slike pesnika

Ђура Јакшић

djura jaksic pesme rodoljubiva poezija stihovi biografija
Ђура Јакшић рођен је 8. августа 1832. године у Српској Црњи у свештеничкој породици од оца Дионисија и мајке Кристине (рођ. Поповић) као њихов син првенац (крштен под именом Георгије) и најстарије од укупно деветоро деце, колико их се временом родило у тој породици. Ђура је био најомиљеније, али и најразмаженије дете у тој породици.

По жељи оца и очевог стрица (попа Лазе) било је планирано да Ђура продужи свештеничку лозу своје породице у родном месту, али се брзо испоставило да од тога нема ништа и да ће његова животна стаза ићи другим током.

djura jaksic srpski pesnik

Ђурино школовање је било испрекидано и нередовно и то ће се касније испоставити као велики проблем, због којег је он добрим делом остао недоречен у свом стваралаштву, поготову сликарском, где су сви још на почетку уочили његов вансеријски таленат, али му је недостајало школовање да усаврши технику тог посла. па ће се он њиме углавном бавити као „недоучен“ сликар и „самоуки“ песник.

Ђура је најпре завршио основну школу, од чега (три године) у Српској Црњи (и једну) на немачком језику у суседном Хацфелду, (данашњи Жомбољ или Џомбољ у Румунији, у коме су углавном живели Немци). Отац га је уписао у трговачку школу из које је Ђура бежао три пута, да би коначно 1843.године отишао у Сегедин где је завршио нижу гимназију.

И управо за време школовања у Сегедину одиграла cу се два догађаја која су оставила трајне трагове на даљи ток живота Ђуре Јакшића. Он је од 1845. године после редовних часова почео да погађа једну приватну школу цртања. Тако се први пут сусреће са сликарством. И већ тада схвата да неће постати свештеник, јер у себи препознао дар за нешто друго, a то је – „моловање“, односно сликарство.

Други важан догађај била је смрт његове мајке у јануару 1846. године. Њена смрт је Ђуру снажно потресла, поготову што није успео да је затекне живу па чак ни да стигне на њену сахрану. Прерана смрт мајке још више је узнемирила и појачала црту несигурности његове психолошке личности. Имао је тада свега четрнаест година. Неочекивано се нашао још више усамљен, без ослонца, без топлог мајчиног загрљаја и заштитничког окриља.

Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

У револуцији од 1848–1849. године иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га немаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Ђура Јакшић је почео да пише песме када је у Бечу упознао Радичевића и Даничића. Његов романтичарски таленат развијао се управо у духу поезије Бранка Радичевића, Јове Јовановић Змаја, те страних писаца Петефија и Бајрона. Своје прве песме објавио је 1853. године у „Сербском летопису“, а прву и једину збирку песама коју је посветио кнезу Милану Обреновићу тек 1874. године. Сматра се зачетником и најистакнутијим представником анакеонтске поезије. Написао је педесетак епских и лирских песама, а теме су биле разноврсне. Међу његовим песмама наилазимо на љубавну поезију („Кога да љубим“), родољубиву поезију („Отаџбина“), описне песме („Вече“), социјалне песме („Ратар“), полемичке песме („Ћутите, ћут те Јевропи“), сатиричне песме („Отац и син“) и винске песме („Мила“).

Српски романтизам имао је два велика песника: Змаја и Јакшића. Змај је обимнији и обилнији, разноврснији, шири, идејнији, али Јакшић има јачи темпераменат, особенији је, он је прави, рођени романтичарски песник. Змај, гипка и пријемљива духа, развијао се са временом, прилагођавао се, мењао идеје и осећања; Јакшић је остајао стално исти, са свим добрим и рђавим особинама своје јаке песничке индивидуалности, увек бујан лиричар, увек песник личности и страсти.

У првом реду, изнад свега, и у свакој прилици, он је био лиричар. Његово опште и књижевно образовање било је недовољно, живео је у тешким приликама и у неповољним срединама где се није могао развијати, све што је имао извлачио је из сама себе, из своје елементарно јаке природе. Сва његова поезија је оно што је он казао за прву свеску својих стихова: "књига живота бурнога – у тренуцима дивље узбуне..." Он је био дубоко незадовољан животом који га је стално притискивао и гушио, осећао је у себи велику снагу која га је распињала, жудио увек за нечим јачим, вишим и лепшим, није схватао живот без великих страсти и подвига, био очајно и болно раздражен што мора да гамиже по земљи и у прозаичном свакидашњем животу, да тавори у једном хладном и сивом добу, без боје и без поезије.

Јакшић је поређен са Бајроном, који је на њега утицао и као на песника и као на сликара, и одиста било је у њему тога титанског незадовољства, жестокости страсти, експлозија гнева, буне против живота.

Више но иједан од романтичара српских Јакшић је био песник у романтичарском смислу речи, устрептао песник свим својим бићем и свим својим животом, носећи у себи истински "свети пламен" поезије. Он чини пун утисак искреног песника, он у ондашњу сладуњаву, фразеолошку поезију уноси своју личну снагу, експанзивну бујност једне страсне песничке душе која свет гледа у песничкој визији и која даје каткада дрхтавицу велике поезије.

Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. 

Од 1857. године прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време борави и у манастиру Враћевшница, где црта неколико историјских портрета, које поклања манастиру. У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији. Ова кућа срушена је 2018. године. У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.

Ђура Јакшић је био истакнути српски сликар. песник. приповедач, драмски писац, учитељ и боем. Дакле, реч је о човеку који је био многоструко обдарен, а највише је постигао у поезији и сликарству. Као песник и сликар био је једна од кључних фигура српског романтизма. Иза њега су остала вредна уметничка дела која му обезбеђују бесмртност у историји српске културе. Међутим, и њега је задесила судбина многих славних људи, да му се праве почасти одају тек после смрти. после тешког живота, много мука и патњи кроз које је прошао, захваљујући нешто својим слабостима, али и туђим пакостима.

У романтичарском заносу, емоцијом „љутом као ханџар“ (како је сам о себи говорио) писао је лирске и епске песме, затим приповетке и историјске драме у стиху. У српској књижевности слови као зачетник и најистакнутији представник тзв. анакеонтске поезије, као и бројних досетки, афоризама, поетских минијатура…

Аутор је педесетак епских и лирских песама. Неговао је разноврсност, те једна од његових најпознатијих љубавних песама носи наслов „Кога да љубим“. Међу родољубивим римама, то су „Отаџбина“ и „Падајте, браћо“, описне песме „Вече“, „На Липару“… Писао је и социјалне, сатиричне и винске песме („Мила“). Многе од њих су део бројних српских антологија.

Веома је значајан за нашу књижевност као приповедач. Написао је око 40 приповедака. У њима је идеализовао наш средњи век, приказујући времена Немањића, али и живот банатског села, међу којима је најпознатија „Сирота Банаћанка“, која и говори о страдању народа током бурних револуционарних догађаја из 1848/9. године. Неколико његових приповедака инспирисане су српско-турским ратом и у њима је, како оцењују критичари, родољубива тематика Јакшићевих песама добила свој „природни продужетак“.

Аутор је три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Остао је незавршен његов историјски роман „Ратници о српско-турском рату 1876—1878“. Највише је писао у прози. Његова најуспешнија драма је „Јелисавета кнегиња црногорска“. Писана је у шекспировском драматуршком духу, а карактеришу је сукоби и страсти међу главним јунацима.

И док је поезију писао под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Лорда Џорџа Гордона Бајрона, а прозу помало по угледу на Виктора Игоа, сликарски узори били су му Рембрант и Рубенс.

Насликао је око 200 слика које карактерише веома добар осећај за боју, светлост и простор. Главни јунаци његових дела су средњовековни владари и јунаци попут цара Душана, кнеза Лазара, Краљевића Марка и других. Осликавао је и историјске догађаје попут Првог и Другог српског устанка, Црногорско-турског рата и то као сведок тих дешавања.

Осликао је део иконостаса, те насликао 15 слика за Православни храм посвећен Светом великомученику Прокопију у родној Српској Црњи. Осим икона, сликао је и портрете и слике с историјском тематиком.

Најпознатије Јакшићеве слике су: „Девојка у плавом“, Жена с лепезом“, “Девојка са распуштеном косом“, као и низ портрета историјских личности и дела са историјском тематиком („Одмор после боја“, Погибија Карађорђа,“ „Таковски устанак“, „Устанак Црногораца“, „Ноћна стража“, посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата из 1876—1878. године).

У последњих годину дана живота Ђура и даље пуно времена проводи по кафанама. Све је мање водио рачуна о здрављу, а оно је бивало све горе. Његов лекар др Владан Ђорђевић саветује га да прекине са пићем. Али, такав какав је, Јакшић је и од ових, озбиљних лекарских савета, правио шале на сопствени рачун.

Притиснут породичним обавезама, олаким трошењем новца, дуговима и болешћу, Ђура Јакшић је последњих година једва састављао крај с крајем. У пролеће 1878. године после ћутања од пуних петнаест година, пише писмо родбини у Црњи, одакле му ускоро јављају да му је тих дана отац умро.

Када је прича Рањеник угледала светло дана, у тој се приповеци као један од њених главних јунака, али у негативном светлу, препознао командант са дринског бојишта генерал Алимпић. Осетивши се увређеним, он је због тога тужио Ђуру и при том преко својих веза издејствовао судску пресуду којом је Ђура осуђен на десет дана затвора. Ова пресуда је Ђуру јако потресла.

Немаштина, алкохол и боемски живот су убрзали његов крај. Пола године пред смрт почеле су ноге да га боле и да му отичу. Једва је ходао. А докрајчиле су га батине које је добио месец дана пред смрт од стражара из пратње фамозног генерала Алимпића због једне неслане шале коју је Ђура направио на рачун тог официра због којег је претходно већ био у затвору.

Ту шалу која је Ђуру скупо коштала, записао је и објавио 1906. године Жарко Илић, најмлађи брат песника Војислава.

„У лето 1878. пред хотелом Париз у Београду седело је више официра за столом, а међу њима и генерал Ранко Алимпић. У тај пар прође поред њих Ђура Јакшић и оде Баталџамијином улицом. Успут сретне Ђура једног сељака…

Сељак је терао неколико говеда. Ђура га заустави и запита: ‘Хоћеш ли доле Теразијама?’ Сељак му одговори да хоће.

На то Ђура извади из џепа један динар, даде га сељаку и рекне: ‘Када прођеш поред кафане Париз, а ти притерај волове ближе оној господи што седе пред кафаном, удри којега вола штапом па реци: ‘Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини!’

Сељак га послуша и уради тако. Када је сељак изговорио оне речи, сви се официри згледнуше. Један од њих одмах устаде од стола и пође за сељаком лаганим кораком до прве жандармеријске постаје…

У полицији су сељака испитивали да ли је оне речи изрекао тек онако или му је ко то казао. Сељак искаже да му је то казао један господин кога је срео успут, и да му је зато дао један динар…

Одмах помислише на Ђуру Јакшића.

Ђура Јакшић становао је у Скадарској улици. Једне вечери враћао се Ђура кући из неког веселог друштва. У такорећи пустој улици дочекају га два ноћна стражара преобучена у цивилно одело, ухвате га, свале, и тако су га тукли и газили, да се сирома једва одвукао кући… Ђура поче одмах побољевати…“

У последњим данима живота, док је лежао у постељи, Ђури је последњу лекарску помоћ пружао његов друг из студентске собице у Бечу. Тих дана га је у његовој кући у Београду, у Скадарској улици, број 38, редовно обилазио, са лекарском торбицом у руци, његов пријатељ Јован Јовановић Змај, у намери да му помогне. Али спаса није било.

Док га је обилазио, Змај је справљао облоге од леда и смишљао за Ђуру песму „Светли гробови“. „Светли гробови“ су успели, али облоге нису помогле – одвише су песника-мученика добро истукли плаћеници једног минорног моћника у мрачном сокаку београдске Скадарлије.

Ђура Јакшић је умро од туберкулозе и батина у Београду 16. новембра 1878. године и сахрањен је сутрадан на тамошњем Новом гробљу. Иако је на дан сахране време било прохладно и кишовито, испред Ђурине куће се тог дана окупио силан свет. Били су присутни високи државни функционери, велики и мали чиновници, професори, научници, официри, војници, ђаци, трговци, занатлије. Никада се до тада у једној од најсиромашнијих улица у Београду није на једном месту толико народа окупило. Путем до Вазнесењске цркве поворка се непрестано увећавала.
slike pesnika

Ђорђо Сладоје

djordjo sladoje pesme poezija biografija
Ђорђо Сладоје рођен је 1954. године у Клињи код Улога, околина Калиновика у Херцеговини. 

Гимназију је завршио у Сечњу, а студије социологије у Сарајеву у којем живи до 1992. године. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Друштва књижевника Војводине. Ради у Културном центру Новог Сада као уредник књижевног програма и главни уредник часописа Летописа Матице српске.

djordjo sladoje pesnik

Заговорник је става да лирске песме нема без емоције, а тежња му је максимално оснажити у песми интензитет најчистијег и најинтензивнијег доживљаја света, тј. дечјег доживљаја. Глас Сладојевог лирског субјекта иде у распону од скрушеног монашког гласа до сатиричног тумача изврнуте збиље.

Сладојев поетски свет изграђен је на крхотинама патријархалне културе, особном и колективном искуству. Реч је и о непатвореном песничком гласу који везаним стихом поставља битна питања о разлогу и смислу бивствовања. 

Добитник је бројних књижевних награда. 

Живи у Новом Саду.
slike pesnika

Ђозуе Кардучи

djozue karduci pesme poezija biografija
Ђозуе Кардучи је рођен 27. јула 1835. године у Валдикастелу у Тоскани. Врло рано се окренуо проучавању грчих и римских писаца и италијанских класика Дантеа, Таса и Алфиериа. После дипломирања на Универзитету у Пизи и предавања по средњим школама, постављен је за професора на Универзитету Болоње.

Водио је активан политички живот и био је члан сената. Његово дело, подједнако успешно артикулише духовну ширину и дисциплину античких и римских писаца, снажан политичко-револуционарни патос, лирско-меланхоличну интонацију и сатирични контекст.

djozue karduci pesnik

Био је и изврстан преводилац Хомера, Гетеа, Хајнеа и Клопштока. Његова најпознатија песма „Химна Сатани“ представља метафоричну критику католичке цркве и клера, кроз лик Сатане као персонификације рационалних, креативних и животних принципа, буђења поретка и мере.

Поезији највише је допринео збирком „Нови стихови“. Такође је познат и као критичар и прозни писац. Кардучи је 1906. добио Нобелову награду за књижевност.

Ђозуе Кардучи умро је у Болоњи 16. фебруара 1907. године.
slike pesnika

Ђакомо Леопарди

djakomo leopardi biografija
Ђакомо Леопарди, гроф, рођен је 29. јуна 1798. године у Реканати, Италија. Уз личности као што су Данте, Ариосто и Тасо, сматра се једним од највећих италијанских песника, али и једним од највећих италијанских мислилаца уопште.

Био је син Моналда Леопардија, нижег племића из малог села у регији Марке којом је у то доба владало папинство. Ђакомова мајка је била маркиза Аделајда Антићи Матеи. Његов отац је био слаб, реакционаран човек, привржен застарелим идејама и предрасудама, док му је мајка била деспотски, хладни, религиозни фанатик, опседнута поновним постизањем финансијског богатства породице које је било уништено трагичном Моналдовом овисношћу о коцки. Код куће је владала ригорозна дисциплина вере и штедње. Ђакомово рано детињство, које је провео са својом млађом браћом Карлом и Паолином, је оставило трага на песнику који је своја искуства забележио у песми Успомене (Ricordanze).

djakomo leopardi pesnik

Леопарди је, по породичној традицији, започео своје школовање под туторством два свештеника. Али, његова урођена жеђ за знањем је пронашла задовољење првенствено у изванредној родитељској библиотеци. Првобитно поучаван од стране свештеника Себастијана Санкинија, Леопарди се убрзо ослободио и богатио свој ум бескрајним и темељитим читањем. У толикој мери се предао свом школовању да је у кратком временском периоду постигао изванредно класично и филолошко знање, али је патио због недостатка отвореног и стимулативног формалног подучавања.

У периоду између његове дванаесте и деветнаесте године, непрекидно школовање подстакнуто жељом колико да се што више научи, толико и потребом да се побјегне, барем духовно, од строгог окружења родитељског дома, нарушило је његово већ крхко физичко стање. Његова болест му је ускратила чак и најмања задовољства младости и млади човек се закопао у мучење које му је обузело душу - медитирање о трагичном стању целокупног битка.

Године 1817. Пјетро Ђордани, класичар, је стигао на имање Леопардијевих. Ђакомо му је постао животни пријатељ и из тог пријатељства је проистекао његов осећај за наду у будућност. У међувремену је његов живот у Рекантију увелико постајао тешким до те мјере да је коначно покушао да побјегне 1818. године, али га је пронашао отац и вратио га кући. Од тада, односи између оца и сина су наставили да се нарушавају, а остатак породице је непрестано пратио Ђакома у његовом властитом дому.

Када је 1822. године био у прилици да накратко борави у Риму код свог стрица, постао је дубоко разочаран атмосфером корупције и пропасти, као и дволичношћу Цркве. Био је изузетно импресиониран гробницом Торквата Таса сматрајући се природно везаним за њега заједничким осећајем несрећности. Док је Фосколо бурно живио међу авантурама, љубавним везама и књигама, Леопарди је једва био способан да побјегне од мучења у властитом дому. Леопардију се Рим учинио прљавим и скромним у поређењу са идеализованом сликом коју је о њему створио док је фантазирао над „ознојеним папирима“ класичних дјела. Нешто прије одласка кући на опоравак, искусио је горуће љубавно разочарење узроковано заљубљивањем у своју рођаку Гелтруду Каси. Његова физичка болест, која је наставила да се погоршава, допринела је паду и последњих преосталих трагова илузија и нада. Врлина, Љубав, Правда и Херојство су овом песнику били ништа друго осим празних речи.

Године 1824., власник књижаре Стела га је позвао у Милано, тражећи од њега да напише неколико радова међу којима је била Хрестоматија италијанске прозе и поезије (Crestomazia della prosa e della poesia italiane). Током овог периода, песник је живио на разним мјестима у Милану, Болоњи, Фиренци и Пизи.

Леопарди је 1824. године у Милану упознао Алесандра Манцонија, али се нису у потпуности сложили. У Фиренци је стекао неколико чврстих и трајних пријатељстава, посетио Ђорданија и упознао песника Пјетра Колета. 1828. године, физички слаб и изнурен од рада, Леопарди је морао да одбије понуду за професуру у Бону или Берлину коју је дао амбасадор Пруске у Риму и исте године је морао да напусти свој рад са Стелом и врати се у Реканати. 1830. године Колета му је, захваљујући финансијској подршци „пријатеља Тоскане“, пружио прилику да се врати у Фиренцу. Касније штампање Песама (Canti) му је омогућило да живи далеко од Рекантија до 1832. године.

Потом се преселио у Напуљ, у близину свог пријатеља Антонија Ранијерија, где се надао да ће му ондашња клима користити здрављу. Умро је током епидемије колере 1837. године. Захваљујући интервенцији Антонија Ранијерија код власти, Леопардијеви остаци су сачувани од срамног бацања у заједничку јаму – као што су захтевали тадашњи хигијенски прописи – те је сахрањен у атријуму цркве Сан Витале у Фуоригроти. 1939. године, његова гробница, пресељена у Парко Виргилијано, је проглашена националним спомеником.

Ђакомо Леопарди умро је 14. јуна 1837. године у Напуљу, Краљевство Две Сицилије.
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта