logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Великани родољубиве поезије. Кратке приче.
slike pesnika

Војислав Илић

Војислав Илић je рођен у Београду 14. априла 1862. године. Песник, син песника Јована Илића, Војислав је проживео кратак и тежак живот. Болешљив још од детињства, он је слабо марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери.
У животу у многоме је делио судбину других писаца свог времена. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.
Илић је у српском песништву извршио одлучан раскид с романтизмом. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.
Умро је у Београду 21. јануара 1894. године.
slike pesnika

Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис је рођен 10. марта 1880. године у Заблаћу код Чачка, као девето од тринаесторо деце Марије и Димитрија Петковића. После смрти његовог оца, имање ове имућне породице убрзо почиње да нестаје. Димитрије Петковић је после смрти оставио тако велике дугове, да му је сва имовина отишла на добош. Недуго потом умире и песникова мајка и млади Дис остаје са браћом и сестрама у Заблаћу, где завршава основну школу. По завршетку основне школе уписује гимназију у Чачку, а у седмом разреду, 1897. године, школовање наставља у гимназији у Зајечару. Познато је да је два пута безуспешно покушавао да положи матуру.
Прво запослење је имао у Прлити крај Зајечара као привремени учитељ. У том периоду настале су песме које ће се први пут појавити у часописима 1903. године, по његовом преласку у Београд, а потписане латиничним псеудонимом DIS, средњи слог његовог имена.
Убрзо по доласку у Београд упознаје Симу Пандуровића, са којим ће у наредних десетак година бити близак пријатељ и сарадник на уређивању часописа „Књижевна недеља“. Пријатељи су делили и неспутани боемски живот у Скадарлији и Позоришној кафани. Пандуровић описује Диса као човека који је „тежио за независним и слободним животом, а не чиновничком каријером“, додајући да је био „слабог физичког састава, блед, анемичан“, да је „пио умерено“, и био „врло осетљив, танких нерава“. Овом песничком боемском кругу припадао је и Антун Густав Матош.
У Позоришну кафану често је навраћао и комедиограф Бранислав Нушић, који је посредовао да Дис добије прво запослење у Београду. Често је мењао запослење, тако да је на крају напустио стално запослење и живео од коректура, сарадње по дневним листовима и малих хонорара.
Дисов кафански начин живота изменио се после венчања са Христином, Тинком, младом и лепом поштанском службеницом. Венчали су се 1911. године у цркви Светог Марка. Дис је тада имао тридесет и једну, а Тинка деветнаест година. У браку су имали кћер Гордану и сина Мутимира.
Година 1911. за Диса је била значајна из још једног разлога – он, о свом трошку и уз помоћ пријатеља објављује своју прву збирку песама „Утопљене душе“. Најутицајнији критичар тог времена Јован Скерлић, оштро је напао Дисову поезију. Имајући у виду Скерлићеву критичарску концепцију и његове вредносне ставове, не чуди што је оштро напао ову књигу и у њој видео парадигму једне читаве нове уметности, и преко ње се обрачунао са новим схватањима. Међутим, убрзо су се јавили они гласови који су се супротставили таквом мишљењу (Светислав Стефановић, Станислав Винавер, Исидора Секулић), бранећи Диса као песника који је у српску поезију увео модерну поетику, у великој мери претечу авангардних превирања која ће код нас узети маха непосредно након Првог светског рата.
Године 1913. пријатељ Риста Одавић, који је био веома активан у политичком и јавном животу Србије, предлаже Диса за годишњу награду Српске краљевске академије која се додељује сиромашним писцима, и он добија деветсто шездесет динара у злату. Исте године Дис објављује своју другу збирку песама „Ми чекамо цара“. Дворска канцеларија је за њено штампање издвојила петсто динара. Наредне године излази друго издање ове збирке.
Чим је почео Велики рат Дис је супругу и децу одвео код родбине у Чачак, а он са још три брата креће у албанско-крфску агонију. Са Крфа је због лошег здравственог стања пребачен у Француску на опоравак. Једног пријатеља који је остао на Крфу, овластио је да његовој супрузи Тинки и деци шаље новац. Кад је с јесени 1916. године добио писмо од Тинке, у коме га обавештава да никакав новац није примила, Дис одлучује да крене на Крф. 30. маја 1917. године у шест сати ујутро, аустрогарски сумарен У4 напао је наоружани француски пароброд „Италија“ у Јонском мору и он је почео да тоне. Дис је помогао путницима да се укрцају у чамце за спасавње. Он је ушао у последњи чамац, који је убрзо нестао у вртлозима Јонског мора.
slike pesnika

Владимир Набоков

Владимир Набоков рођен је у Санкт Петербургу 22. априла 1899. године. Био је руско-амерички књижевник.
Емигрирао је у Берлин 1919. године где је, након студија у Енглеској, деловао као књижевник, спортски инструктор, преводилац и новинар. У САД одлази 1940, године где живи пишући на енглеском језику. Под утицајем класичне руске и модерне европске књижевности пише романе у којима уз обиље фантазије и хумора супротставља традиционални и модерни систем вредности.
Умро је у Монтреу 2. јула 1977. године.
slike pesnika

Владимир Мајаковски

Владимир Мајаковски рођен је у Багдадију поред Кутаиса 19. јула 1893. године. Био је руски књижевник. Пошао је у сликарску школу, био затворен због социјалистичке агитације, одушевљено прихватио Октобарску револуцију и ставио у њену службу свој песнички и сликарски таленат. Песнички рад почео је као футуриста, стојећи уједно на челу тога покрета. Настојао је да створи нову поезију која би одговарала урбаном а затим и револуционарном раздобљу историје Русије и човечанства. Уводи у поезију вулгаризме, жаргонске речи, намерно грубе антиестетизме, ствара властите кованице, служи се врло често игром речи, дотада непознатим метафорама, а посебно воли хиперболе.
Разбија традиционалну ритмичку структуру стиха и ствара нови, у графичком слогу "степенасти" стих, који посебно погодује ставу реторичког песника који се директно обраћа великом аудиторијуму. Смисао такве поезије одводи га директно на револуционарну трибину, митинг. Експерименталну лирику следе велике лирске поеме монолошког типа "Облак у панталонама", "Рат и свет", "Човек". Стављајући поезију свесно у службу револуције пише агитацијске песме ("Леви марш"), сценско дело на тему револуције с библијским мотивима "Мистерија Буфо".
Својим делом извршио је велики утицај на развој совјетске поезије, а деловао је и на песнике изван СССР (Арагон, Бехер, Вапцаров и др.)
Извршио је самоубиство у Москви 14. априла 1930.године.
slike pesnika

Владимир Јагличић

Владимир Јагличић рођен је у Крагујевцу 1961. године. Српски је приповедач, песник, критичар и преводилац. Објавио је двадесет збирки поезије и тридесет књига превода. Један је од најистакнутијих савремених српских песника.
Саставио је Антологију новијег српског песништва – Када будемо трава (1998), а Српска књижевна задруга објавила му је Антологију руске поезије 18. и 19. века (1994). Теме које га занимају крећу се од појава урбаног живота до митског, од провинцијалне реалности до престоног духа, од предметне стварности до оностраног устројства...
Живи и ствара у Крагујевцу.
slike pesnika

Вито Николић

Витомир Вито Николић, пореклом Никшићанин, рођен је 27. априла 1934. године у Мостару, где му је отац био у војној служби. У априлу 1941. са породицом је избегао у Никшић. Био је сведок дотад најстрашнијег рата, страдалник у годинама када се уче слова. Он и његов друг Никола нашли су бомбу. Витов дванаестогодишњи брат је дотрчао, узео бомбу и бацио је. Али, она је ударила у неко дрво и експлодирала. Вито је задобио лакше повреде, а брат и друг су погинули. Италијани су 1943. године убили му оца. Неко време Вито је живео код тетке у Мостару, па је отуда опет морао бежати у Никшић. А кад се рат завршио, он и његови вршњаци сличне судбине окупили су се у домовима за ратну сирочад. Касније ће Вито у стиховима проговорити о тој генерацији која је морала да схвати - "у једном добу кад се тешко шта схвата, како нам нико не може вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата".
Сиромаштво је достојанствено подносио. Пошто није имао стан, једно време је ноћивао под степеништем, затим у жељезничком вагону. У тако тешким животним условима, разболио се и постао чести гост санаторијума. Четири године био је везан за болесничку постељу. Већ од рођења задојен чемером, није се предавао. Сав у болу, надањима и ишчекивањима, живео је ипак свој живот.
Прве збирке песама "Друмовања" и "Сунце, хладно ми је" Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је проводио кафански живот. Стално је био у сукобу с влашћу, одлежао је неко време и у затвору, али су га појединци из те власти и штитили. Из Никшића се преселио у Титоград (данашњу Подгорицу) и запослио се у редакцији "Побједа". Његове репортаже "Црном Гором путем и беспућем" су, у ствари, приче.
Понекад је Вито приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је он знао да разгали и узбуди својим стиховима. Писао је и песме за децу, од којих су се неке нашле у читанкама за основце. 
Умро је 10. септембра 1994. године у Подгорици.
slike pesnika

Вито Марковић

Вито Марковић рођен је 1936. године, српски је песник, прозни писац, есејиста и антологичар, аутор више песничких и есејистичких књига, међу којима су и Паника тела, Опасности главе, Пустош и смрт, Удес, Насмејана жртва, Друга кожа, Похвала лудилу, Снови и облаци, Ноћни језик, Бели говор, Ноћи и одсјаји..
Вито Марковић је песник посебног лирског исказа и сматра да добар песник мора да поседује унутрашњу снагу и вољу за постојањем, а поезију врховним мерилом човековог постојања.
slike pesnika

Вислава Шимборска

Вислава Шимборска рођена је 2. јула 1923. године у Бнину. Била је пољска песникиња, есејиста и преводилац.
У својој поезији, Шимборска често користи контрадикцију, недореченост, парадокс и иронију да би осликала философске теме и интересовања. Њена поезија је препуна егзистенцијалних питања и рефлексија о људима као индивидуама и члановима људске заједнице. Израз јој је интроспективан и хумористичан. Објавила је релативно мали број дела, свега око 250 песама. Преведена на скоро све европске језике, арапски, хебрејски, јапански и кинески. 
Године 1931. сели се са породицом у Краков, где живи до своје смрти.  Када је избио Други светски рат, наставила је да се образује у илегали. Од 1943.године радила је на железници и успела да избегне депортацију у Немачку на принудни рад. У овом периоду почиње њено поетско стваралаштво. 
Од 1945. године студирала је пољски језик и књижевност а потом социологију на Универзитету у Кракову, те године је и објавила прву песму Тражим реч. Три године после тога прекинула је студије без дипломирања због лошег финансијског стања. 
Прва књига, 1949.године, није прошла државну цензуру али је упркос томе остала лојална властима, хваливши Стаљина, Лењина и достигнућа социјализма све до 1966. године, када почиње да склапа познанства са дисидентима. Касније се одрекла својих политичких дела из тог периода. 
Преводила је  Француску књижевност на пољски, посебно поезију барока. Нобелову награду из књижевности добила је 1996. године. 
Умрла је у свом дому у Кракову 1. фебруара 2012. године.
slike pesnika

Вилијам Шекспир

Вилијам Шекспир рођен је 26. априла 1564. године у Стратфорду на Евону, као треће и најстарије мушко дете од осморо деце Џона и Марије Шекспир, рођене Арден.
Образовање Шекспира, у односу на друге савременике, није било велико. Вероватно је основна знања стекао у месној школи, где је било добрих учитеља хуманистичких наука, но мисли се да ову школу није завршио јер је морао да помаже оцу кад су послови пошли рђаво. У 18. години оженио се Аном Хатевеј и стекао троје деце.
Након њене смрти одлази у Лондон. Са доласком у Лондон почиње његово везивање за позориште; до краја живота оно ће бити његов хлеб и његова опсесија. Прво је постао глумац, а затим и онај који дотерује туђе текстове, што му је омогућило да упозна технику драмског писања и дало идеје да и сам пише. Учествовао је у стварању позоришта Глоб. Његов књижевни рад обухвата 20 година (1592-1612) . За то време написао је књигу са 154 сонета, 2 наративне поеме и 36 драма.
Веома цењен као драмски писац, члан најбоље позоришне дружине у Лондону, и сувласник позоришта које је сваког дана сем недеље давало представе, Шекспир је, у виду награде, стекао леп иметак и 1612. повукао се у свој родни градић. Живео је још четири године, у миру, у кругу своје породице, у новој кући коју је пре тога купио, а покаткад су му долазили другови, песници и глумци из Лондона.
Умро је у Стратфорду 23. априла 1616. године и сахрањен у месној цркви Св. Тројице, у близини олтара.
Изнад гроба постављена је, 1623.године спомен-биста, са латинским натписом: "По мудрости Нестор; по генијалности Сократ; по уметности Вергилије. Земља покрива, народ тугује, а Олимп га има." 
slike pesnika

Вилијам Батлер Јејтс

Вилијам Батлер Јејтс рођен је 13. јуна 1865.године у Сандимонту, близу Даблина. Био је ирски песник и драмски писац, најзначајнија личност ирског националног препорода, један од оснивача и управник народног позоришта.. Године 1876. породица се сели у Лондон, и Јејтса уписују у основну школу, где ће провести четири године. Због финансијских разлога породица се враћа у Даблин, а Јејтс у октобру 1881. уписује Високу школу Еразмус Смит.
Иако је провео доста времена у Лондону као младић, Вилијам Батлер Јејтс остаје веран својим културним коренима, што има пресудног утицаја и на његову поезију. Средином 1880-их у Лондону Вилијам упознаје чувене писце: Оскара Вајлда, Лионела Џонсона и Џорџа Бернарда Шоа. Јејтс је у то време испољио велики интерес за мистицизам, спиритуализам, окултизам и астрологију. У то време упознаје и Мод Гон, ирску националисткињу у коју се заљубљује. Она је волела његову поезију, али не и самог Јејтса. Вилијам Батлер Јејтс јој нуди брак 1895. године, али га она одбија. Још три пута ју је просио, 1899, 1900. и 1901. године и сваки пут га је одбила. Напокон се, на његов ужас, удала за ирског националисту, мајора Џона Мек Брајда, 1903. године.
Године 1896. песник је упознао Леди Грегори, зналца фолклора и митова, која је поспешила и утврдила његов национализам. Заједно са Шоном Кејсијем, Калумом, Сингом, Мартином – они ће чинити Ирски књижевни покрет. Лејди Грегори, Мартин, Џорџ Мур и Јејтс су 1899. године основали Ирски књижевни театар, ради играња националних ирских драмских дела. После двогодишњих лутања и неуспеха, 1904. године је основан Ејби театар за који ће Јејтс остати везан све до своје смрти.
Породицу је засновао у септембру 1916. године оженивши се двадесет четворогодишњом Џорџом Хајд Лис коју је упознао у окултним круговима. Венчали су се двадесетог октобра 1916. године. Брак је био успешан, мада се говоркало да Јејтс има љубавних афера са другим женама (песникињом Маргот Радок и новинарком Етел Манин, рецимо); имали су двоје деце, Ану, сликарку и Мајкла, политичара.
Свих тих година, у међувремену, Јејтсова песничка слава је расла, и он је у децембру 1923. године примио Нобелову награду за књижевност, што је искористио како би нагласио припадност ирској култури и ирском националном програму. Награда је омогућила успешну продају његових књига и песникова породица је по први пут могла да рачуна на стабилнији извор прихода.
Године 1922, он је постао члан ирског сената, а 1925. године изабран је и по други пут.
Умро је у хотелу у Ментону, Француска, 28. јануара 1939. године. Сахрањен је на приватном и дискретном погребу, како је желео, у француском месту Рокберну. Септембра 1948. године Јејтсово тело је, такође према његовој жељи (јер је у писму супрузи тражио да га, после десетак година, изместе у Ирску), пренето у Драмклиф, на ирском броду.
slike pesnika

Виктор Иго

Виктор Иго рођен је 26. фебруара 1802. године. Био је не само велики француски писац, већ и предводник многих књижевних и политичких генерација. Сматра се да је он зачетник и носилац француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Веома је био укључен у политички живот своје земље. Традиционална љубав Француске према слободи, снага националног духа и величина њене хуманости најпотпуније су се изразиле у делу овог великана.
Иго је рано стекао књижевну славу, која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове запажају и похваљују највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој бива примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава стално расте и он, од угледања на на велика имена француског класицизма, прелази на оригинално књижевно стварање. Иго тада иступа као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна реч већ је била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.
Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетеријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Он се хумано залагао за похватане револуционаре након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског народа.
У таквој слави је и умро, у дубокој старости, 22. маја 1885. године.
slike pesnika

Весна Парун

Весна Парун рођена је 10. априла 1922. године на острву Зларину близу Шибеника, где јој је отац радио као општински чиновник који је често бивао премештан и остајао без посла, због чега је бројна породица (четверо деце) живела у прилично тешким условима. Зато је Весна добар део детињства и младости провела код тетке у Сплиту, у Биограду на Мору и у Шибенику.
Основну школу је завршила на Вису, а гимназију је похађала у Шибенику и Сплиту гдје је 1940. године матурирала. Била је одличан ученик и већ се од четрнаесте године издржавала се  давањем часова другој деци. У јесен 1940. године уписала је студије романистике на Филозофском факултету у Загребу. Онда је дошао рат, бежање у Сплит, повратак у Загреб (1942). Тада су живели у Сесветама код Загреба где јој је отац радио у општини. Одатле јој је брат отишао у партизане и убрзо погинуо. У то време често је оболијевала. После завршетка рата наставила је студије на Филозофском факултету, али тада је уписала чисту филозофију. Године 1947. радила је на прузи Шамац – Сарајево и оболела је од тифуса, а у исто је време доживљавала кризе због несрећне љубави која је трајала од 1938. године Све су то били разлози прекида студија. Од 1962. до 1967. године боравила је у Бугарској где се удала, развела и доживела нови низ недаћа. Од тада је живела углавном у Загребу и радила као слободни књижевник.
Након пола века живота у Згребу ( у Студентском граду, у загребачкој Дубрави, у Баделовој улици 15, данас Виле Велебита), Весна Парун свој скромни дом је 2000. године, из невоље, заувек напустила и, верујући да је реч о привременом смештају из здравствених разлога, сместила се у Стубичким Топлицама. Тамо је још крајем седамдесетих упознала своју највећу животну учитељицу, просјакињу Магдицу. У Стубичким Топлицама прославила је последњих неколико рођендана и написала неколико књига. Самоћу и "отпадништво" од садашње културе изабрала је сама, не желећи се никоме клањати. Тврдила је да се у школи могло научити много, и у основној и, касније, у средњој, и о граматици и о правопису; мање о повести и о звездама на небу, а о човеку и животу - готово ништа. Све у свему, по њеним властитим речима, провела је врло тежак живот, од детињства надаље, те је окушала више патње и страдања него радости.
Весна Парун потпуно се предала књижевном раду поставши прва жена у хрватској књижевности која је живела искључиво од књижевности и за књижевност. Објавила је преко 70 књига поезије и прозе и четири драме. Штампала је и велики број књига за децу. Песме су јој превођене на многе стране језике. Прву песму „Прамаљеће“ обкавила је 1932. године у листу „Анђео Чувар“, а од 1945. године објављује песме по часописима и листовима. Дела су јој преведена на више језика. Преводила је Хајнеа, Гетеа, Рилкеа.
Умрла је 25. октобра 2010. године у Стубичким Топлицама.
slike pesnika

Вељко Петровић

Вељко Петровић рођен је 5. фебруара 1884. године у Сомбору. Гимназију, на мађарском језику, завршио је у родном Сомбору. Године 1902. одлази у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, чувеног пештанског Текелијанума.
Прве песме је почео да објављује 1905. године. У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику "Кроација" ("Croatia"), у чијем поднаслову стоји "Хрватско-српски социополитичка, економска и књижевна месечна ревија". Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник, загребачког "Србобрана", Светозар Прибићевић, обавештава га да је примљен у уредништво.
Године 1908. Вељко Петровић прелази у Сремску Митровицу за уредника "Слободе", а 1909. године постаје уредник сарајевске "Српске ријечи". Потом је 1911. емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски "Браник" и за сарајевски "Народ". Између 1914—1915. био је у штабу Моравске дивизије XX позива, док није позван у нишки Југословенски одбор за једног од уредника "Савремених питања".
Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. год на штампи и публикацијама. 1918. год. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко Петровић се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од 1925. године постаје инспектор у истом Министарству.
У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака "Буња и други у Раванграду".
Умро је у Београду 27. јула 1967. и сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана.
slike pesnika

Велимир Рајић

”velimir-rajic”
Велимир Рајић рођен је 20. јануара 1879. године у Алексинцу. С болешћу је друговао од најранијег детињства, а болест је била тешка, неизлечива. Сенка смрти стално је заклањала светлост песникових животних радости. Рајић, песник љубави и родољубља.
Његове песме су песме бола преображене увек у ритмове безнађа, у привлачне и звучне таласе снова који никада нису прозрачни и топли јер се завршавају буђењем и неодољивом епилептичном јавом. Поетска чистота Рајићеве поезије узбуђује питањима и дефиницијом смрти која као стална сенка лебди у свакој речи. Та стална блискост осећања смрти чини Рајићеве стихове треперавим и чистим.
Умро је 21. октобра  1915. године у Горњем Милановцу.
slike pesnika

Велимир Живојиновић Масука

Велимир Живојиновић Масука рођен је 3. децембра 1886. године у Великој Плани. Годину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. 
Био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. 
Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха", а новембра 1919. са песником Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао". У часопису „Мисао" објављивао је позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. 
Умро је у Београду 24. августа 1974. године.
slike pesnika

Велес Перић

Велес Перић (право име Петар Перић) рођен је 30. марта 1924. године у Београду. Био је српски песник чија је звезда кратко засјала након Другог светског рата и брзо била угашена.
Због припадности СКОЈ-у избачен из Треће београдске гимназије 1943. године и матурирао je тек 1945. године по ослобођењу. Студирао је права на Београдском универзитету и био један од најпопуларнијих песника 1946. и 1947. године све до хапшења 1949. године и отпремања на Голи оток.
Поезијом се више није бавио јавно, и за живота није објавио ниједну збирку песама. То је после његове смрти, 1995. године, учинио његов голооточки пријатељ и писац Галиб Сулејмановић, објавивши у приватном издању (Независна издања Слободана Машића) песме које је успео да сакупи под насловом Кроз зелени талас. Неке од његових песма су данас заступљене у антологијама и изборима, а најпознатија Кочијашу, сачувана у више верзија, пева се као стара градска песма.
Умро је 6. септембра 1991. године у Београду.
slike pesnika

Васко Попа

Васко Попа, један од најпознатијих песника на српском језику, рођен је 29. јуна 1922. године у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз му је наклоњен афоризму, пословици и језгровит је, а језик сажет. Писао је кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. Он је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика.
Умро је у Београду 5. јануара 1991. године.
slike pesnika

Владимир С. Вуковић

Владимир С. Вуковић
Рођен је 7. 2. 1976. гoдине у Београду, завршио средњу економску школу, након тога студирао на Филолошком и Богословском факултету. Од 2003. године ради у Задужбини Светог манастира Хиландара у Београду на пословима лектора и пословног секретара.
Живи и ради у Београду..
slike pesnika

Василиј Симоненко

Василиј Симоненко рођен је 8. јануара 1935. године у округу Полтава. Одрастао је без оца док је мајка радила у колхозу. Био је украјински песник и новинар. Дипломирао је са највишом оценом на Факултету за журналистику Универзитета у Кијеву (1957) и радио је у регионалним новинама. Писање поезије почео је у студентским годинама, али због комунистичке цензуре нерадо је објављиван, па је за живота објавио само збирку песама Тишина и грмљавина (1962).
Симоненко је тешко претучен од КГБ-а и са повредама бубрега убрзо умире у болници 13. децембра 1963. године.
slike pesnika

Владимир Бабошин

Владимир Александрович Бабошин
Песник, преводилац, уредник и председник Удружења песника Нови поглед у Санкт Петербургу.
Рођен је 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка у Уљановској области. Дипломирао је на Вишој војној школи у Уљановску, а  Војну академију и постдипломске студије завршио је у Лењинграду. 
Пуковник је у пензији. Доцент на Војној школи, доктор филозовије на техничким наукама, дописни члан Санктпетербуршке академије наука и уметности.
Песник је и преводилац, уредник и председник Удружења песника Нови поглед у Санкт Петербургу.
Живи и ствара у Санкт Петербургу.
slike pesnika

Владимир Златић

Владимир Златић
Рођен је на Велику Госпојину, 28. августа 1976. године у Ужицу. По образовању и занимању економиста, у души песник. Сањар. Каже, највећи успех му је што је отац једне девојчице. 
Живи и ради у Ужицу.
Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта