Јуре Каштелан

Јуре Каштелан рођен је 18. децембра 1919. у месту Закучац код Омиша. Одрастао је у сиромашној, сељачкој породици и основно школовање је завршио у Гатима.  Године 1936. уписује се у Државну класичну гимназију у Сплиту и 1938. полаже матуру. За време гимназијског школовања био је активан члан литерарне групе Натко Нодило и главни уредник часописа Сјеме.

Наставио је школовање на Филозофском факултету у Загребу, уписавши шеснаесту групу предмета која је обухватала: историју јужнословенске књижевности, упоредну књижевност с теоријом књижевности, хрватски језик са старословенским, народну историју, словенске и романске језике. За време студија неколико пута је био ухапшен због активности у антирежимским демонстрацијама. Тих година је био члан Свјетлости, опозиционог студентског друштва. У периоду од 1935. до 1940. године објављује књижевне критике у Јадранској вили, Омладини, Хрватској смотри, Јадранском дневнику, Новом добу, Сјемену, Хрватској ревији и Јадранској стражи.

Преводио је књижевна дела и поезију с руског, француског, чешког, шпанског и италијанског језика. Објављивао је чланке, научне монографије, прозу, есеје и драме у којима је присутна митска концепција. Своју прву збирку песама Црвени коњ објављује 1940. године у властитом издању с илустрацијама Еде Муртића. Тадашња власт је запленила и уништила целокупно издање. Остало је само неколико примерака. На примерку Националне и свеучилишне књижнице отиснуто је великим словима: Забрањено. Песме у збирци Црвени коњ надахнуте су поезијом Оскара Давича и Рада Драинца.

Након напада на Југославију 1941. прекинуо је студије и отишао у родни Закучац, а затим у Сплит где се укључио у илегални рад, а почетком октобра 1942. одлази у партизане. Искуство из Другог светског рата је снажно деловало на његов песнички опус што се снажно осећа у другој збициа Пијетао на крову (1950). Због прекида узрокованог ратом дипломирао је 1949. а 1956. године докторирао на тему песништва Антуна Густава Матоша. Године 1950. постаје асистент на Филозофском факултету у Загребу где ради као професор на Катедри за теорију књижевности све до пензионисања 1980. године. Приредио је за штампу прву послератну збирку Тина Ујевића, Руковети 1950. године. Један је од потписника Новосадског договора 1954. године о заједничком српско-хрватском језику. Године 1980. постаје редовни члан ХАЗУ – Хрватске академије знаности и умјетности – од 1985. до краја живота је био водитељ њеног Завода за књижевност и театрологију. Добитник је награде Владимир Назор за животно дело (1984).

У свом песништву једно време наставља традиционални израз хрватске поезије али га касније проширује опчињен европским видицима. Узор му је био Федерико Гарсија Лорка. Каштелан је један од утемељивача хрватског модерног песништва. Спој модерног и народне уметности налазимо у поеми Тифусари која је уз поему Јама, Ивана Горана Ковачића, најјача поема у хрватској књижевности.

Поред наведених објавио је још три збирке поезије: Мало камена и пуно снова (1957), Отворена пјесма (1976), Дивље око (1978) . Песме су му превођене на скоро све европске језике.

Јуре Каштелан умро је 24. фебруара 1990. године у Загребу. Сахрањен је у присуству најужег круга породице. Комеморација заказана у Сабору Хрватске није одржана.

Опширније...

Јохан Волфганг Гете

Јохан Волфганг Гете рођен је у Франкфурту на Мајни 28. августа 1749. године. Његов отац био је важна и поштована личност, и лично је надгледао образовање свог сина у почетку. Гете је студирао право на универзитету у Лајпцигу 1765, затим 1770. године на универзитету у Штрасбургу, уз права похађа и ботанику, хемију, анатомију итд. У Штрасбургу упознаје Хердера, који се већ прославио критичким списима. Под његовим утицајем, Гете почиње да се интересује за поезију народног предања и за немачку националну прошлост.

Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и књижевни часопис али 1772. године одлази, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о самоубиству његовог позинаника Јерузалема, и догађај када му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман „Јади младог Вертера“ који издаје 1774. године, и он му доноси светску славу. Исте године се вери са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази заувек из родног града. 

На позив Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, отишао је 1775. године у Вајмар где је обављао низ политичких послова. На послетку је постао војводин главни саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788. године путовао је Италијом и управљао војводским позориштем Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове „Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату против Француске.

У наредном периоду склопио пријатељство са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. године. Од 1794. године посветио се искључиво писању. Године 1806. оженио се Кристијаном Вулпиус.

Јохан Волфганг Гете је преминуо у Вајмару 22. марта 1832. године.

Опширније...

Јосиф Бродски

Јосиф Александрович Бродски рођен је у јеврејској породици у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 24. маја 1940. године као син фотографа у совјетској морнарици. У петнаестој години напустио је школу и покушао да се упише у подморничку школу, али без успеха.

Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970).

Године 1963. оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска. Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр.

Године 1972. био је принуђен да напусти СССР. Настањује се у САД где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку. У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеја Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године, а 1991. одликован је Легијом части.

Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији.

Из Википедије

Опширније...

Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај рођен је 6. децембра 1833. године у Новом Саду. Одрастао је у старој и угледној породици, а већ је у раном детињству почео да се интересује за српске народне песме које су му рецитовали. У то време је чак и сам почео да саставља песмице.

Основну школу похађао је у Новом Саду, а гимназију у Халашу, Пожуну и Братислави. После завршене гимназије уписао је студије права у Пешти, Прагу и Бечу. За његово књижевно образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који му је био највећи песнички узор. Студије права су била жеља његовог оца, али он је више био наклоњен медицини и физици, па је по завршетку права 1860. године уписао медицину коју завршава 1870. године у Пешти.

У Новом Саду је упознао своју супругу Ружу Личанин, а љубав и испуњен породични живот послужили су му као инспирација за писање дела Ђулићи (тур. ђул – ружа). Неколико година касније доживео је породичну трагедију, његова супруга и деца умрли су од туберкулозе, а он је на основу те трагедије написао збирку елегичних песама Ђулићи увеоци.

Иако је по занимању био лекар, Јован Јовановић Змај се педесет година бавио уређивањем и објавом дечјих, књижевних и политичких часописа. За време студија медицине истовремено је радио као надзорник задужбине Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена.

Као лекар је по завршетку студија живео и радио у Бечу, Новом Саду, Загребу, Београду и другим градовима. Био је припадник Народне странке Светозара Милетића и заузимао се за политичко и национално ослобођење јужнославенских земља.

Године 1880. покренуо је и уређивао часопис за децу Невен, који је излазио у Загребу и Новом Саду. Осим тога, био је покретач и уредник листова Жижа, Комарац и Јавор. У раздобљу од 1890 до 1898. године био је драматург београдског Народног позоришта.

Јован Јовановић био је и први српски дечији писац, а његове се песме, осим по уметничкој, издвајају и по етичкој вредности. Неке од најпознатијих песама које је написао за децу су: Пачија школа, Трчи зека из јендека, Ђиха ђиха четри ноге, Зима зима е па шта је, Таши таши танана и друге.

Оно по чему је Јовановић био посебно познат су збирке песама за децу које говоре о срећној породици и животним проблемима на које је желео да припреми децу помоћу једноставних и поучних стихова. Свеукупно је написао преко четири стотине дечијих песама, а на то га је потакнула лична трагедија, односно смрт властите деце. Под утицајем немачких романтичара и народног песништва писао је и љубавне песме.

Његове збирке Певанија и Све дојакошње песме су друштвена, културна и политичка хроника догађаја до 1850. године и сматрају се почетком сатиричног и друштвено ангажованог песништва у српској књижевности.

Аутор је позоришног комада Шаран и неколико приповедака (Видосава Бранковић, Наш Љубомир и Славујев дô). Једно време је писао и прозне радове, углавном кратке романе, али их је објављивао под другим именом. Многе од његових песама су музички обрађене, певане и преведене на неколико језика.

Јовановић је и сам преводио с енглеског, мађарског, немачког и руског језика. Његови најзначајнији преводи су они немачких аутора Гетеа и Хајнеа, мађарског Александра (Шандора) Петефија, енглеског Тенисона и руског Љермонтова. Такође је превео оријенталну поезију Фридриха Боденштета.

Јован Јовановић Змај је умро 14. јуна 1904. године у Сремској Каменици, месту које се по њему једно време звало Змајева Каменица.

Опширније...

Јехуда Амихај

Јехуда Амихај рођен је 3. маја 1924. године. Био је један од водећих савремених израелских песника и романописаца XX века. Његов допринос сеже даље од властитих литерарних достигнућа, до утицаја на друге песнике који је помогао у стварању савременог израелског песништва.

Амихај је објавио и кратке приче и романе. Међу првима је користио у песмама колоквијални хебрејски језик. Његов говор је лагано ироничан, понекад страствен или непосредан, али и емоционално сув.

Добитник је многих награда, међу којима и Златни венац на Струшким вечерима поезије 1995. године.

Јехуда Амихај је умро 22. септембра 2000. године.

Опширније...

Јелисавета Багрјана

Јелисавета Багрјана рођена је 16. априла 1893. године у Софији. Право име јој је Јелисавета Белчева. Завршила је гимназију у Софији, и студирала словенску филологију на Софијском универзитету.

Прве песме објавила је 1915. године после Првог светског рата, сарађује у низу угледних периодичних публикација и постаје најбоља стваралачка фигура бугарске књижевности и бугарског књижевног живота. 

Вечна и света, њена прва збирка поезије, излази 1927. године у часу када је Багрјана већ позната и призната песникиња. Неке од њених најпознатијих књига су Звезда морнара (1932), Људско срце (1936), Од обале до обале (1963), Контрапункти (1977), На обали времена (1983). Током целог живота активно се бавила превођењем и стекла углед једне од најбољих преводитељки са српскохрватског језика.

Писала је и поезију за децу. Лирика Јелисавете Багрјане писана после Првог светског рата уноси у Бугарску књижевност другачије виђен и постављен женски лик – ствара лирски субјект испуњен животном снагом и радошћу постојања, који се не задовољава једностраношћу социјалне предодређености, већ трага за трансформацијама у различитим ликовима и судбинама. Њена поезија појављује се као одраз вековне тежње жене ка слободи и стваралаштву.

Импозантно песничко умеће једне од најзначајнијих бугарских песникиња, Јелисавета Багрјане, можемо довести у везу са непроцењивим стваралаштвом српске песникиње Десанке Максимовић. Већину својих љубавних песма посветила је својој највећој љубави, српском песнику Драинцу.

Јелисавета Багрјана је умрла у Софији 23. марта 1991. године.

Опширније...

Јарослав Сајферт

Јарослав Сајферт рођен је у Жижкову, предграђу Прага који је тада био у саставу Аустроугарске, 23. септембра 1901. године. Био је чешки писац, песник и новинар.

Прву збирку песама је објавио 1921. године. Био је члан Комунистичке партије, радник у комунистичкој издавачкој кући и уредник бројних комунистичких новина и магазина. Током двадесетих година сматран је водећим представником чехословачке авангарде. У марту 1929. године, заједно са шесторицом других значајних комунистичких писаца, избачен је из Комунистичке партије јер је био против бољшевичких тенденција у новом вођству Чехословачке комунистичке партије.

Сајферт је 1949. године напустио новинарство и потпуно се посветио књижевности. Његова поезија је награђивана значајним државним наградама. Неколико година је био на челу Чехословачког удружења писаца.

Сајферт је 1984. године добио Нобелову награду за књижевност. Због лошег здравља није био у могућности да присуствује церемонији доделе награде, па је у његово име Нобелову награду примила његова кћерка (неки извори кажу да му влада није дозволила да прими награду). Иако је то било од изузетне важности, награда је у државним медијима кратко прокоментарисана.

Јарослав Сајферт умро је у Прагу 10. јануара 1986. године и сахрањен је на општинском гробљу у Карлупу на Влтави. На његовој сахрани је било велико присуство тајне полиције, која је настојала да сузбије било какав наговештај одступања од комунистичке идеологије међу ожалошћенима.

Опширније...

Јелена Глишић

Јелена Глишић је рођена 9. јула 1989. године у Дервенти. По занимању учитељица – спојила је љубав и посао. Поезију је почела да пише још у основној школи. Испочетка је писала само за децу, али у последње време све чешће пише и стихове за одрасле.

Највеће задовољство јој је то, како она каже, што у песмама успева да се уздигне на дечији ниво, доживи с њима прве кораке, несташлуке, школу, љубави и све оно шти чини чистоту дечијег живота. Нада се да ће душа детета још дуго живети у њој, како би својим малим а великим читаоцима путовањем кроз свет маште измамила још много искрених осмеха.

Њене песме објављене су у Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању (аутори Александар Чотрић и Љубиша Симић) међу 110 песника из 20 земаља. Такође, песме за децу заступљене су и у Цветнику учитеља стваралаца чији је аутор Власта Ценић. Поезија јој је објављена у многим штампаним часописима и на разним интернет порталима. Песме су јој преведене на руски језик и објављиване у тамошњим часописима.

Редован је сарадник часописа за децу Јежурко.

Има објављене књиге песама за децу Моја прва дјечија књига (2012) и Вјетрић несташко (2017), Кад ја лупим шаком о сто (2020).

Члан је Удружења књижевника Републике Српксе.

Живи у Бањој Луци.

Опширније...

Јасна Ђурђић

Јасна Ђурђић, девојачко Шабељић, рођена је у Никшићу 27. фебруара 1964. године.

Завршила је Културолошки факултет на Цетињу. Радила је као библиотекар-конзерватор у библиотеци Филозофског факултета у Никшићу.

Збирку песама Кад неба нема објавила је 2009. године.

Преминула у јулу 2014. године у Никшићу.

Опширније...

Јелена Спиридоновић Савић

Јелена Спиридоновић Савић, песникиња и прозни писац, рођена је у Шапцу, 11. јануара 1890. године, у угледној лекарској породици, од оца Михаила и мајке Олге. Уз родитеље Олгу и Михаила, Јеленаа је расла као срећно дете, окружена љубављу и пажњом. Основну школу и Гимназију завршила је у родном Шапцу 1906. године, а потом је добила врхунско образовање на француском колеџу у Трсту, да би студије филозофије наставила у Бечу, Њујорку и Милану. 

Јелена Спиридоновић се удала за инжењера Владислава Савића (1873–1957), заговорника социјалистичких идеја и оснивача Социјалистичке странке Србије, 1903. године. Студирао је политехнику у Цириху, Паризу и Лондону, течно говорио пет страних језика и био специфична и висеструко ангажована личност ондашње Србије. Као инжењер, радио је на подизању електрана (Лесковац) и трасирању пруга (Кавказ); био је стални дописник Руског слова, лондонског Дејли телеграфа, миланског Коријере дела сера и француског Еко де Пари; као новинар или политичар боравио је у Русији, Лондону, Њујорку, Бечу, Минхену и Трсту; бавио се публицистиком, преводилаштвом, научним и књижевним радом (писао је романе и драме).

Као песникиња Јелена Спиридоновић огласила се први пут 1919. године збирком песама Са уских стаза, која је посвећена пролећу, буђењу еротских страсти и жудњи за бескрајем. Уследио је лирско-епски спев Пергаменти, који је објављен 1923. године и који, као сваки еп, има своју причу. Монах Стратоник, тражећи лека својој несаници и страховима проналази преводи пергаменте писане српско-словенским језиком, руком раба божјег Растка, најмлађег Немањиног сина, у монаштву названог Сава. Ковчег са пергаментима Стратоник је пронашао у пепелу Манастира Св. Симеона, који су Турци запалили 1814. године, због Хаџи-Проданове буне. Са згаришта манастира, ђак Јероним, брат Пајсије и предани Стратоник, "носе три светиње нађене у пепелу: пергаменте, кандило и икону".  За њен еп Пергаменти (1923), Јован Дучић је говорио да је једна од најлепших књига на српском језику после Првог светског рата, једно је од најумнијих и најлирскијих славословља Св. Сави.

Пергаменте је, 1927. године, на италијански превео Умберто Урбани, са опсежним предговором Франческа Бабудрија. Поезију Јеле Спиридоновић Савић Бабудри доживљава као интимни конфликт људског духа који је "створен јачином емоција и снагом воље да се досегне безгранично." Њена поезија је савршена спрега уметности и филозофије.

Песничка збирка Вечите тежње објављена је 1926. године, са предговором Јована Дучића: "... Јела Спиридоновић се одваја садржином од свих млађих, чак и најбољих... Ја волим њену религиозну и дубоку инспирацију... Пут ове песникиње није завршен. Ја верујем да ће он бити широк, и пун изненађења." Оно што је замерао млађима — слободан стих, развученост и вербализам, Јели није приписивао као ману.

Године 1939. објављене су Јелине песме Јесење мелодије и прозно дело. Збирка песама Јесење мелодије подељена је у шест целина: За миле мог срца, Песников календар, Ка светлости, Цветови на ветру, Песме паганске и Минијатуре. Једина широка и самилосна душа за сваког је нашла места: за тихе и бледе уседелице, монахе у уским ћелијама, луталице по дугачким путевима, храбре морнаре...

Последња у низу, у несрећно ратно време, 1944. године, објављена је књига есеја Сусрети. Изашла је у издању Српске књижевне задруге, на чијем челу је за време рата био тада већ времешни књижевник Светислав Стефановић који је новембра 1944. године, у ослобођеном Београду, стрељан као издајник. Годину дана касније Комесарска управа, на челу са Ђуром Гавелом, објавила је извештај Српска књижевна задруга под окупацијом, у коме је њен рад окарактерисан као "недостојан, неродољубив, издајнички". У извештају, на листи хонорара примљених од Српске књижевне задруге, међу 54 имена аутора, нашло се и име Јеле Спиридоновић-Савић. Данас више није од значаја што су на списку, између осталих, била и имена Симе Пандуровића, Тодора Манојловића, Десанке Максимовић... Било како било, глас Јеле Спиридоновић-Савић је утихнуло. Несхваћена, скрајнута и заборављена, окренула се прошлости и имагинацији.

Сусрети су, заправо, претежно предавања која је Јела, тридесет година, држала на Коларчевом народном универзитету у Београду: Религиозно осећање и садашњица (1930), Реквијем песнику Рилкеу (1938), Франси Зам, Исидора Секулић, Гетеов пут ка светлости (1932), Трагика Ничеа (1934), Десанка Максимовић (1933), Фра Анђелико (1934) и Значај унутрашњег живота за развој личности (1935).

Остала су дела у рукопису, необјављена, која се данас чувају Међуопштинском историјском архиву у Шапцу: песме Немањићи (1941), поема Дневник песника луталице (1942), бајке Између сна и јаве (1943), есеји Сусрети II (1946), Приповетке II (1949), опаске Прах с лептирових крила (1950) и роман Записи праведног Илије (1954). 

Јела је била активан члан међународног Пен клуба у предратном периоду, а после Великог рата и члан Друштва књижевника Србије.

Она је углавном заборављена песникиња. Између два светска рата хваљена од домаће и иностране критике и превођена на неколико страних језика, а од 1945. године у немилости је комунистичког режима, који јој, због објављивања Сусрета  одузима право гласа.

Јелена Спиридоновић Савић је умрла септембра 1974. године у Београду.

Опширније...

Јаков Шантић

Јаков Шантић, песник, најмлађи брат Алексе Шантића. рођен  је 1882. године. Немирног духа, плаховит, а уз то сањар, Јаков је провео необичан и помало пустолован живот.

После неколико разреда гимназије, он се 1900. године отиснуо с једном путујућом дружином глумаца која је гостовала у Мостару, и у току годину дана, пропутовао готово целу Србију. Ова „авантура“ је нарушила његово иначе слабо и начето здравље. После тога долази Женева, где је пријатељевао с Јованом Дучићем, затим Лезен и живот у болницама и санаторијумима за грудоболне, па Бока, Далмација и крај у Малом Лошињу.

Његова песничка оставштина није мала, с обзиром на трајање његовог живота и време које је утрошио на писање: преко стотину дужих и краћих песама (укључујући и збирку песама Облаци), које су, највећим делом, објављене још за његовог живота у Босанској вили, Бранковом колу, Зори, Делу, и у малој збирци Пјесме, штампаној 1904. у Мостару.

Јаков Шантић је умро 1905. године.

Опширније...