slike pesnika

Изет Сарајлић

Изет Сарајлић је рођен 16. марта 1930. године у Добоју. Добио је име по деди с очеве стране, који је био чиновник за време Аустро-Угарске монархије. Детињство је провео у Требињу и Дубровнику, а 1945. године се настањује у Сарајеву.Ту је похађао мушку гимназију, а у свет југословенске поезије улази као деветнаестогодишњак, збирком песама У сусрету. За време студија на Филозофском факултету у Сарајеву, радио је и као новинар и никада није престајао писати.
Изет Сарајлић у Волим пуно пева о љубави и пријатељству, о једној епохи. Ова серија поетске прозе у највећој мери је портрет његове супруге Микице, која је захваљујући њему заувек ушла у свет књижевности.
Елегичност као најизразитија црта Сарајлићеве емоционалности, његово поимање живота уопше и љубав као неизбежни мотив, често упућују на романтичну Јесењинову поезију.
Изванредну и трајну популарност његова је поезија достигла управо захваљујући једноставности израза прожетог дубоком осећајношћу.
Преминуо је  2. маја 2002. године у Сарајеву.
slike pesnika

Иво Андрић

Иво Андрић рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”. Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.
Октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и историје на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.
На вест о сарајевском атентату, 28. јуна 1914. године и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит, али одмах по доласку, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози. По изласку из затвора одређен му кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.
Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.
У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.
По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова. У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.
Иво Андрић је 16. фебруара 1939. године на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.
Његова дипломатска каријера током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.
У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. године је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.
Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:
Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.
У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман „Травничка хроника“, а крајем 1944. године окончава и роман „На Дрини ћуприја“. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман „Госпођица“.
Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.  Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића
Године 1961. Иво Андрић добија Нобелову награду за ,,епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“.  Целокупан износ Нобелове награде донира библиотечком фонду Босне и Херцеговине и учествује у хуманитарним акцијама библиотекама, разним институцијама и групама људи. У то време боравио је у многим страним земљама као на пример у Египту, Грчкој, Швајцарској, Шведској. Послије Нобелове награде још више расте интерес за писца са Балкана и тада се његова дела штампају на преко тридесет језика.
Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата. Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волео да каже, у "својим зрелим годинама и не од јуче". У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац, док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици "народност", Иво уноси – српска. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. године одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике, а затим 1954. године одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.
Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара Мек Нила који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади Србин из Босне, идеалан младић, 26 год." Једнако треба додати сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се је Иво, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету, био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.
После распада Југославије, Андрић се води искључиво као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и уметности.
Умро је 13. марта 1975. године у Београду. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.

Дела:

Ex ponto, стихови у прози, 1918.
Немири, стихови у прози, 1920.
Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
Мост на Жепи, 1925.
Аникина времена, 1931.
Португал, зелена земља, путописи 1931.
Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
Разговор са Гојом, есеј 1936.
На Дрини ћуприја, роман 1945.
Деца, збирка приповедака.
Госпођица, роман 1945.
Травничка хроника, роман 1945.
На Невском проспекту, 1946.
На камену, у Почитељу,
Прича о везировом слону, 1948.
Проклета авлија, новела 1954.
Игра 1956.
О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.
Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно.
Омер-паша Латас, објављена постхумно 1977.
На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно.
slike pesnika

Иван В. Лалић

ivan-v-lalic-biografija

Иван В. Лалић рођен је 8. јуна 1931. године у Београду. Био је српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.

Радио неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар.

Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.

Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда).

Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).

Умро је у Београду 28. јула 1996. године.

Признања:
Октобарска награда Београда, 1988.
Змајева награда, 1961.
Нолитова награда, 1969.
Награда Милош ђурић за превод, 1978. итд.
slike pesnika

Иван Буњин

 ivan-bunjin-biografija-poezija
Иван Буњин рођен је у Вороњежу, 22. октобра 1870. године. Био је песник, романописац и новелиста. Буњин је почео рано да пише. Писао је огледе, скице, стихове. Прилично брзо обратила је на њега пажњу и критика. 1903. године за књигу песама Листопад и превод Песме о Хијавати Лонгефлуа, Буњину је први пут била додељена престижна Пушкинова награда, коју је касније добио још два пута. 1909. године Буњин је бо изабран за академика у области лепе књижевности, поставши најмлађи академик Руске империје. Индивидуалиста је, оплакује пропадање племићког света, тражи и култивише лепоту, а руско село након 1905. године гледа само у мрачним бојама. Сам је сматрао да је његова популарност започела објављивањем приче Село, у којој је писац представио савремено село без сваких улепшавања. Ова књига коју је сам аутор назвао беспоштедном била је примљена не међу свим његовим савременицима, али касније се испоставила пророчком. 1917. године у Русији се десила револуција, уништивши онај свет који је био тако драг руском писцу. Буњин је напустио Москву 1918. године, живео на југу Русије, који је прелазио из руку белих у руке црвених и обратно, и две године касније емигрирао је прво на Балкан, затим у Француску.
Први је Рус који је добио Нобелову нагаду за књижевност - 1933. године.
Умро је у Паризу, 8. новембра 1953. године.

Најпознатија дела: (прочитај више)
Господин из Сан Франциска (1915)
Митјина љубав (1924)
Проклети дани (1925-1926)
Живот Арсењева (1927-1933)
Тамни дрвореди (1938-1946)
slike pesnika

Ирена Бодић

Ирена Бодић (девојачко Јозо) рођена је 8. јуна 1959. године у Тителу, или, како она воли да каже – на салашу поред Тисе испод Тителског брега.  Њен отац се, трбухом за крухом, као шесто дете у својој породици, често селио, али се скрасио у Зрењанину где је Ирена завршила  основну и средњу школу.
Књижевност и сликарство воли од како зна за себе, а такође и слика и пише поезију од ране младости. Но, како живот не бира где ће духовност да станује, а Ирена Бодић живећи у малим срединама где су песници и сликари, у најбољем случају, чудни људи, она своју пасију скрива од околине, па чак и од најближих. Тек са појавом интернета и друштвених мрежа, осмелила се да своју поетику подели са другима. Несигурна и неповерљива није давала значаја појединим повољним критикама све док јој песме нису објављене у часопису Суштина поетике.
Живи у Жабљу као домаћица, али све смелије своје снове претаче у стихове искрене до бола и слике равнице.
Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта