Владислав Петковић Дис је рођен 10. марта 1880. године у Заблаћу код Чачка, као девето од тринаесторо деце Марије и Димитрија Петковића. После смрти његовог оца, имање ове имућне породице убрзо почиње да нестаје. Димитрије Петковић је после смрти оставио тако велике дугове, да му је сва имовина отишла на добош. Недуго потом умире и песникова мајка и млади Дис остаје са браћом и сестрама у Заблаћу, где завршава основну школу.
По завршетку основне школе уписује гимназију у Чачку, а у седмом разреду, 1897. године, школовање наставља у гимназији у Зајечару. Познато је да је два пута безуспешно покушавао да положи матуру.
Прво запослење је имао у Прлити крај Зајечара као привремени учитељ. У том периоду настале су песме које ће се први пут појавити у часописима 1903. године, по његовом преласку у Београд, а потписане латиничним псеудонимом DIS, средњи слог његовог имена.
Убрзо по доласку у Београд упознаје Симу Пандуровића, са којим ће у наредних десетак година бити близак пријатељ и сарадник на уређивању часописа „Књижевна недеља“. Пријатељи су делили и неспутани боемски живот у Скадарлији и Позоришној кафани. Пандуровић описује Диса као човека који је „тежио за независним и слободним животом, а не чиновничком каријером“, додајући да је био „слабог физичког састава, блед, анемичан“, да је „пио умерено“, и био „врло осетљив, танких нерава“. Овом песничком боемском кругу припадао је и Антун Густав Матош.
У Позоришну кафану често је навраћао и комедиограф Бранислав Нушић, који је посредовао да Дис добије прво запослење у Београду. Често је мењао запослење, тако да је на крају напустио стално запослење и живео од коректура, сарадње по дневним листовима и малих хонорара.
Дисов кафански начин живота изменио се после венчања са Христином, Тинком, младом и лепом поштанском службеницом. Венчали су се 1911. године у цркви Светог Марка. Дис је тада имао тридесет и једну, а Тинка деветнаест година. У браку су имали кћер Гордану и сина Мутимира.
Година 1911. за Диса је била значајна из још једног разлога – он, о свом трошку и уз помоћ пријатеља објављује своју прву збирку песама „Утопљене душе“. Најутицајнији критичар тог времена Јован Скерлић, оштро је напао Дисову поезију. Имајући у виду Скерлићеву критичарску концепцију и његове вредносне ставове, не чуди што је оштро напао ову књигу и у њој видео парадигму једне читаве нове уметности, и преко ње се обрачунао са новим схватањима. Међутим, убрзо су се јавили они гласови који су се супротставили таквом мишљењу (Светислав Стефановић, Станислав Винавер, Исидора Секулић), бранећи Диса као песника који је у српску поезију увео модерну поетику, у великој мери претечу авангардних превирања која ће код нас узети маха непосредно након Првог светског рата.
Године 1913. пријатељ Риста Одавић, који је био веома активан у политичком и јавном животу Србије, предлаже Диса за годишњу награду Српске краљевске академије која се додељује сиромашним писцима, и он добија деветсто шездесет динара у злату. Исте године Дис објављује своју другу збирку песама „Ми чекамо цара“. Дворска канцеларија је за њено штампање издвојила петсто динара. Наредне године излази друго издање ове збирке.
Чим је почео Велики рат Дис је супругу и децу одвео код родбине у Чачак, а он са још три брата креће у албанско-крфску агонију. Са Крфа је због лошег здравственог стања пребачен у Француску на опоравак. Једног пријатеља који је остао на Крфу, овластио је да његовој супрузи Тинки и деци шаље новац. Кад је с јесени 1916. године добио писмо од Тинке, у коме га обавештава да никакав новац није примила, Дис одлучује да крене на Крф.
У шест сати ујутро, 30. маја 1917. године, аустроугарска подморница напала је француски пароброд „Италија“ у Јонском мору и он је почео да тоне. Владислав Петковић Дис је помогао путницима да се укрцају у чамце за спасавање. Он је ушао у последњи који је убрзо нестао у вртлозима Јонског мора.
