је песник, критичар, преводилац, есејиста и драмски писац.

Био је модерниста и авангардиста. У својим есејима и критикама бранио је Дисово песништво, а у међуратном периоду брани модернистичко песништво. Био је пријатељ Лазе Костића, Диса, Тодора Манојловића, Винавера, Црњанског, Дучића...

Стефановић се нашао на листи осуђеника на смрт под бројем 66 у „Саопштењу Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду“, објављеном на првој и другој страни „Политике“ 27. новембра 1944. године. Уз редни број имена у Саопштењу стоји: идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве „Државе“, немачко-недићевски комесар Српске књижевне задруге, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевника. Члан немачке комисије за клеветање совјетских власти у вези са немачким злочинима у Виници“. Посмртно је искључен из чланства у СКЗ, да би после вишедеценијског заборава био враћен у српску књижевност у контекст и време коме припада.

Светислав Стефановић је стрељан под оптужбом да је непријатељ народа и ратни злочинац у новембру 1944. године.

Поступак за политичку рехабилитацију покренут је 2008. године на основу захтева који је мр Тамара Грујућ упутила Окружном суду у Београду.

Опширније...

Роберт Фрост

Роберт Фрост рођен је у Сан Франциску, 26. марта 1874.године. Прву песму је објавио 1894. године. У наредних десет година ради разне послове, најчешће као учитељ.

Године 1912. продао је фарму и прешао с породицом у Енглеску, где је, две године раније, објавио прву збирку песама.

У Америку се вратио 1915. године, населивши се на фарми у Саут Шафтсберију (Вермонт). Његова супруга умире 1938. године; у међувремену, изгубио је четворо своје деце. У то време не излази из депресије и стално помишља на самоубиство. Касније, упознаје Кеј Морисон која му постаје секретарица и животни сапутник.

После Другог светског рата, повремено се укључује у јавни живот; учествује, рецимо, на инаугурацији председника Џона Кенедија (1961), где рецитује две своје песме. Прву збирку објавио је у Енглеској, али све остале у својој домовини, где је чак четири пута добио Пулицерову награду. Године 1962. путује у Совјетски Савез и среће се са Аном Ахматовом.

Роберт Фрост је умро 29. јануара 1963. године.

Опширније...

Ристо Тошовић

Ристо Тошовић рођен је у Фочи 23. марта 1923. године.

Био је песник борац и спада у прву генерацију послератних песника који су прешли са колективног на лично, елегично, поезију меланхолије, болне резигнације, потребе за боемством, алкохоличарским заносом.

Он један од идеолога младих, касније дао поезији интимних исповести, устрепталу пред природом, меланхоличну и романтичну.

Ристо Тошовић је умро 22. августа 1986. године у Београду.

Опширније...

Ристо Ратковић

Ристо Ратковић рођен је у трговачкој породици у Бијелом Пољу 3. септембра 1903. године. Био је српски песник и приповедач, припадник надреализма. Матурирао је 1923. године у Новом Пазару и уписао Филозофски факултет у Београду, али је на предавањима био нередован проводећи највише времена дружећи се са авангардним песницима. У том периоду објављује и своје прве песме у часописима Нова песничка смотра и Уметност. Дипломирао је 1936. године.

Покренуо лист Бела ревија и алманах Чаша воде 1925. године, а већ следеће са Мони де Булијем основао је часопис Вечност и био његов уредник.

Трогодишњу политички каријеру започео је 1928. године радећи у Министарству просвете, а затим у Министарству спољних послова у Београду.

Сарађивао је са многим часописима објављујући социјалну прозу и поезију, а 1932. године добио је награду Српског књижевног гласника за најбољу приповетку објављену у том часопису – Златан осмех над Санџаком.

Дипломатији се враћа 1938. године и све до 1945. био је у Француској, СССР–у и Египту у дипломатској служби. По повратку у Београд води миран живот пишући есеје и бавећи се превођењем.

Прва збирка песама Мртве рукавице изашла му је из штампе 1927. године, а исте и Левиатан. Збирку, песама Додири објавио је 1952. године.

Ристо Ратковић је умро у Београду 18. јуна 1954. године.

Опширније...

Ристо Кременовић

Ристо Кременовић рођен је 10. октобра 1939. године у Борковићима, у засеоку Кременовићи Горњи код Бање Луке. Ристо – песник и страдалник. Рано је остао без мајке којој ће посветити неке од песама својега одрастања. Основну школу, и нижу гимназију (разреди од V до VII), како се у то време звала, похађао је у Бањој Луци, а потом се уписује у Гимназију, коју завршава школске 1956/57. Студије шумарства започео у Загребу, али га jе, на почетку студија, смрт премладог уграбила.

Још као основац, Ристо испољава несвакидашњи књижевни дар, добија похвале и награде, васколика школа зна за њега. А у знању је био, како сведоче савременици, тако поуздан „да су и професори устајали иза катедре кад он одговара.“

За живота је објавио педесетак песама; тачније, педесет једну. Обзнањивао их је у Новом средњошколцу, Младом Крајишнику, Бањалучким новинама, Младој Херцеговини, Омладинској ријечи, Полету, Ослобођењу, Гласу пионира, Крајишким новинама, Малим новинама... Песме ведрине и радости детињства, али и елегична певања пред нестајањем непорочне чистоте села над којим „бугаре вјетрови“, о тражењу себе у лавиринтима градских улица, о тежаку, о мајци и „погрбљеном оцу“, те неколике стиховане бајке, учиниле су Риста Кременовића песником препознатљивог знака, радо виђеним гостом на књижевним поселима и једва чеканим доносиоцем прилога за листове и часописе са којима је сарађивао

Ристо Кременовић је настрадао веома млад. После једног састанка на факултету, 17. априла 1960. године, Ристо се није вратио у студентски дом. Следећег јутра нађен је масакриран у Загребу, на Савској цести, а мистерија његове смрти никада није разјашњена.

Из поговора Николе Томовића
"Нетко беше Кременовић Ристо (1939 - 1960)"

Опширније...

Раша Попов

Раша Попов је рођен 26. јуна 1933. године у Мокрину, на северу Баната. По сопственом сведочењу за његов живот су важни: мокрински млинови и црква, бечкеречки Бегеј између два моста и кућа у Маршала Тита 31 у Зрењанину, новосадски бећар-штранд и ђачко игралиште. Разуме се, не једино то. Али, најпре то. У јесен 1952. године из Новог Сада где је завршио гимназију одлази у Београд на студије, где је радио и живео све то смрти. Завршио је Филозофски факултет. 

Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа Младост од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967. године. У Телевизији Београд је био до 1995. године. 

Осим тога био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. године. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године. 

Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију Видови фашизма. 

Наступао је у ТВ серијама као приповедач, неке од најпознатијих су: Радост сазнања, Фазони и форе, Варошарије, У сну сан, Шешир без дна. 

Последњих година је био колумниста дневних новина Политика где је углавном писао о друштвеним темама. 

Добитник је награде Доситеј Обрадовић за 2015. годину. 

Раша Попов је преминуо 19. априла 2017. године у Београду.

Опширније...

Растко Петровић

Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, као девето дете историчара Димитрија и учитељице Милеве Петровић. Био је млађи брат сликарки Надежде и Зоре, које су касније помагале његово школовање. Један је од најоригиналнијих и најзначајнијих српских песника после Првог светског рата.

У рату је, са српском војском, прошао албанску голготу, после чега је послат у Француску и у Паризу је дипломирао права. Од 1923. Године па све до смрти је у дипломатској служби - радио је у Риму, затим у Вашингтону. 

Припадао је првој генерацији српских модерниста и био синоним за темпераментну и неконвенционалну литературу. Његова књига песама "Откровење" најзначајније је дело српске поезије између два светска рата. Писао је и путописе с путовања у Африци и Америци, а о Првом светском рату у роману "Дан шести". Остала дела: роман "Бурлеска господина Перуна бога грома", лирска проза "Људи говоре", путопис "Африка", драма "Сибињанке". Роман "Дан шести" сматра се једним од најдраматичнијих и најфантастичнијих штива у европској књижевности о Првом светском рату. 

Спомен музеј Растка и Надежде Петровић у Улици Љубе Стојановавића, у Професорској колонији у Београду је био отворен за јавност 1975. године, али је затворен 11 година касније због лоших микроклиматских услова и недостатка финансијских средстава за темељнију обнову зграде. Предмети и уметничка дела пребачени су у депое Народног музеја у Београду. 

Растко Петровић преминуо је 15. августа 1949. године у Вашингтону. Његови посмртни остаци пренети су у отаџбину 1986. године и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

Опширније...

Ранко Младеновић

Ранко Младеновић рођен је у Клисури код Беле Паланке 28. јуна 1892. године. Био је српски авангардни песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар и новинар.

Основну школу учио је у родном селу и Пироту, гимназију у Пироту, Нишу и Београду. На Филозофском факултету у Београду 1912. године уписује се на Групи за историју опште, упоредне књижевности и историју уметности, где завршава пет семестара. У Првом светском рату учествује у Ђачком батаљону, познатом као 1300 каплара. У бици на Сувобору бива заробљен, тако да Први светски рат преживљава у аустријским заробљеничким логорима. Из заробљеништва се враћа фебруара 1919. године. Прве две послератне године проводи на студијама у Швајцарској. У Берну полаже дипломски испит са докторатом из историје, одбраном тезе "Друга владавина кнеза Михајла Обреновића 1860—1868".

Прве песме је објавио 1908. године у часопису Момчиловац, а потом објављује и у многим другим часописима: Босна, Дело, Српски књижевни гласник, Мисао, Звезда, Путеви, Алманах Бранка Радичевића, Живот и рад, Летопис Матице српске, Време и др.

За међуратну модерну српску књижевност од кључног значаја је његово уређивање часописа Мисао (1922–1923) у коме је окупио већину тадашњих српских авангардних стваралаца. Био је секретар Народног позоришта у Београду (1925–1929), наставник у београдским школама, чиновник у Универзитетској библиотеци, управник Народног позоришта у Осијеку, па директор Драме Народног позоришта у Београду и уредник часописа XX.

Објавио је манифесте: Визионарска лирика (1919), Космичка лирика (1920), Интуитивна режија (1922), Архиктетура нове заједнице (1923). Такође и збирку песама Звучне елипсе (Београд, 1928), монографију о Јоакиму Вујићу, Драмске гатке, драме Страх од верности (1931) и Човек поносан што нема среће (1933).

За време Другог светског рата био је у заробљеничком логору у Нирнбергу, да би, као тежак болесник, 1942. био отпуштен из логора.

Ранко Младеновић је умро на Бадњи дан, у Београду 6. јануара 1943. године, у четрдесет петој години живота.

Опширније...

Рајнер Марија Рилке

Рајнер Марија Рилке рођен је у Прагу 4. децембара 1875. године. Сматра се једним од највећих немачких поета.

Након 1884. године родитељи му живе одвојенои он се с мајком се сели у Беч. У првом дечаштву, мајка га је одгајала и одевала као девојчицу, вероватно не могавши да преболи губитак рано умрле ћерке. У октобру 1886. године, на очев захтев, похађа нижу војну реалку у Ст. Пелтену. Те године школовања касније назива "почетком одвратности". Плашљив, повучен и тих, не успева се прилагодити питомачком војничком животу, премда му у заводу допуштају да се бави и књижевношћу. Ишао у трговачку академију у Линцу. Пошто је приватно положио матуру, студирао је историју уметности, књижевност и филозофију у Прагу, Минхену и Берлину.

Његова поезија представља завршетак европске декаденције и почетак поезије бити. Рилкеова лирика је морбидна и сетна, пуна сумрачних и самртничких угођаја. Израз је доба на прелому светова између Истока и Запада и посебне мешавине словенског и германског. Рилкеов рад, утемељен је под утицајем класичних аутора. Древни Богови као Аполон и Хермес су често спомињани у његовим делима, као и анђели, руже...

Преводио је с француског, енглеског и италијанског језика.

Од 1897. до 1899.године живи у Минхену и Берлину; путује у Италију и Русију. Затим живи у Ворпсведеу близу Бремена. 1901.године се жени вајарком Кларом Вестхоф, али се тај брак брзо распада. После тога дуже живи у Паризу, путује у Италију, Данску, Шведску, Северну Африку, Египат и Шпанију. Од 1911-1912. године живи у замку Девин близу Трста. Рат проводи у Минхену, једно време служећи као војник у Ратном архиву. После рата је углавном у Швајцарској, где се 1922. настањује у малом замку Мизот у Валеу.

Рајнер Марија Рилке умро је 29. децембара 1926. године од леукемије у Валмонту, Швајцарска .

Нека од његових дела:

Сонети Орфеју

Нове песме

Књига слика

Жртва Ларима

Живот Маријин

Опширније...

Рајко Петров Ного

Рајко Петров Ного рођен је у Борији, општина Калиновик, 13. маја 1945. године. Рајко је рођен од оца Петра и мајке Стане, у Загорју, у старој Херцеговини. Старином је од Рашевића (где припада и Марко Миљанов) из племена Кучи у Црној Гори. Средње име Петров узео је по оцу. Презиме Ного је узето од једног надимка Рашевића.

Као дечак дошао је из родних Борија у Сарајево и ту започео школовање. Након основне школе завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Радио је као уредник у издавачком предузећу „Веселин Маслеша“ 1972-1982, затим као уредник београдског БИГЗ-а 1982-1999. године.

Ного је био српски песник, есејиста и књижевни критичар. Од 2000. године предавао је поезију и критику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године.е. Не улазећи у његова политичка и свеколика друга лична опредељења, водећи се само поезијом и поетиком књижевног стваралаштва, Рајко Петров Ного остао свој и то у временима кад на свим друштвеним пољима се вреднује припадност некој групацији. О њему је покојни проф. Никола Кољевић једном рекао: “Оваквим путевима песничког стасања Рајко Петров Ного је успео у нечем што је у поезији можда најтеже: да веран свом личном гласу и лику свој случај саобрази са судбином и духовним обрасцима целе једне културе. Отуда се његове, толико лично интониране песме не доимају више као само његове, већ и као наше заједничке”.

Преселио се 1982. године из Сарајева у Београд.

Био је члан Удружења књижевника Србије.

Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Био је члан првог сазива Сената Републике Српске од 1997, а поново је изабран 9. априла 2009. године.

Добитник је 23 награде, а до краја 2007. године објавио је 52 књиге.

Рајко Петров Ного је преминуо 28. новембра 2022. године.

Објавио је збирке песама:

·         Зимомора, (1967)

·         Зверињак, (1972)

·         Родила ме тетка коза, пјесме за дјецу, (1977)

·         Безакоње, (1977)

·         Планина и почело, (1978)

·         Колиба и тетка коза, пјесме за дјецу (1980)

·         На крају миленија, (1987)

·         Лазарева субота, (1989)

·         Лазарева субота и други дани, (1993)

·         На капијама раја, (1994)

·         Лирика, (1995)

·         Мало документарних детаља, (1998)

·         Нек пада снијег господе, (1999)

·         Најлепше песме Рајка Петрова Нога, (приредио Ђорђо Сладоје) (2001)

·         Неодремано око, (2002)

·         Није све пропало, (2004)

·         У Вуловоме долу, (изабране и нове пјесме) (2005)

·         Јечам и калопер — глоса, (2006)

·         Не тикај у ме, (2008)

Опширније...