Textual description of firstImageUrl

Крстивоје Илић

Крстивоје Илић
Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, песнички дар наследио је од оца.
Крстивоје Илић је песник, есејиста, приповедач. По својој вокацији превасходно песник. Особени је песнички лик и глас, ван песничких група и хорова. Један је од ређих песника који су свој живот потпуно поистоветили са бићем поезије.
Као песник, ушао је у најзначајније антологије, за одрасле и децу, у читанке и школску лектиру. Сврстао се у ред најбољих савремених српских елегичара. Објавио је преко двадесет књига.
Од 1993. године, после тридесет проведених лета у Београду, изнова живи и ствара у Шапцу, као професионални писац.
Textual description of firstImageUrl

Кристина Росети

Кристина Росети
Рођена је 5. децембра 1830. године у Лондону. Била је енглеска песникиња која је писаала романтичну, побожну и поезију за децу. Најпознатија је по својој љубавној песми Памти ме. Иако је почела да пише у седмој години, прву своју збирку објавила је у тридесет првој – Пијаца гоблина и друге песме (1862). Збирка је постигла успех. Била је и грађански ангажована, увек против рата, за укидање ропства на америчком југу, против суровости према животињама и експлоатације девојака.
Раних двадесетих година двадесетог века веома су је поштовали касни викторијански песници, одупирући се, узалуд, победоносном походу модернизма.
Умрла је од рака 29. децембра 1894. године у Лондону.
Textual description of firstImageUrl

Коста Рацин


Коста Рацин
Рођен је 22. децембра 1908. године у Велесу. Потиче из сиромашне породице. Његови родитељи Марија и Апостол, нису имали новца да га школују, па је 1918. године морао да напусти редовно школовање и почне да учи грнчарски занат, али жеља за образовањем и ширењем видика била је превелика и он је почео да се сам образује. Тако је 1924. године дошао у додир са марксизмом и одмах постао члан СКОЈ-а. Прво књижевно дело које је  написао били су Синови глади, на српском језику, а објављено је 1928. године у загребачком листу Критика. Заједно са песницима Ђорђевићем и Аксићем, Рацин 1932. године у Скопљу објављује збирку песама на српском језику, под називом 1932. чиме на велика врата улази у српску књижевност. У исто време, Рацин објављује и друге песме, приче и чланке са различитом тематиком. У чланцима са историјском тематиком, све више иступа као заштитник македонске националне ствари. Једина самостална збирка песама Бели мугри (Беле зоре) објављена је у Загребу 1939. године, на велешком дијалекту, и управо због свог писања на дијалекту и комунистичке опредељености, придобија велику наклоност народа у Вардарској Македонији.
Погинуо је  у Лопушнику 13. јуна 1943. године.
Textual description of firstImageUrl

Карл Сандберг

Карл Сандберг
Родио се 6. јануара 1878. године у Гејлсбургу, америчка држава Илиноис, у породици шведских имиграната. Имао је тринаест година када је напустио школу и побегао од куће. Најпре је радио на једној фарми у Канзасу, а потом разне физичке и услужне послове у Денверу и Омахи. Напокон је започео новинарску каријеру у „Чикаго дејли њузу“, напоредо пишући поезију и прозу. Већи део живота провео је у на Средњем Западу, пре него што се преселио у Северну Каролину.
Године 1898. извештавао је из Шпанско-америчког рата и пратио инвазију Порторика. Прву песничку збирку објавио је 1904. године. Био је члан Социјал-демократске странке, а од 1910. до 1912. радио је као секретар социјалистичког градоначелника Милвокија.
Између 1919. и 1930. године живео је у предграђу Чикага, пишући, исплативе, књиге за децу и биографије. Године 1945. преселио се у Флет Рок, у Северној Каролини, и тамо живео до своје смрти. Његова кућа је данас музеј, под заштитом државе, а у његовом родном месту Гејлсбургу постоји колеџ који носи његово име. Сандберг је наративни песник који покушава да буде на страни обичног човека, откривајући у њему не само психички живот, већ и скривену величину срца. Његова једноставна, али не увек и једнозначна поезија, у најбољим својим тренуцима умела је да приђе широј читалачкој публици за коју је и писана. Троструки добитник Пулицерове награде, почасни доктор најчувенијих универзитета...
Умро је 22. јула 1967. годинe.
Textual description of firstImageUrl

Кајоко Јамасаки

Кајоко Јамасаки
Рођена је 14. септембра 1956. године у граду Каназава (Јапан). Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета (Јапан). Била је на специјализацији од 1979. до 1980. на Филозофском факултету у Сарајеву. Године 1980. боравила је у Љубљани на специјализацији (САЗУ). Магистрирала је и докторирала на Филолошком факултету у Београду.
Потпредседница  је Управног одбора Српског књижевног друштва. Пише на јапанском и српском.  Њене песме на српском језику поседују особени квалитет: оне повезују два типа осећајности и два типа језичке сликовитости, источњачке и западњачке. Кајоко Јамасаки је јапанску (хаику) луцидност транспоновала у наш језик.
Добитник је годишње награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски П.Е.Н. Центар).
Живи и ствара у Србији.
Textual description of firstImageUrl

Јуре Каштелан

Јурај Јуре Каштелан 
Рођен је 18. децембра 1919. у месту Закучац код Омиша. Одрастао је у сиромашној, сељачкој породици и основно школовање је завршио у Гатима. 1936. године уписује се у Државну класичну гимназију у Сплиту и 1938. полаже матуру. За време гимназијског школовања био је активан члан литетарне групе Натко Нодило и главни уредник часописа Сјеме. Наставља школовање на Филозофском факултету у Загребу, уписао је шеснаесту групу предмета која је обухватала: историју јужнословенске књижевности, упоредну књижевност с теоријом књижевности, хрватски језик са старословенским, народну историју, словенске и романске језике. За време студија неколико пута је био ухапшен због активности у антирежимским демонстрацијама. Тих година је био члан Свјетлости, опозиционог студентског друштва. У периоду од 1935. до1940. објављује књижевне критике у Јадранској вили, Омладини, Хрватској смотри, Јадранском дневнику, Новом добу, Сјемену, Хрватској ревији и Јадранској стражи.
Преводио је књижевна дела и поезију с руског, француског, чешког, шпанског и италијанског језика. Објављивао је чланке, научне монографије, прозу, есеје и драме у којима је присутна митска концепција. Своју прву збирку песама Црвени коњ објављује 1940. године у властитом издању с илустрацијама Еде Муртића. Тадашња власт је запленила и уништила целокупно издање. Остало је само неколико примерака. На примерку Националне и свеучилишне књижнице отиснуто је великим словима: Забрањено. Песме у збирци Црвени коњ надахнуте су поезијом Оскара Давича и Рада Драинца.
Након напада на Југославију 1941. прекинуо је студије и отишао у родни Закучац, а затим у Сплит где се укључио у илегални рад, а почетком октобра 1942. одлази у партизане. Искуство из Другог светског рата је снажно деловало на његов песнички опус што се снажно осећа у другој збициа Пијетао на крову (1950). Због прекида узрокованог ратом дипломирао је 1949. а 1956. докторирао на тему песништва Антуна Густава Матоша. Године 1950. постаје асистент на Филозофском факултету у Загребу где ради као професор на Катедри за теорију књижевности све до пензионисања 1980. године. Приредио је за штампу прву послератну збирку Тина Ујевића, Руковети 1950. године. Један је од потписника Новосадског договора 1954. о заједничком српскохрватском језику. 1980. постаје редовни члан ХАЗУ –Хрватске академије знаности и умјетности – од 1985. до краја живота је био водитељ њеног Завода за књижевност и театрологију. Добитник је награде Владимир Назор за животно дело (1984).
У свом песништву једно време наставља традиционални израз хрватске поезије али га касније проширује опчињен европским видицима. Узор му је био Федерико Гарсија Лорка. Каштелан је један од утемељивача хрватског модерног песништва. Спој модерног и народне уметности налазимо у поеми Тифусари која је уз поему Јама, Ивана Горана Ковачића, најјача поема у хрватској књижевности.
Поред наведених објавио је још три збирке поезије: Мало камена и пуно снова (1957), Отворена пјесма (1976), Дивље око (1978) . Песме су му превођене на скоро све европске језике.
Умро је у 24. фебруара 1990. Загребу. Сахрањен је у присуству најужег круга породице. Комеморација заказана у Сабору Хрватске није одржана.
Textual description of firstImageUrl

Јохан Волфганг Гете

Јохан Волфганг Гете 
Рођен је у Франкфурту на Мајни 28. августа 1749. године. Његов отац био је важна и поштована личност, и лично је надгледао образовање свог сина у почетку. Гете је студирао право на универзитету у Лајпцигу 1765, затим 1770. на универзитету у Штрасбургу, уз права похађа и ботанику, хемију, анатомију итд. У Штрасбургу упознаје Хердера, који се већ прославио критичким списима. Под његовим утицајем, Гете почиње да се интересује за поезију народног предања и за немачку националну прошлост.
Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и књижевни часопис али 1772. године одлази, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о самоубиству његовог позинаника Јерузалема, и догађај када му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман „Јади младог Вертера“ који издаје 1774. године, и он му доноси светску славу. Исте године се вери са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази заувек из родног града. На позив Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, отишао је 1775. године у Вајмар где је обављао низ политичких послова. На послетку је постао војводин главни саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788. године путовао је Италијом и управљао војводским позориштем Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове „Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату против Француске.
У наредном периоду склопио пријатељство са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. године. Од 1794. године посветио се искључиво писању. Године 1806. оженио се Кристијаном Вулпиус. 
Преминуо је у Вајмару 1832. године.
Textual description of firstImageUrl

Јосиф Бродски

Јосиф Александрович Бродски 
Рођен је у јеврејској породици у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 24. маја 1940. године као син фотографа у совјетској морнарици. У петнаестој години напустио је школу и покушао да се упише у подморничку школу, али без успеха. Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970). 
Године 1963. оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска. Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр. 
Године 1972. био је принуђен да напусти СССР. Настањује се у САД где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку. У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеја Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године, а 1991. одликован је Легијом части. 
Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији.
Textual description of firstImageUrl

Јован Јовановић Змај


Јован Јовановић Змај
Родио се 06. децембра 1833. године у Новом Саду. Основну школу и гимназију је похађао у Новом Саду, Халашу и Пожуну. После заршене гимназије уписао је студије права у Пешти, Прагу и Бечу.  За његово књижевно  образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који му је био највећи песнички узор.
После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао је службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом будућом женом Ружом Личанин. Ова љубав и срећан породичан живот надахнуће Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи.
Служба у магистрату му није одговарала, па је напустио посао и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и сатирични лист Комарац. Године 1838. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Године 1870. Змај је завршио студије медицине, па се вратио у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Овде га је убрзо задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци.
Две најбоље збирке његових песама су Ђулићи и Ђулићи увеоци.Велики број његових шаљивих и дечијих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: Певанија и Друга певанија.
Умро је 14. јуна 1904. године у Сремској Каменици.
Textual description of firstImageUrl

Јован Дучић

Јован Дучић
Рођен је 15. фебруара 1874. године у Требињу. Отац Андрија, трговац, погинуо је у херцеговачком устанку; мајка Јованка се потом сели у Мостар где и умире. Дучић учи трговачку школу, затим наставља учитељску у Сарајеву, да би школовање окончао у Сомбору. Као учитељ службовао је у Бијељини и због сукоба са аустријским властима, отпуштен је те прелази у Мостар, где је заједно са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем члан друштва Гусле, а потом покретач, сарадник и уредник часописа Зора. Године 1899. одлази у Женеву на студије, уз помоћ пријатеља из Зоре, а затим добија и стипендију владе Србије. Године 1901. Дучић у Мостару објављује своју прву збирку под једноставним насловом Пјесме. Године 1907. добија службу у Министарству иностраних дела Србије, а већ следеће године (1908), Српска књижевна задруга, у свом редовном колу, објављује другу Дучићеву књигу, такође под насловом Песме. Овим двема књигама, као и неким објављеним есејима, Дучић (уз Милана Ракића) постаје најутицајнији српски песник с почетка XX века. 
Уз песнички и дипломатски рад, Дучић не заборавља ни своје моралне и националне обавезе у време анексије Босне и Херцеговине. Дучићева дипломатска каријера је у сталном успону (Цариград, Софија, Рим, Атина, Мадрид). Као дипломата од угледа и значајан песник, Дучић је истакнути национални посланик у тешким данима Првог светског рата. После Првог светског рата, Дучић је био наш представник у Лиги народа, у Женеви, па посланик у Каиру, Будимпешти, Букурешту, Лисабону и Мадриду. Августа 1941. одлази у Америку и напушта активну дипломатску службу, настањује се код свог рођака, Михаила Дучића у Гери (Индијана), одакле води жестоку полемику са министрима ХСС у лондонској „југословенској 297. влади", због њихових упорних прикривања усташких геноцида над Србима у Хрватској, Срему, Босни и Херцеговини.
Дучић је изузетна појава у српској књижевности и култури. Првенствено лирски песник, Дучић је лиричар и у песми и у прози. У Дучићевим делима лиричност је примарна и у песмама, и у путописима, и у есејима у којима се искуства лирског песника преплићу са искуствима критичког духа. 
Дучић је умро на Благовести, 7. априла 1943, а сахрањен је на дан када је изашла његова последња збирка песама Лирика, 9. априла 1943. у Гери, касније пренет код манастира Св. Саве у Либертвилу. У јесен 2000. године његови посмртни остаци, уз све државне почасти, пренете су у родно Требиње.
Textual description of firstImageUrl

Јехуда Амихај

Јехуда Амихај
Рођен је 3. маја 1924. године. Био је један од водећих савремених израелских песника и романописаца XX века. Његов допринос сеже даље од властитих литерарних достигнућа, до утицаја на друге песнике који је помогао у стварању савременог израелског песништва.
Амихај је објавио и кратке приче и романе. Међу првима је користио у песмама колоквијални хебрејски језик. Његов говор је лагано ироничан, понекад страствен или непосредан, али и емоционално сув.
Добитник је многих награда, међу којима и Златни венац на Струшким вечерима поезије 1995. године.
Умро је 22. септембра 2000. године.
Textual description of firstImageUrl

Јелисавета Багрјана

Јелисавета Багрјана
Рођена је 1893. године у Софији. Право име јој је Јелисавета Белчева. Завршила је гимназију у Софији, и студирала словенску филологију на Софијском универзитету.
Прве песме објавила је 1915. године после Првог светског рата, сарађује у низу угледних периодичних публикација и постаје репрезентативна стваралачка фигура бугарске књижевности и бугарског књижевног живота. Вечна и света, њена прва збирка поезије, излази 1927. године у часу када је Багрјана већ позната и призната песникиња.  Неке од њених најпознатијих књига су Звезда морнара (1932), Људско срце (1936), Од обале до обале (1963), Контрапункти (1977), На обали времена(1983). Током целог живота активно се бавила превођењем и стекла углед једне од најбољих преводитељки са српскохрватског језика.
Писала је и поезију за децу. Лирика Јелисавете Багрјане писана после Првог светског рата уноси у Бугарску књижевност другчије виђен и постављен женски лик – ствара лирски субјект испуњен животном снагом и радошћу постојања, који се не задовољава једностраношћу социјалне предодређености, већ трага за трансформацијама у различитим ликовима и судбинама. Њена поезија појављује се као одраз вековне тежње жене ка слободи и стваралаштву.
Импозантно песничко умеће једне од најзначајнијих бугарских песникиња, Јелисавета Багрјане, можемо довести у везу са непроцењивим стваралаштвом српске песникиње Десанке Максимовић. Већину својих љубавних песма посветила је својој највећој љубави, српском песнику Драинцу.
Умрла је у Софији 1991. године. 
Textual description of firstImageUrl

Јарослав Сајферт

Јарослав Сајферт 
Рођен је у Жижкову, предграђу Прага који је тада био у саставу Аустроугарске, 23. септембра 1901. године. Био је чешки писац, песник и новинар. 
Прву збирку песама је објавио 1921. године. Био је члан Комунистичке партије, радник у комунистичкој издавачкој кући и уредник бројних комунистичких новина и магазина. Током двадесетих година сматран је водећим представником чехословачке авангарде. У марту 1929. године, заједно са шесторицом других значајних комунистичких писаца, избачен је из Комунистичке партије јер је био против бољшевичких тенденција у новом вођству Чехословачке комунистичке партије. 
Сајферт је 1949. годне напустио новинарство и потпуно се посветио књижевности. Његова поезија је награђивана значајним државним наградама. Неколико година је био на челу Чехословачког удружења писаца.
Сајферт је 1984. године добио Нобелову награду за књижевност. Због лошег здравља није био у могућности да присуствује церемонији доделе награде, па је у његово име Нобелову награду примила његова кћерка (неки извори кажу да му влада није дозволила да прими награду). Иако је то било од изузетне важности, награда је у државним медијима кратко прокоментарисана.
Умро је у Прагу 10. јануара 1986. године и сахрањен је на општинском гробљу у Карлупу на Влтави. На његовој сахрани је било велико присуство тајне полиције, која је настојала да сузбије било какав наговештај одступања од комунистичке идеологије међу ожалошћенима.
Textual description of firstImageUrl

Јелена Глишић

Јелена Глишић
Рођена је 1989. године у Дервенти. По занимању учитељица – спојила је љубав и посао. Поезију је почела да пише још у основној школи. Испочетка је писала само за децу, али у последње време све чешће пише и стихове за одрасле.
Највеће задовољство јој је то, како она каже, што у песмама успева да се уздигне на дечији ниво, доживи с њима прве кораке, несташлуке, школу, љубави и све оно шти чини чистоту дечијег живота. Нада се да ће душа детета још дуго живети у њој, како би својим малим а великим читаоцима путовањем кроз свет маште измамила још много искрених осмеха.
Њене песме објављене су у Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању (аутори Александар Чотрић и Љубиша Симић) међу 110 песника из 20 земаља. Такође, песме за децу заступљене су и у Цветнику учитеља стваралаца чији је аутор Власта Ценић. Поезија јој је објављена у многим штампаним часописима и на разним интернет порталима. Песме су јој преведене на руски језик и објављиване у тамошњим часописима.
Редован је сарадник часописа за децу Јежурко. Од маја 2014. године редовни је сарадник, лектор и коректор у електорнском часопису за књижевност Суштина поетике.
Има две објављене књиге песама за децу Моја прва дјечија књига (2012) и Вјетрић несташко (2017).
Члан је Удружења књижевника Републике Српксе.
Живи у Бањој Луци.
Textual description of firstImageUrl

Јасна Ђурђић

Јасна Ђурђић, девојачко Шабељић,  рођена је у Никшићу 27. 02. 1964. године.
Завршила је Културолошки факултет на Цетињу.  Радила је као библиотекар-конзерватор у библиотеци  Филозофског факултета у Никшићу.
Збирку песама „Кад неба нема“ објавила је 2009. године.
Преминула у јулу 2014. године у Никшићу.
Textual description of firstImageUrl

Јелена Спиридоновић Савић

Јелена Спиридоновић Савић
Песникиња и прозни писац, рођена је у Шапцу, 11. јануара 1890. године, у угледној лекарској породици, од оца Михаила и мајке Олге. Уз родитеље Олгу и Михаила, Јеленаа је расла као срећно дете, окружена љубављу и пажњом. Основну школу и Гимназију завршила је у родном Шапцу 1906. године, а потом је добила врхунско образовање на француском колеџу у Трсту, да би студије филозофије наставила у Бечу, Њујорку и Милану. Као песникиња огласила се први пут 1919. године збирком песама Са уских стаза, која је посвећена пролећу, буђењу еротских страсти и жудњи за бескрајем. За њен еп Пергаменти (1923), Јован Дучић је говорио да је једна од најлепших књига на српском језику после Првог светског рата, једно је од најумнијих и најлирскијих слаословља Св. Сави. Била је активан члан међународног Пен клуба у предратном периоду, а после рата и члан Друштва књижевника Србије.
Она је углавном заборављена песникиња. Између два светска рата хваљена од домаће и иностране критике и превођена на неколико страних језика, а од 1945. године у немилости је комунистичког режима, који јој, због објављивања збирке есеја у Српској књижевној задрузи (1944), одузима право гласа.
Умрла је 1974. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Јаков Шантић

Јаков Шантић
Песник, најмлађи брат Алексе Шантића је рођен 1882. године. Немирног духа, плаховит, а уз то сањар, Јаков је провео необичан и помало пустолован живот. После неколико разреда гимназије, он се 1900. године отиснуо с једном путујућом дружином глумаца која је гостовала у Мостару, и у току годину дана, пропутовао готово целу Србију. Ова „авантура“ је нарушила његово иначе слабо и начето здравље. После тога долази Женева, где је пријатељевао с Јованом Дучићем, затим Лезен и живот у болницама и санаторијумима за грудоболне, па Бока, Далмација и крај у Малом Лошињу.
Његова песничка оставштина није мала, с обзиром на трајање његовог живота и време које је утрошио на писање: преко стотину дужих и краћих песама (укључујући и збирку песама Облаци), које су, највећим делом, објављене још за његовог живота у Босанској вили, Бранковом колу, Зори, Делу, и у малој збирци Пјесме, штампаној 1904. у Мостару. 
Умро је 1905. године.
Textual description of firstImageUrl

Изет Сарајлић

Изет Сарајлић је рођен 16. марта 1930. године у Добоју. Добио је име по деди с очеве стране, који је био чиновник за време Аустро-Угарске монархије. Детињство је провео у Требињу и Дубровнику, а 1945. године се настањује у Сарајеву.Ту је похађао мушку гимназију, а у свет југословенске поезије улази као деветнаестогодишњак, збирком песама У сусрету. За време студија на Филозофском факултету у Сарајеву, радио је и као новинар и никада није престајао писати.
Изет Сарајлић у Волим пуно пева о љубави и пријатељству, о једној епохи. Ова серија поетске прозе у највећој мери је портрет његове супруге Микице, која је захваљујући њему заувек ушла у свет књижевности.
Елегичност као најизразитија црта Сарајлићеве емоционалности, његово поимање живота уопше и љубав као неизбежни мотив, често упућују на романтичну Јесењинову поезију.
Изванредну и трајну популарност његова је поезија достигла управо захваљујући једноставности израза прожетог дубоком осећајношћу.
Преминуо је  2. маја 2002. године у Сарајеву.
Textual description of firstImageUrl

Иво Андрић

Иво Андрић
Рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу.
Докторску дисертацију Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФРЈ, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на историји једног народа. После распада Југославије, Андрић се води искључиво као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и уметности.
Умро је 13. марта 1975.године у Београду.

Дела:

Ex ponto, стихови у прози, 1918.
Немири, стихови у прози, 1920.
Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
Мост на Жепи, 1925.
Аникина времена, 1931.
Португал, зелена земља, путописи 1931.
Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
Разговор са Гојом, есеј 1936.
На Дрини ћуприја, роман 1945.
Деца, збирка приповедака.
Госпођица, роман 1945.
Травничка хроника, роман 1945.
На Невском проспекту, 1946.
На камену, у Почитељу,
Прича о везировом слону, 1948.
Проклета авлија, новела 1954.
Игра 1956.
О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.
Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно.
Омер-паша Латас, објављена постхумно 1977.
На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно.
Textual description of firstImageUrl

Иван В. Лалић

Иван В. Лалић
Рођен је 8. јуна 1931. године у Београду. Био је српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.
Радио неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.
Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар.
Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.
Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда).
Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).
Умро је у Београду 28. јула 1996. године.

Признања:
Октобарска награда Београда, 1988.
Змајева награда, 1961.
Нолитова награда, 1969.
Награда Милош ђурић за превод, 1978. итд.
Textual description of firstImageUrl

Иван Буњин

Иван Буњин
Рођен је у Вороњежу, 22. октобра 1870. године. Био је песник, романописац и новелиста. Буњин је почео рано да пише. Писао је огледе, скице, стихове. Прилично брзо обратила је на њега пажњу и критика. 1903. године за књигу песама Листопад и превод Песме о Хијавати Лонгефлуа, Буњину је први пут била додељена престижна Пушкинова награда, коју је касније добио још два пута. 1909. године Буњин је бо изабран за академика у области лепе књижевности, поставши најмлађи академик Руске империје. Индивидуалиста је, оплакује пропадање племићког света, тражи и култивише лепоту, а руско село након 1905. године гледа само у мрачним бојама. Сам је сматрао да је његова популарност започела објављивањем приче Село, у којој је писац представио савремено село без сваких улепшавања. Ова књига коју је сам аутор назвао беспоштедном била је примљена не међу свим његовим савременицима, али касније се испоставила пророчком. 1917. године у Русији се десила револуција, уништивши онај свет који је био тако драг руском писцу. Буњин је напустио Москву 1918. године, живео на југу Русије, који је прелазио из руку белих у руке црвених и обратно, и две године касније емигрирао је прво на Балкан, затим у Француску.
Први је Рус који је добио Нобелову нагаду за књижевност - 1933. године.
Умро је у Паризу, 8. новембра 1953. године.
Textual description of firstImageUrl

Ирена Бодић

Ирена Бодић (девојачко Јозо) рођена је 8. јуна 1959. године у Тителу, или, како она воли да каже – на салашу поред Тисе испод Тителског брега.  Њен отац се, трбухом за крухом, као шесто дете у својој породици, често селио, али се скрасио у Зрењанину где је Ирена завршила  основну и средњу школу.
Књижевност и сликарство воли од како зна за себе, а такође и слика и пише поезију од ране младости. Но, како живот не бира где ће духовност да станује, а Ирена Бодић живећи у малим срединама где су песници и сликари, у најбољем случају, чудни људи, она своју пасију скрива од околине, па чак и од најближих. Тек са појавом интернета и друштвених мрежа, осмелила се да своју поетику подели са другима. Несигурна и неповерљива није давала значаја појединим повољним критикама све док јој песме нису објављене у часопису Суштина поетике.
Живи у Жабљу као домаћица, али све смелије своје снове претаче у стихове искрене до бола и слике равнице.
Textual description of firstImageUrl

Зорица Савић

Зорица Савић
Рођена је 27. априла 1967. године у Нишу где и сада живи. Завршила је Учитељски факултет и повремено ради као учитељица. Поезију пише још од ране младости, али је врло ретко објављивала.
Такође бави се и сликарством.

Textual description of firstImageUrl

Жак Превер

Жак Превер
Рођен је 4. фебруара 1900. године у Нејиу на Сени, париском предграђу на ивици Болоњске шуме. Анархиста, одметник и сањар, Превер у својој хуморној и хуманистички ангажованој лирици казује о животу у различитим његовим аспектима. Својеврстан моралиста и критичар друштва, Превер указује на још увек могуће просторе човекове среће коју малограђани, клерикалци, милитаристи и политичари стално угрожавају. Назван је и "песником Париза". Објавио је неколико збирки песама. 
Умро је 11. априла 1977. године.
Textual description of firstImageUrl

Жак Брел

Жак Брел
Рођен је 8. априла 1929. године у Схарбеку у Белгији. Био је кантаутор и шансоњер. Певачку каријеру започео је у француским кафеима. Његове песме, најчешће пуне оштре сатире, постале су веома популарне у Европи, а историја шансоне је незамислива без класика попут: Не остављај ме, Кад немамо ништа осим љубави, Амстердам, Жожо, Долазим!, и др...
Брел није само певао своје шансоне, већ их је дубоко емотивно проживљавао. Свака његова песма била је дубоко проживљено емотивно искуство, о чему је певао без увијања и лажног срама, дајући комплетног себе публици којој се обраћа, а то је она у то време знала да цени. Често се обрушавао на малограђанштину, и бројне предрасуде које је она имала, ипак је љубав, као снага која покреће свет, била тема већине његових песама.
Глумио је и режирао бројне филмове од 1967. до 1973.
Умро је 9. октобра 1978. године у Бобињију у Француској.
Textual description of firstImageUrl

Еуженио де Андраде


Еуженио де Андраде
Рођен је 1923. године у месту Повоа де Аталаја. Живео је у Лисабону и Коимбри, Порту. Своју прву збирку поезије (Руке и воће) објавио је 1948. године, a последњу (Таласи жудње) објавио је 2001. године. Поред ових, објавио је још неколико збирки песама које су преведене на многе светске језике. Бавио се ванкњижевним занимањем и радио као чиновник у медицинско-социјалној служби. Превео Лорку, бројне француске, италијанске и савремене грчке песнике. Редак је песник, који је, током више од пола века стварања, као савременик и сведок најжешћих мена модернизма, авангардних прелома и експерименталних потреса, тако моћно одолевао утицајима, а чија монументална фигура при том изражава дубоко засновани говор културе родног тла...
Његов поетски израз је неповерљив према апстракцијама и окренут је једноставности, као и лепоти природног и доживљеног. Називан је и соларним и паганским песником који тело доживљава као метафору универзума.
Добитник је бројних награда, међу којима су престижна португалска награда Камоеш, француска награда Жан Малрије и Европска награда за поезију Књижевне општине Вршац. Упркос свом песничком значају и слави, живео је повученим животом. 
Умро је у Порту 2005. године.Након његове смрти основана је књижевна фондација која носи његово име.
Textual description of firstImageUrl

Еуђенио Монтале


Еуђенио Монтале
Рођен је у Ђенови 12. октобара 1896. године. Био је италијански песник, највећи представник италијанског херметизма. Поезијом лишеном сваке речитости изражава тегобу савременог човека у њему отуђеном свету. За разлику од првих књига доминантног херметизма, каснији наслови имају интимнију природу, но сви скупа одзвањају затамњеном свечаношћу, нежни су и бритки и представљају огледало мукотрпног живота као вида монаштва. 
Имао необичне креативне склоности, био је прозаик, преводилац, књижевни и музички уредник и сликар са кичицом у талогу од кафе, употпуниле су хроничну несаницу живота. Писао је на цедуљама, возним картама, салветама и позивницама, презирао снобове, заветовао песме потомцима, ако их буде, и ватри прочишћења, стављајући знак једнакости између поезије и егзистенције, односно смисла који искључује тајне. 
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1975. године. 
Главна дела: Сипине кости, Прилике, Олуја и друго, Сатура, Дневник 71. и 72. године, Свеска за четири године, Аутодафе, Лептир из Динара и друго. 
Умро је у Милану 12. септембара 1981. године.
Textual description of firstImageUrl

Енеа Хотић

Енеа Хотић 
Рођена је у Бањалуци 9. маја 1971. године  где завршава основну школу, похађа Музичку школу и Гимназију те Педагошку академију и Филолошки факултет – Одсјек за српски језик и књижевност.  Мајка је сина Алексе  што сматра најбитнијим податком у својој биографији. По занимању је професорица српског језика и књижевности. Дуги низ година запослена је у Основној школи Иво Андрић у родном граду. Била је ментор Мултимедијалне секције Ђачки студио  којој је уручена  Награда града Бањалука младима 2007. године за посебан допринос развоју културе.  Ментор је Драмског студија Плава звезда са којим осваја бројне награде и афирмише иновације на пољу уметности и образовања у оквиру Међународног сајма иновација Иност младих. Радила је као стручни сарадник на Радио – телевизији Републике Српске и уређивала емисију Свијет књиге  у оквиру серијала Школа – јуче , данас, сутра, сарађивала је са Филолошким факултетом у Бањалуци кроз практична вежбања за студенте језичких одсека на предмету Методика наставе српског језика и књижевности.
Један је од оснивача Поетског круга Стиховница, уметничког круга који веома активно ради на афирмацији поезије кроз организацију културних дешавања у Бањалуци (промоције књига, традиционална манифестација Бањалуци с љубављу и манифестација поводом обележавања Светског дана поезије). Поетски круг  Стиховница је њено уточиште од сивила свакодневног живота. Пише песме, лирску прозу (трагови времена) и цртице из живота. Песме су јој објављиване у више међународних збирки у Загребу, Београду и Бечу (Издавачка кућа Арте,  Култура Снова, Словословље ). На интернетском балканском такмичењу у поезији Мили дуели у организацији групе Поезија Године освојила је прво мјесто 2013. године.  Сарађује са часописом за књижевност Суштина поетике у којем објављује критичке приказе и есеје из књижевности те уређује рубрику Енеини дамари. Истиче да је рад са децом највише испуњава. Има објављену збирку поезије Мјесечева (2015).
Живи у Бањалуци.
Textual description of firstImageUrl

Емили Дикинсон

Емили Дикинсон
Рођена је у Амхерсту (Масачусетс) 10. децембара 1830. године.
Сматра се једном од највећих америчких песникиња. Као девојка због здравствених проблема већи део времена проводи у кући непрестано читајући књиге и пишући песме. За свог живота објавила је само 7 песама, али након њене смрти међу њеним приватним стварима проналази се колекција од преко 1000 песама од којих многе нису биле завршене. Њене песме одликују се препознатљивим, уникатним стилом, са невероватним даром за речи, обједињујући комбинацију префињеног осећаја и врхунског интелекта. Инспирацију за своја дела проналазила је у Библији, Шекспировим делима и класичној митологији.
Умрла је у 56. години живота, 15. маја 1886. године.
Комплетирана и уређена колекција свих њених песама први пут је објављена 1890. године у Бостону четири године после њене смрти.
Textual description of firstImageUrl

Евгеније Капустин

 Евгеније Капустин,  рођен је 19. септембрa 1984. године у Санкт Петербургу. Дипломирао је на Петроградском државном техничком универзитету. По професији - инжењер система за аутоматизацију морнаричког инжењерства.
Публикације: Лист "за сликање бродоградилишта" (Санкт Петербург), часопис "Невски календар" (Санкт Петербург), часопис "Природа и човек. Двадесет први век "(Москва), књижевни и уметнички часопис" Сфинга "(Санкт Петербург), књижевни и уметнички часопис "Надахнуће земље" (Новокузњецк), књижевни часопис "Гег" (Москва), књижевни часопис "Станица" (Санкт Петербург), антологија "Млади Петербурга" (2009, 2011), збирке поезије и прозе, "Колос речи" и "Ухо  речи - 2" (Астрахан, 2008 и 2009), збирка савремене духовне поезије, "Небески одјеци" (Санкт Петербург, 2009), збирка песама "Поново имам инспирацију" (Санкт Петербург, 2011), збирка песама "Извор светлости" (Нижњи Новоград, 2011).
Награде:
Добитник дипломе међуколегијални конкурс за дан Свете Татјане 2007-2008, из духовне поезије.
Три пута победник музичко-поетске манифестације "Догађаји у Елагину" (2009 - 2011)
Диплома на такмичењу једне песме у лаври Александра Невског (2009)
Добитник дипломе поетског конкурса под називом КР, која је спроведена од стране руског музеја (2011).
Диплома на конкурсу посвећеном Дани словенског писаног језика и културе, у спомен Светих Ћирила и Методија (2011).
Уредник је међународног зборника савремене духовне поезије, "Небески одјеци".
Textual description of firstImageUrl

Ђура Јакшић

Ђура Јакшић
Био  је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем. Рођен je 8. августа 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину.
Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство  код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја општа знања-
Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године.
Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана.
Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године.
Textual description of firstImageUrl

Ђорђо Сладоје

Ђорђо Сладоје
Рођен је 1954. године у Клињи код Улога, околина Калиновика у Херцеговини.
Гимназију је завршио у Сечњу, а студије социологије у Сарајеву у којем живи до 1992. године. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Друштва књижевника Војводине. Ради у Културном центру Новог Сада као уредник књижевног програма и главни уредник часописа Траг. Заговорник је става да лирске песме нема без емоције, а тежња му је максимално оснажити у песми интензитет најчистијег и најинтензивнијег доживљаја света, тј. дечјег доживљаја. Глас Сладојевог лирског субјекта иде у распону од скрушеног монашког гласа до сатиричног тумача изврнуте збиље.
Сладојев поетски свет изграђен је на крхотинама патријархалне културе, особном и колективном искуству. Реч је и о непатвореном песничком гласу који везаним стихом поставља битна питања о разлогу и смислу бивствовања.
Добитник је бројних књижевних награда.
Живи у Новом Саду.
Textual description of firstImageUrl

Ђозуе Кардучи

Ђозуе Кардучи 
Рођен је Вал ди Кастело крај Луке, 27. јула 1835. године. Био је италијански песник. 
Кардучи који је у младости је био републиканац, а касније монархиста је основао неокласицистички књижевни покрет који поезијом реагује на романтизам свога доба. У њему се осећа историјско патриотаска тенденција, као и парнасовски одраз и веза са свременим европским струјањима. Поезији, која му је 1906. године донела Нобелову награду за књижевност, највише је допринео збирком Нови стихови. Такође је познат и као критичар и прозни писац.
Умро је у Болоњи 16. фебруара 1907. године.
Textual description of firstImageUrl

Ђакомо Леопарди

Ђакомо Леопарди, гроф (29. јуни 1798 – 14. јуни 1837) се, уз личности као што су Данте, Ариосто и Тасо, углавном сматра једним од највећих италијанских песника, али и уопште једним од италијанских највећих мислилаца.
Рођен у Ракантију, у Италији, био је син Моналда Леопардија, нижег племића из малог села у регији Марке којом је у то доба владало папинство. Ђакомова мајка је била маркиза Аделајда Антићи Матеи. 
Његов отац је био слаб, реакционаран човек, привржен застарелим идејама и предрасудама, док му је мајка била деспотски, хладни, религиозни фанатик, опседнута поновним постизањем финансијског богатства породице које је било уништено трагичном Моналдовом овисношћу о коцки. Код куће је владала ригорозна дисциплина вере и штедње. Ђакомово рано детињство, које је провео са својом млађом браћом Карлом и Паолином, је оставило трага на песнику који је своја искуства забележио у песми Успомене (Ricordanze). 
Леопарди је, по породичној традицији, започео своје школовање под туторством два свештеника. Али, његова урођена жеђ за знањем је пронашла задовољење првенствено у изванредној родитељској библиотеци. Првобитно поучаван од стране свештеника Себастијана Санкинија, Леопарди се убрзо ослободио и богатио свој ум бескрајним и темељитим читањем. У толикој мери се предао свом школовању да је у кратком временском периоду постигао изванредно класично и филолошко знање, али је патио због недостатка отвореног и стимулативног формалног подучавања.
У периоду између његове дванаесте и деветнаесте године, непрекидно школовање подстакнуто жељом колико да се што више научи, толико и потребом да се побјегне, барем духовно, од строгог окружења родитељског дома, нарушило је његово већ крхко физичко стање. Његова болест му је ускратила чак и најмања задовољства младости и млади човек се закопао у мучење које му је обузело душу - медитирање о трагичном стању целокупног битка.
 1817. године, Пјетро Ђордани, класичар, је стигао на имање Леопардијевих. Ђакомо му је постао животни пријатељ и из тог пријатељства је проистекао његов осећај за наду у будућност. У међувремену је његов живот у Рекантију увелико постајао тешким до те мјере да је коначно покушао да побјегне 1818. године, али га је пронашао отац и вратио га кући. Од тада, односи између оца и сина су наставили да се нарушавају, а остатак породице је непрестано пратио Ђакома у његовом властитом дому.
 Када је 1822. године био у прилици да накратко борави у Риму код свог стрица, постао је дубоко разочаран атмосфером корупције и пропасти, као и дволичношћу Цркве. Био је изузетно импресиониран гробницом Торквата Таса сматрајући се природно везаним за њега заједничким осећајем несрећности. Док је Фосколо бурно живио међу авантурама, љубавним везама и књигама, Леопарди је једва био способан да побјегне од мучења у властитом дому. Леопардију се Рим учинио прљавим и скромним у поређењу са идеализованом сликом коју је о њему створио док је фантазирао над „ознојеним папирима“ класичних дјела. Нешто прије одласка кући на опоравак, искусио је горуће љубавно разочарење узроковано заљубљивањем у своју рођаку Гелтруду Каси. Његова физичка болест, која је наставила да се погоршава, допринела је паду и последњих преосталих трагова илузија и нада. Врлина, Љубав, Правда и Херојство су овом песнику били ништа друго осим празних речи.
1824. године, власник књижаре Стела га је позвао у Милано, тражећи од њега да напише неколико радова међу којима је била Хрестоматија италијанске прозе и поезије (Crestomazia della prosa e della poesia italiane). Током овог периода, песник је живио на разним мјестима у Милану, Болоњи, Фиренци и Пизи.
 Леопарди је 1824. године у Милану упознао Алесандра Манцонија, али се нису у потпуности сложили. У Фиренци је стекао неколико чврстих и трајних пријатељстава, посетио Ђорданија и упознао песника Пјетра Колета. 1828. године, физички слаб и изнурен од рада, Леопарди је морао да одбије понуду за професуру у Бону или Берлину коју је дао амбасадор Пруске у Риму и исте године је морао да напусти свој рад са Стелом и врати се у Реканати. 1830. године Колета му је, захваљујући финансијској подршци „пријатеља Тоскане“, пружио прилику да се врати у Фиренцу. Касније штампање Песама (Canti) му је омогућило да живи далеко од Рекантија до 1832. године.
 Потом се преселио у Напуљ, у близину свог пријатеља Антонија Ранијерија, где се надао да ће му ондашња клима користити здрављу. Умро је током епидемије колере 1837. године. Захваљујући интервенцији Антонија Ранијерија код власти, Леопардијеви остаци су сачувани од срамног бацања у заједничку јаму – као што су захтевали тадашњи хигијенски прописи – те је сахрањен у атријуму цркве Сан Витале у Фуоригроти. 1939. године, његова гробница, пресељена у Парко Виргилијано, је проглашена националним спомеником.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана