Textual description of firstImageUrl

Артур Рембо

Артур Рембо
Рођен је 1854.године у Шарлевилу, градићу на северу Француске. Растао је у породици без оца, под туторством престроге и неосетљиве мајке. Од најранијих школских дана показао је изузетну даровитост добијајући награде из књижевности и превођења и пишући, са великом виртуозношћу, песме на латинском језику. Са петнаест година добио је прву награду на конкурсу за састав написан на латинском. Тим поводом директор школе је рекао: "У глави овог детета не настаје ништа банално. Он ће бити геније или Зла или Добра." 
Песник, по мишљењу Рембоа, мора да упозна све облике љубави, патње, лудила, да истражује самог себе, да постане више него ико велики болесник, велики злочинац, велики проклетник и врховни Учењак како би на крају стигао до незнаног. То је истовремено и његов животни и песнички програм. Због потребе да досегне неки други свет далеко од скучене средине Шарлевила покушава да побегне у Париз. На позив Пола Верлена, тада најистакнутијег песника у Паризу, 1871. године Рембо улази у париски песнички круг, али без икаквих литерарних амбиција у професионалном смислу. Његов распусни живот са Верленом, отргнутим од жене и породице, завшава се драматично. Верлен је пуцао у Рембоа и лакше га је ранио када је овај решио да га напусти и том приликом завршио у затвору. Рембо се враћа у родитељску кућу уз горко осећање пораза. Пише књигу песама у прози Боравак у паклу (1873), своју духовну биографију, неку всту извештаја о проживљеној кризи и неуспеху, отрежњењу.
Његов будући скитнички живот протећи ће у знаку потпуне духовне усамљености, а његови поетски записи које ће бележити пре него што као песник коначно не заћути биће први поетски текстови у историји поезије без намере да се њима оствари било каква комуникација. Прозне песме Илуминације (1874) настају на граници тишине и сматрају се врхунцем Рембоовог поетског дела, најснажнијим извором онога што данас зовемо модерним поетским изразом.
Са двадесет једном годином престаје да пише и наставља живот као скитничар, трговац, кријумчар оружја и истраживач егзотичних крајева. 
Из Африке се враћа у Француску 1891. године због тумора на нози и умире после ампутације ноге.

Написао збирке песама: 
Илуминације (1872-74) 
Сезона у паклу (1873)
Textual description of firstImageUrl

Анте Поповски

Анте Поповски 
Рођен је 3. јуна 1931. године у селу Лазарополе, Дебар, где је по дипломирању на Медицинском факултету у Скопљу, радио неколико година као началник тамошње болнице. Био је члан Извршног већа Македоније, директор Новинско издавачког предузећа "Нова Македонија" и  директор "Вардар Филма",а затим и  потпретседник Комисије за културне односе Републике Македоније са иностранством.  Члан Удружења писаца Македоније је био од 1956. године,  а у два мандата био и његов претседник. Исто толико мандата био је  и претседник Савета Струшких вечери поезије (1966/1967 и 1978/1979). Био је члан македонског ПЕН Центра, како и редовни члан Македонске академије наука и уметности. Једини је  члан из Македоније у Светској академији поезије УНЕСКА са седиштем у Верони.
Анте Поповски је песник, есејиста, преводилац и  публициста. Аутор је књига: Одблесоци (поезија, 1955), Вардар (поезија, 1958), Самуило (поезија, 1963), Непокор (поезија, 1964), Макови (1966), Камена (1972), Тајнопис (поезија, 1975), Љубопис (поезија, 1980), Плава песма  (поезија, 1984), Глас из прошлости (1986), Безимена (поезија, 1988) Провиденије (поезија, 1995), Света Песма (2001), Две Тишине (2003) постхумна. Аутор је књига  Оковано  време ( чланци и коментари, 1991), Између живота и знакова (есеји, 1991), а састављач је следећих антологија: Света земљи речи (Антологија Јидиш поезије) и Орфеј и Исус (Библијски мотиви у савременој македонској прози (2000). 
Поезија му је превођена на све језике бивше Југославије, а избори његове поезије, у одвојеним књигама, објављени су у Албанији, Грчкој, Русији, Турској, Италији, Немачкој, Великој Британији, Индији, Бугарској, Француској, Пољској, Чешкој, како и на још двадестак светских језика.
Добитник је бројних државних и  републичких награда и признања као Браћа Миладиновћи, 11. октобар, Кочо Рацин, Гоцева повеља, као и међународне награде Premio Europa за најбољу песму.
Умро је 2003 године.
Textual description of firstImageUrl

Аница Савић Ребац

Аница Савић Ребац 
Рођена је 4. октобра 1892. године у Новом Саду. Била је књижевница, чији је таленат, који се јавио доста рано, хваљен и подстицан исто онолико колико је и оспораван. Била је и преводилац и већ у најранијој младости читала је на грчком, латинском, енглеском, француском и немачком. Када је имала 12 година, превела је један краћи одломак Бајроновог спева Манфред, али преводи и Шелија, Верхарна, касније Томаса Мана. 
Преводила је и српска дела на стране језике, тако, на немачки је превела Његошеву Лучу микрокозму, а на енглески, партизанске песме. Била је доктор филозофије, једна од првих жена која је предавала на Београдском универзитету, написала је велики број студија и есеја, а њена љубав и страст биле су античка књижевност и филозофија. Аница је постала друга жена, чланица југословенског ПЕН-а. (Прва је била Исидора Секулић.)
За свог живота Аница је објавила само две књиге: збирку песама Вечери на мору и докторски рад Претплатонска ератологија. 
Сабрана дела Анице Савић Ребац издата су 1985. године.
Неколико месеци након смрти свога мужа Хасана Ребца, Аница се убила у свом стану у Београду 7. октобра 1953. године.
Textual description of firstImageUrl

Ана Ахматова

Ана Андрејевна Ахматова 
Рођена је 23. јуна 1889. године у Великој Фонтани, предграђу Одесе, у породици инжењера Андреја Горенка, која је припадала елити Одесе. Била је треће од шесторо деце. Породица се убрзо сели у Санкт Петербург у Царско Село, за које су везане све успомене из детињства песникиње. Стихове је почела да пише у једанаестој години. У породици Горенко нико није писао поезију и отац није одобравао Анино занимање за поезију и писање. Сматрао је да она тиме срамоти породицу, због чега Ана своје стихове никада није потписивала презименом Горенко, већ Ахматова, што је било презиме њене прабаке Татарке. Родитељи се разводе у њеној шеснаестој години и она нерадо одлази са мајком из Санкт Петербгуга, који је сматрала својим градом, у Јевпаторију на Криму.
Једна од сјајних, изузетних и најталентованијих руских песникиња, горда и истовремено нежна жена проживела је дуг живот, испуњен многим трагичним искуствима. Њена биографија достојна је романа или филма, што су њени савременици, али и драматурзи, режисери и писци након њене смрти описивали у својим делима. Била је сведок две револуције и два светска рата, осетила је репресију диктатуре, патњу и смрт најлбижих.
У раној младости, док је била у Маријинској гимназији у Јевпаторији, упознала се са талентованим младим песником Николајем Гумиљевим са којим се венчала 1910. године. Била је то љубав на први поглед. На меденом месецу који су провели у Паризу, Ана се први пут сусреће са Европом и упознаје младог италијанског сликара Амадеа Модиљанија, са којим ће бити у краткој, али снажној и незаборавној љубавној вези. По повратку у Русију, муж који је већ био познат песник, уводи је у литерарне кругове Санкт Петербурга, који одмах запажају Анину посебност и таленат. Како стиховима, тако и необичном лепотом, грациозношћу и срдачношћу Ана је покорила литерарну боемију Санкт Петербурга.
Година 1912. је преломна за Анину биографију. Те године родила је јединог сина Лава Гумиљова, а у тиражу од 300 примерака излази њена прва збирка песама под називом Вече, која јој доноси поштовање читалаца и популарност. Након две године објављује другу књигу песама Бројанице (Чётки), која је била прави тријумф. И публика и критичари хвале њене стихове, славећи је као најпопуларнију песникињу тог времена у Русији. Револуционарне 1917. године Ана објављује своју трећу збирку песама Бело јато (Белая стая) у импонзантном тиражу од 2000 примерака. Године 1918, када је Ана већ била познатији песник од мужа, пар се разводи. Исте године Ана се поново удаје за научника и песника Владимира Шилејка, специјалисту за Стари Египат. Након три године, 1921. пар се растаје (званично се разводе тек 1926. године), а Анин први муж, Николај Гумиљов је исте године ухапшен и стрељан, а песникиња тешко преживљава смрт оца свог сина који ју је увео у свет поезије.
Од средине 1920. године за песникињу наступају тешка времена. Под сталном је присмотром, књиге јој се не штампају. Ана се издражава радећи преводе, есеје и критике. Године 1922. почиње да живи невенчано са Николајем Пуњином, историчаром уметности, али ни овај заједнички живот (с Пуњиновом првом женом и ћерком из првог брака у истом стану) није Ани донео очекивану срећу и спокој. Песме из Зборника који је објављен 1924. године су проглашене за провокативне и антикомунистичке, а 1935. године ухапшени су јој син Лав и невенчани муж Пуњин. Мира у души и безбрижности више није било у њеном животу. Син Лав је убрзо био послат у радно-поправни логор (Крест) на пет година, а она се исте године поново разводи. Измождена и беспомоћна, оставља пакете сину у једном прозору у Кресту. Пред сам Велики отаџбински рат 1940. године Ана завршава значајну обимну аутобиографску поему Реквијем, коју је писала пет година, а штампану тек 1963. године у Минхену (и у Тел Авиву, али без знања аутора) посвећену жртвама репресије тридесетих година у Совјетском Савезу. Како би извукла сина из логора, 1940. године, Ана издаје зборник своје сабране цензурисане поезије Из шест књига, исправне с тачке гледишта владајуће идеологије. Годину дана раније примљена је у Савез писаца Совјетског савеза.
Велики отаџбински рат Ана Андрејевна је провела у евакуацији, у Ташкенту. Одмах након победе, враћа се у разрушени Лењинград, а одатле одлази у Москву. Међутим, убрзо након кратког бољег периода, поново се навлаче облаци над њеном судбином. Тако је 1946. године на редовном заседању Савеза књижевника Совјетског савеза, њено стваралаштво је оцењено изузетно негативно, а син је поново ухапшен и осуђен овог пута на десет година робије. Несрећна Ана је потуно сломљена. Пише молбе за помиловање сина, али је нико не чује. Након изласка Лава с робије, однос мајке и сина пун је тензије, јер син сматра да је поезију ставила на прво место и да је више волела уметност него њега. Лав је све до мајчине смрти прекинуо контакте с њом.
Тек последњих година живота Ана добија признања за свој рад. Године 1951. поново је примљена у Савез совјетских писаца, 1964. године добија значајну италијанску награду Етна – Таормина и објављује нову збирку песама Проток времена (Бег времени). Оксфордски универзитет јој додељује звање доктора наука и тек пред крај живота добија свој дом, скромну дачу, дрвени кућерак у Комарову (код Лењинграда), који је имао само једну собу, ходник и веранду. Сав намештај чинио је стари кревет који је уместо ногу имао наслагане цигле, сто направљен од старих врата, цртеж Модиљанија на зиду са њеним ликом и икону која је некада припадала првом мужу – песнику Гумиљову.
Познате збирке песама су: Вече, Бело јато, Боквица, Проток времена, Бројанице, Anno Domini, Трска.
Ана Ахматова је преминула 5. марта 1966. године у 76. години, након дуге и тешке болести, у подмосковском санаторијуму Домодедово. Посмртни остаци поетесе пребачени су у Лењинград и сахрањени на Комаровском гробљу. Син Лав који се никада није помирио с мајком на гробу је поставио камену плочу с прозором која симболише зид у истражном затвору у Лењинграду (у Кресту), где му је Ана доносила пакете док је био затворен.
Музеј Ане Ахматове налази се у Санкт Петербургу, као и у Одеси у Великој Фонтани, Москви, Ташкенту, Кијеву где је боравила велика песникиња.

Превела с руског и приредила Оливера Шестаков
Textual description of firstImageUrl

Александар Тишма

Александар Тишма
Рођен је 16. јануара 1924. године у Хоргошу, завршио је Филозофски факултет и радио у Новом Саду, а био је дугогодишњи уредник едиције „Данас“ и Летописа Матице српске. Писао је поезију и прозу, а у свом књижевном опусу био је заокупљен савременом тематиком, коју је обрађивао модерним изразом.
Прву збирку песама под насловом Насељени свет објавио је 1956. године, а затим је дошла збирка поезије Крчма. Уследиле су књиге приповедака КривицеНасиље, Повратак миру, Школа безбожништва и потом романи: За плавом девојком, Књига о Бламу, Употреба човека, Вере и завере и збирка путописа Другде.
За роман Употреба човека добио је 1977. године НИН-ову награду. Био је члан Војвођанске академије од њеног оснивања 1979, да би после њене интеграције 1992. постао и редован члан САНУ, а 2002. године постао је редовни члан Академије уметности у Берлину.
Тишмина сабрана дела објављена су у шест томова, а дневничке белешке 1941-2001. објавила је 2002. године издавачка кућа "Зоран Стојановић" из Новог Сада.
Дела нашег великог књижевника превођена су на двадесетак светских језика, а сам је преводио са мађарског и немачког језика, па се тако пре неколико година у његовом преводу код нас појавила књига мађарског нобеловца Имре Кертесa (Kertész Imre) под називом Бесудбинство
Преминуо је у Новом Саду 15. фебруара 2003. године.
Textual description of firstImageUrl

Александар Пушкин


Александар Сергејевич Пушкин
Рођен је у Москви 6. јунa 1799. године у неимућној, образованој, аристократској породици. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године. 
Пушкина многи сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. Он је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности, популарне у западној Европи. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму. 
Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот, а упустио се и у две афере са удатим женама. Међутим, пошта му пресреће писмо, у којем исказује позитиван став према атеизму. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке - Михајловско.
Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се одржали протести и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. 
Од 1826. до 1831. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1831. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.
Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмицу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који му није донео зараду. 
На крају, Пушкин је изазвао Д' Антеса на двобој, због сумње да је флертовао са његовом супругом. У двобоју бива смртно рањен. Од последица рањавања умро је 10. фебруара 1837. године. 
Textual description of firstImageUrl

Александар Лесо Ивановић

Александар Лесо Ивановић
Рођен је 21. новембра 1911. године на Цетињу. Отац му је био државни чиновник, а мајка домаћица. Гимназију је завршио на Цетињу. После завршена четири разреда гимназије ступио је у државну службу (чиновник). У литератури се први пут јавио као шеснаестогодишњак. Како каже Нико С. Мартиновић то су били "стиховани ђачки акварели" рађени на одбљесцима народне песме и Шантића. Године 1929. се десетак пута огласио у београдском Венцу Јеремије Живановића и то је значило признавање и релативну афирмацију једног новог песничког имена. Од 1931. до рата је радио у Министарству здравља, Министарству просвете и у "Народној књизи" на Цетињу. До 1935. године у оновременим црногорским публикацијама: у подгоричком алманаху Срж, у цетињском ПрегледуЗаписимаОдјеку, и Зетском гласнику штампао је још неколико песама. Следећих десетак година није ништа објављивао.
После 1945. године повремено сарађује са ПобједомСусре-тима и Стварањем. Године 1950. цетињска "Народна књига" издала му је прву збирку песама Стихови, а десет година касније титоградски "Графички завод" штампао му је другу књигу поезије Чапур у кршу. Последњих десетак година живота је радио као лектор у Побједи
Умро је 13. октобра 1965. године.
Textual description of firstImageUrl

Аница Прекајски

Аница Филиповић – Прекајски
Рођена је 1966. године у Сенти. Гимназију „Стеван Сремац“ завршила је у Сенти 1985. године. Песме су јој објављене у следећим антологијама, зборницима и заједничким збиркама: Деца старог Бакуњина (Ивана Глишића), Зборнику Наша Књига (Савеза књижевних стваралаца Западног Балкана), у збирци групе аутора Дајем ријеч за осмијехАлманаху бр.1 (Нова Поетика) и Стихом говорим.
Крајем 2012. године објављује своју прву самосталну збирку поезије под називом Кораци тишине. 
Живи и ствара у Ади.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана