slike pesnika

Крстивоје Илић

Крстивоје Илић рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, песнички дар наследио је од оца.
Крстивоје Илић је песник, есејиста, приповедач. По својој вокацији превасходно песник. Особени је песнички лик и глас, ван песничких група и хорова. Један је од ређих песника који су свој живот потпуно поистоветили са бићем поезије.
Као песник, ушао је у најзначајније антологије, за одрасле и децу, у читанке и школску лектиру. Сврстао се у ред најбољих савремених српских елегичара. Објавио је преко двадесет књига.
Од 1993. године, после тридесет проведених лета у Београду, изнова живи и ствара у Шапцу, као професионални писац.
slike pesnika

Кристина Росети

Кристина Росети рођена је 5. децембра 1830. године у Лондону. Била је енглеска песникиња која је писаала романтичну, побожну и поезију за децу. Најпознатија је по својој љубавној песми Памти ме. Иако је почела да пише у седмој години, прву своју збирку објавила је у тридесет првој – Пијаца гоблина и друге песме (1862). Збирка је постигла успех. Била је и грађански ангажована, увек против рата, за укидање ропства на америчком југу, против суровости према животињама и експлоатације девојака.
Раних двадесетих година двадесетог века веома су је поштовали касни викторијански песници, одупирући се, узалуд, победоносном походу модернизма.
Умрла је од рака 29. децембра 1894. године у Лондону.
slike pesnika

Коста Рацин

kosta-racin-biografija

Коста Рацин рођен је 22. децембра 1908. године у Велесу. Потиче из сиромашне породице. Његови родитељи Марија и Апостол, нису имали новца да га школују, па је 1918. године морао да напусти редовно школовање и почне да учи грнчарски занат, али жеља за образовањем и ширењем видика била је превелика и он је почео да се сам образује. Тако је 1924. године дошао у додир са марксизмом и одмах постао члан СКОЈ-а.

Прво књижевно дело које је написао били су Синови глади, на српском језику, а објављено је 1928. године у загребачком листу Критика. Заједно са песницима Ђорђевићем и Аксићем, Рацин 1932. године у Скопљу објављује збирку песама на српском језику, под називом 1932. чиме на велика врата улази у српску књижевност. У исто време, Рацин објављује и друге песме, приче и чланке са различитом тематиком. У чланцима са историјском тематиком, све више иступа као заштитник македонске националне ствари.

Једина самостална збирка песама Бели мугри (Беле зоре) објављена је у Загребу 1939. године, на велешком дијалекту, и управо због свог писања на дијалекту и комунистичке опредељености, придобија велику наклоност народа у Вардарској Македонији.

Погинуо је у Лопушнику 13. јуна 1943. године.

slike pesnika

Карл Сандберг

Карл Сандберг рођен је 6. јануара 1878. године у Гејлсбургу, америчка држава Илиноис, у породици шведских имиграната. Имао је тринаест година када је напустио школу и побегао од куће. Најпре је радио на једној фарми у Канзасу, а потом разне физичке и услужне послове у Денверу и Омахи. Напокон је започео новинарску каријеру у „Чикаго дејли њузу“, напоредо пишући поезију и прозу. Већи део живота провео је у на Средњем Западу, пре него што се преселио у Северну Каролину.

Године 1898. извештавао је из Шпанско-америчког рата и пратио инвазију Порторика. Прву песничку збирку објавио је 1904. године. Био је члан Социјал-демократске странке, а од 1910. до 1912. радио је као секретар социјалистичког градоначелника Милвокија.

Између 1919. и 1930. године живео је у предграђу Чикага, пишући, исплативе, књиге за децу и биографије. Године 1945. преселио се у Флет Рок, у Северној Каролини, и тамо живео до своје смрти. Његова кућа је данас музеј, под заштитом државе, а у његовом родном месту Гејлсбургу постоји колеџ који носи његово име. Сандберг је наративни песник који покушава да буде на страни обичног човека, откривајући у њему не само психички живот, већ и скривену величину срца. Његова једноставна, али не увек и једнозначна поезија, у најбољим својим тренуцима умела је да приђе широј читалачкој публици за коју је и писана. Троструки добитник Пулицерове награде, почасни доктор најчувенијих универзитета...

Умро је 22. јула 1967. годинe.

slike pesnika

Кајоко Јамасаки

Кајоко Јамасаки рођена је 14. септембра 1956. године у граду Каназава (Јапан). Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета (Јапан). Била је на специјализацији од 1979. до 1980. на Филозофском факултету у Сарајеву. Године 1980. боравила је у Љубљани на специјализацији (САЗУ). Магистрирала је и докторирала на Филолошком факултету у Београду.
Потпредседница  је Управног одбора Српског књижевног друштва. Пише на јапанском и српском.  Њене песме на српском језику поседују особени квалитет: оне повезују два типа осећајности и два типа језичке сликовитости, источњачке и западњачке. Кајоко Јамасаки је јапанску (хаику) луцидност транспоновала у наш језик.
Добитник је годишње награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски П.Е.Н. Центар).
Живи и ствара у Србији.
slike pesnika

Јуре Каштелан

jure-kastelan
Јуре Каштелан рођен је 18. децембра 1919. у месту Закучац код Омиша. Одрастао је у сиромашној, сељачкој породици и основно школовање је завршио у Гатима. 1936. године уписује се у Државну класичну гимназију у Сплиту и 1938. полаже матуру. За време гимназијског школовања био је активан члан литетарне групе Натко Нодило и главни уредник часописа Сјеме. Наставља школовање на Филозофском факултету у Загребу, уписао је шеснаесту групу предмета која је обухватала: историју јужнословенске књижевности, упоредну књижевност с теоријом књижевности, хрватски језик са старословенским, народну историју, словенске и романске језике. За време студија неколико пута је био ухапшен због активности у антирежимским демонстрацијама. Тих година је био члан Свјетлости, опозиционог студентског друштва. У периоду од 1935. до 1940. године објављује књижевне критике у Јадранској вили, Омладини, Хрватској смотри, Јадранском дневнику, Новом добу, Сјемену, Хрватској ревији и Јадранској стражи.
Преводио је књижевна дела и поезију с руског, француског, чешког, шпанског и италијанског језика. Објављивао је чланке, научне монографије, прозу, есеје и драме у којима је присутна митска концепција. Своју прву збирку песама Црвени коњ објављује 1940. године у властитом издању с илустрацијама Еде Муртића. Тадашња власт је запленила и уништила целокупно издање. Остало је само неколико примерака. На примерку Националне и свеучилишне књижнице отиснуто је великим словима: Забрањено. Песме у збирци Црвени коњ надахнуте су поезијом Оскара Давича и Рада Драинца.
Након напада на Југославију 1941. прекинуо је студије и отишао у родни Закучац, а затим у Сплит где се укључио у илегални рад, а почетком октобра 1942. одлази у партизане. Искуство из Другог светског рата је снажно деловало на његов песнички опус што се снажно осећа у другој збициа Пијетао на крову (1950). Због прекида узрокованог ратом дипломирао је 1949. а 1956. године докторирао на тему песништва Антуна Густава Матоша. Године 1950. постаје асистент на Филозофском факултету у Загребу где ради као професор на Катедри за теорију књижевности све до пензионисања 1980. године. Приредио је за штампу прву послератну збирку Тина Ујевића, Руковети 1950. године. Један је од потписника Новосадског договора 1954. године о заједничком српскохрватском језику. Године 1980. постаје редовни члан ХАЗУ – Хрватске академије знаности и умјетности – од 1985. до краја живота је био водитељ њеног Завода за књижевност и театрологију. Добитник је награде Владимир Назор за животно дело (1984).
У свом песништву једно време наставља традиционални израз хрватске поезије али га касније проширује опчињен европским видицима. Узор му је био Федерико Гарсија Лорка. Каштелан је један од утемељивача хрватског модерног песништва. Спој модерног и народне уметности налазимо у поеми Тифусари која је уз поему Јама, Ивана Горана Ковачића, најјача поема у хрватској књижевности.
Поред наведених објавио је још три збирке поезије: Мало камена и пуно снова (1957), Отворена пјесма (1976), Дивље око (1978) . Песме су му превођене на скоро све европске језике.
Умро је 24. фебруара 1990. године у Загребу. Сахрањен је у присуству најужег круга породице. Комеморација заказана у Сабору Хрватске није одржана.
slike pesnika

Јохан Волфганг Гете

johan-volfgang-gete
Јохан Волфганг Гете рођен је у Франкфурту на Мајни 28. августа 1749. године. Његов отац био је важна и поштована личност, и лично је надгледао образовање свог сина у почетку. Гете је студирао право на универзитету у Лајпцигу 1765, затим 1770. на универзитету у Штрасбургу, уз права похађа и ботанику, хемију, анатомију итд. У Штрасбургу упознаје Хердера, који се већ прославио критичким списима. Под његовим утицајем, Гете почиње да се интересује за поезију народног предања и за немачку националну прошлост.
Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и књижевни часопис али 1772. године одлази, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о самоубиству његовог позинаника Јерузалема, и догађај када му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман „Јади младог Вертера“ који издаје 1774. године, и он му доноси светску славу. Исте године се вери са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази заувек из родног града. На позив Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, отишао је 1775. године у Вајмар где је обављао низ политичких послова. На послетку је постао војводин главни саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788. године путовао је Италијом и управљао војводским позориштем Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове „Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату против Француске.
У наредном периоду склопио пријатељство са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. године. Од 1794. године посветио се искључиво писању. Године 1806. оженио се Кристијаном Вулпиус.
Преминуо је у Вајмару 22. марта 1832. године.
slike pesnika

Јосиф Бродски

josif-brodski-biografija-poezija
Јосиф Александрович Бродски рођен је у јеврејској породици у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 24. маја 1940. године као син фотографа у совјетској морнарици. У петнаестој години напустио је школу и покушао да се упише у подморничку школу, али без успеха. Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970).
Године 1963. оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска. Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр.
Године 1972. био је принуђен да напусти СССР. Настањује се у САД где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку. У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеја Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године, а 1991. одликован је Легијом части.
Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији.
slike pesnika

Јован Јовановић Змај

jovan-jovanovic-zmaj-biografija

Јован Јовановић Змај рођен је 6. децембра 1833. године у Новом Саду. Одрастао је у старој и угледној породици, а већ је у раном детињству почео да се интересује за српске народне песме које су му рецитовали. У то време је чак и сам почео да саставља песмице.

Основну школу похађао је у Новом Саду, а гимназију у Халашу, Пожуну и Братислави. После завршене гимназије уписао је студије права у Пешти, Прагу и Бечу. За његово књижевно образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који му је био највећи песнички узор. Студије права су била жеља његовог оца, али он је више био наклоњен медицини и физици, па је по завршетку права 1860. године уписао медицину коју завршава 1870. године у Пешти.

У Новом Саду је упознао своју супругу Ружу Личанин, а љубав и испуњен породични живот послужили су му као инспирација за писање дела Ђулићи (тур. ђул – ружа). Неколико година касније доживео је породичну трагедију, његова супруга и деца умрли су од туберкулозе, а он је на основу те трагедије написао збирку елегичних песама Ђулићи увеоци.

Иако је по занимању био лекар, Јован Јовановић Змај се педесет година бавио уређивањем и објавом дечјих, књижевних и политичких часописа. За време студија медицине истовремено је радио као надзорник задужбине Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена.

Као лекар је по завршетку студија живео и радио у Бечу, Новом Саду, Загребу, Београду и другим градовима. Био је припадник Народне странке Светозара Милетића и заузимао се за политичко и национално ослобођење јужнославенских земља.

Године 1880. покренуо је и уређивао часопис за децу Невен, који је излазио у Загребу и Новом Саду. Осим тога, био је покретач и уредник листова Жижа, Комарац и Јавор. У раздобљу од 1890 до 1898. године био је драматург београдског Народног позоришта.

Јован Јовановић био је и први српски дечији писац, а његове се песме, осим по уметничкој, издвајају и по етичкој вредности. Неке од најпознатијих песама које је написао за децу су: Пачија школа, Трчи зека из јендека, Ђиха ђиха четри ноге, Зима зима е па шта је, Таши таши танана и друге.

Оно по чему је Јовановић био посебно познат су збирке песама за децу које говоре о срећној породици и животним проблемима на које је желео да припреми децу помоћу једноставних и поучних стихова. Свеукупно је написао преко четири стотине дечијих песама, а на то га је потакнула лична трагедија, односно смрт властите деце. Под утицајем немачких романтичара и народног песништва писао је и љубавне песме.

Његове збирке Певанија и Све дојакошње песме су друштвена, културна и политичка хроника догађаја до 1850. године и сматрају се почетком сатиричног и друштвено ангажованог песништва у српској књижевности.

Аутор је позоришног комада Шаран и неколико приповедака (Видосава Бранковић, Наш Љубомир и Славујев дô). Једно време је писао и прозне радове, углавном кратке романе, али их је објављивао под другим именом. Многе од његових песама су музички обрађене, певане и преведене на неколико језика.

Јовановић је и сам преводио с енглеског, мађарског, немачког и руског језика. Његови најзначајнији преводи су они немачких аутора Гетеа и Хајнеа, мађарског Александра (Шандора) Петефија, енглеског Тенисона и руског Љермонтова. Такође је превео оријенталну поезију Фридриха Боденштета.

Умро је 14. јуна 1904. године у Сремској Каменици, месту које се по њему једно време звало Змајева Каменица.

slike pesnika

Јехуда Амихај

Јехуда Амихај рођен је 3. маја 1924. године. Био је један од водећих савремених израелских песника и романописаца XX века. Његов допринос сеже даље од властитих литерарних достигнућа, до утицаја на друге песнике који је помогао у стварању савременог израелског песништва.
Амихај је објавио и кратке приче и романе. Међу првима је користио у песмама колоквијални хебрејски језик. Његов говор је лагано ироничан, понекад страствен или непосредан, али и емоционално сув.
Добитник је многих награда, међу којима и Златни венац на Струшким вечерима поезије 1995. године.
Умро је 22. септембра 2000. године.
slike pesnika

Јелисавета Багрјана

Јелисавета Багрјана рођена је 16. априла 1893. године у Софији. Право име јој је Јелисавета Белчева. Завршила је гимназију у Софији, и студирала словенску филологију на Софијском универзитету.
Прве песме објавила је 1915. године после Првог светског рата, сарађује у низу угледних периодичних публикација и постаје најбоља стваралачка фигура бугарске књижевности и бугарског књижевног живота. Вечна и света, њена прва збирка поезије, излази 1927. године у часу када је Багрјана већ позната и призната песникиња.  Неке од њених најпознатијих књига су Звезда морнара (1932), Људско срце (1936), Од обале до обале (1963), Контрапункти (1977), На обали времена(1983). Током целог живота активно се бавила превођењем и стекла углед једне од најбољих преводитељки са српскохрватског језика.
Писала је и поезију за децу. Лирика Јелисавете Багрјане писана после Првог светског рата уноси у Бугарску књижевност другчије виђен и постављен женски лик – ствара лирски субјект испуњен животном снагом и радошћу постојања, који се не задовољава једностраношћу социјалне предодређености, већ трага за трансформацијама у различитим ликовима и судбинама. Њена поезија појављује се као одраз вековне тежње жене ка слободи и стваралаштву.
Импозантно песничко умеће једне од најзначајнијих бугарских песникиња, Јелисавета Багрјане, можемо довести у везу са непроцењивим стваралаштвом српске песникиње Десанке Максимовић. Већину својих љубавних песма посветила је својој највећој љубави, српском песнику Драинцу.
Умрла је у Софији 23. марта 1991. године. 
slike pesnika

Јарослав Сајферт

Јарослав Сајферт рођен је у Жижкову, предграђу Прага који је тада био у саставу Аустроугарске, 23. септембра 1901. године. Био је чешки писац, песник и новинар.
Прву збирку песама је објавио 1921. године. Био је члан Комунистичке партије, радник у комунистичкој издавачкој кући и уредник бројних комунистичких новина и магазина. Током двадесетих година сматран је водећим представником чехословачке авангарде. У марту 1929. године, заједно са шесторицом других значајних комунистичких писаца, избачен је из Комунистичке партије јер је био против бољшевичких тенденција у новом вођству Чехословачке комунистичке партије.
Сајферт је 1949. годне напустио новинарство и потпуно се посветио књижевности. Његова поезија је награђивана значајним државним наградама. Неколико година је био на челу Чехословачког удружења писаца.
Сајферт је 1984. године добио Нобелову награду за књижевност. Због лошег здравља није био у могућности да присуствује церемонији доделе награде, па је у његово име Нобелову награду примила његова кћерка (неки извори кажу да му влада није дозволила да прими награду). Иако је то било од изузетне важности, награда је у државним медијима кратко прокоментарисана.
Умро је у Прагу 10. јануара 1986. године и сахрањен је на општинском гробљу у Карлупу на Влтави. На његовој сахрани је било велико присуство тајне полиције, која је настојала да сузбије било какав наговештај одступања од комунистичке идеологије међу ожалошћенима.

slike pesnika

Јелена Глишић

Јелена Глишић
Рођена је 1989. године у Дервенти. По занимању учитељица – спојила је љубав и посао. Поезију је почела да пише још у основној школи. Испочетка је писала само за децу, али у последње време све чешће пише и стихове за одрасле.
Највеће задовољство јој је то, како она каже, што у песмама успева да се уздигне на дечији ниво, доживи с њима прве кораке, несташлуке, школу, љубави и све оно шти чини чистоту дечијег живота. Нада се да ће душа детета још дуго живети у њој, како би својим малим а великим читаоцима путовањем кроз свет маште измамила још много искрених осмеха.
Њене песме објављене су у Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању (аутори Александар Чотрић и Љубиша Симић) међу 110 песника из 20 земаља. Такође, песме за децу заступљене су и у Цветнику учитеља стваралаца чији је аутор Власта Ценић. Поезија јој је објављена у многим штампаним часописима и на разним интернет порталима. Песме су јој преведене на руски језик и објављиване у тамошњим часописима.
Редован је сарадник часописа за децу Јежурко. Од маја 2014. године редовни је сарадник, лектор и коректор у електорнском часопису за књижевност Суштина поетике.
Има две објављене књиге песама за децу Моја прва дјечија књига (2012) и Вјетрић несташко (2017).
Члан је Удружења књижевника Републике Српксе.
Живи у Бањој Луци.
slike pesnika

Јасна Ђурђић

Јасна Ђурђић, девојачко Шабељић,  рођена је у Никшићу 27. 02. 1964. године.
Завршила је Културолошки факултет на Цетињу.  Радила је као библиотекар-конзерватор у библиотеци  Филозофског факултета у Никшићу.
Збирку песама „Кад неба нема“ објавила је 2009. године.
Преминула у јулу 2014. године у Никшићу.
slike pesnika

Јелена Спиридоновић Савић

Јелена Спиридоновић Савић, песникиња и прозни писац, рођена је у Шапцу, 11. јануара 1890. године, у угледној лекарској породици, од оца Михаила и мајке Олге. Уз родитеље Олгу и Михаила, Јеленаа је расла као срећно дете, окружена љубављу и пажњом. Основну школу и Гимназију завршила је у родном Шапцу 1906. године, а потом је добила врхунско образовање на француском колеџу у Трсту, да би студије филозофије наставила у Бечу, Њујорку и Милану. Као песникиња огласила се први пут 1919. године збирком песама Са уских стаза, која је посвећена пролећу, буђењу еротских страсти и жудњи за бескрајем. За њен еп Пергаменти (1923), Јован Дучић је говорио да је једна од најлепших књига на српском језику после Првог светског рата, једно је од најумнијих и најлирскијих слаословља Св. Сави. Била је активан члан међународног Пен клуба у предратном периоду, а после рата и члан Друштва књижевника Србије.
Она је углавном заборављена песникиња. Између два светска рата хваљена од домаће и иностране критике и превођена на неколико страних језика, а од 1945. године у немилости је комунистичког режима, који јој, због објављивања збирке есеја у Српској књижевној задрузи (1944), одузима право гласа.
Умрла је 1974. године у Београду.
slike pesnika

Јаков Шантић

Јаков Шантић, песник, најмлађи брат Алексе Шантића је рођен 1882. године. Немирног духа, плаховит, а уз то сањар, Јаков је провео необичан и помало пустолован живот. После неколико разреда гимназије, он се 1900. године отиснуо с једном путујућом дружином глумаца која је гостовала у Мостару, и у току годину дана, пропутовао готово целу Србију. Ова „авантура“ је нарушила његово иначе слабо и начето здравље. После тога долази Женева, где је пријатељевао с Јованом Дучићем, затим Лезен и живот у болницама и санаторијумима за грудоболне, па Бока, Далмација и крај у Малом Лошињу.
Његова песничка оставштина није мала, с обзиром на трајање његовог живота и време које је утрошио на писање: преко стотину дужих и краћих песама (укључујући и збирку песама Облаци), које су, највећим делом, објављене још за његовог живота у Босанској вили, Бранковом колу, Зори, Делу, и у малој збирци Пјесме, штампаној 1904. у Мостару.
Умро је 1905. године.
slike pesnika

Изет Сарајлић

Изет Сарајлић је рођен 16. марта 1930. године у Добоју. Добио је име по деди с очеве стране, који је био чиновник за време Аустро-Угарске монархије. Детињство је провео у Требињу и Дубровнику, а 1945. године се настањује у Сарајеву.Ту је похађао мушку гимназију, а у свет југословенске поезије улази као деветнаестогодишњак, збирком песама У сусрету. За време студија на Филозофском факултету у Сарајеву, радио је и као новинар и никада није престајао писати.
Изет Сарајлић у Волим пуно пева о љубави и пријатељству, о једној епохи. Ова серија поетске прозе у највећој мери је портрет његове супруге Микице, која је захваљујући њему заувек ушла у свет књижевности.
Елегичност као најизразитија црта Сарајлићеве емоционалности, његово поимање живота уопше и љубав као неизбежни мотив, често упућују на романтичну Јесењинову поезију.
Изванредну и трајну популарност његова је поезија достигла управо захваљујући једноставности израза прожетог дубоком осећајношћу.
Преминуо је  2. маја 2002. године у Сарајеву.
slike pesnika

Иво Андрић

Иво Андрић рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”. Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.
Октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и историје на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.
На вест о сарајевском атентату, 28. јуна 1914. године и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит, али одмах по доласку, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози. По изласку из затвора одређен му кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.
Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.
У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.
По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова. У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.
Иво Андрић је 16. фебруара 1939. године на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.
Његова дипломатска каријера током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.
У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. године је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.
Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:
Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.
У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман „Травничка хроника“, а крајем 1944. године окончава и роман „На Дрини ћуприја“. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман „Госпођица“.
Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.  Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића
Године 1961. Иво Андрић добија Нобелову награду за ,,епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“.  Целокупан износ Нобелове награде донира библиотечком фонду Босне и Херцеговине и учествује у хуманитарним акцијама библиотекама, разним институцијама и групама људи. У то време боравио је у многим страним земљама као на пример у Египту, Грчкој, Швајцарској, Шведској. Послије Нобелове награде још више расте интерес за писца са Балкана и тада се његова дела штампају на преко тридесет језика.
Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата. Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волео да каже, у "својим зрелим годинама и не од јуче". У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац, док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици "народност", Иво уноси – српска. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. године одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике, а затим 1954. године одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.
Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара Мек Нила који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади Србин из Босне, идеалан младић, 26 год." Једнако треба додати сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се је Иво, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету, био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.
После распада Југославије, Андрић се води искључиво као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и уметности.
Умро је 13. марта 1975. године у Београду. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.

Дела:

Ex ponto, стихови у прози, 1918.
Немири, стихови у прози, 1920.
Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
Мост на Жепи, 1925.
Аникина времена, 1931.
Португал, зелена земља, путописи 1931.
Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
Разговор са Гојом, есеј 1936.
На Дрини ћуприја, роман 1945.
Деца, збирка приповедака.
Госпођица, роман 1945.
Травничка хроника, роман 1945.
На Невском проспекту, 1946.
На камену, у Почитељу,
Прича о везировом слону, 1948.
Проклета авлија, новела 1954.
Игра 1956.
О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.
Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно.
Омер-паша Латас, објављена постхумно 1977.
На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно.
slike pesnika

Иван В. Лалић

ivan-v-lalic-biografija

Иван В. Лалић рођен је 8. јуна 1931. године у Београду. Био је српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.

Радио неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар.

Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.

Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда).

Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).

Умро је у Београду 28. јула 1996. године.

Признања:
Октобарска награда Београда, 1988.
Змајева награда, 1961.
Нолитова награда, 1969.
Награда Милош ђурић за превод, 1978. итд.
slike pesnika

Иван Буњин

 ivan-bunjin-biografija-poezija
Иван Буњин рођен је у Вороњежу, 22. октобра 1870. године. Био је песник, романописац и новелиста. Буњин је почео рано да пише. Писао је огледе, скице, стихове. Прилично брзо обратила је на њега пажњу и критика. 1903. године за књигу песама Листопад и превод Песме о Хијавати Лонгефлуа, Буњину је први пут била додељена престижна Пушкинова награда, коју је касније добио још два пута. 1909. године Буњин је бо изабран за академика у области лепе књижевности, поставши најмлађи академик Руске империје. Индивидуалиста је, оплакује пропадање племићког света, тражи и култивише лепоту, а руско село након 1905. године гледа само у мрачним бојама. Сам је сматрао да је његова популарност започела објављивањем приче Село, у којој је писац представио савремено село без сваких улепшавања. Ова књига коју је сам аутор назвао беспоштедном била је примљена не међу свим његовим савременицима, али касније се испоставила пророчком. 1917. године у Русији се десила револуција, уништивши онај свет који је био тако драг руском писцу. Буњин је напустио Москву 1918. године, живео на југу Русије, који је прелазио из руку белих у руке црвених и обратно, и две године касније емигрирао је прво на Балкан, затим у Француску.
Први је Рус који је добио Нобелову нагаду за књижевност - 1933. године.
Умро је у Паризу, 8. новембра 1953. године.

Најпознатија дела: (прочитај више)
Господин из Сан Франциска (1915)
Митјина љубав (1924)
Проклети дани (1925-1926)
Живот Арсењева (1927-1933)
Тамни дрвореди (1938-1946)
slike pesnika

Ирена Бодић

Ирена Бодић (девојачко Јозо) рођена је 8. јуна 1959. године у Тителу, или, како она воли да каже – на салашу поред Тисе испод Тителског брега.  Њен отац се, трбухом за крухом, као шесто дете у својој породици, често селио, али се скрасио у Зрењанину где је Ирена завршила  основну и средњу школу.
Књижевност и сликарство воли од како зна за себе, а такође и слика и пише поезију од ране младости. Но, како живот не бира где ће духовност да станује, а Ирена Бодић живећи у малим срединама где су песници и сликари, у најбољем случају, чудни људи, она своју пасију скрива од околине, па чак и од најближих. Тек са појавом интернета и друштвених мрежа, осмелила се да своју поетику подели са другима. Несигурна и неповерљива није давала значаја појединим повољним критикама све док јој песме нису објављене у часопису Суштина поетике.
Живи у Жабљу као домаћица, али све смелије своје снове претаче у стихове искрене до бола и слике равнице.
slike pesnika

Зорица Савић

Зорица Савић
Рођена је 27. априла 1967. године у Нишу где и сада живи. Завршила је Учитељски факултет и повремено ради као учитељица. Поезију пише још од ране младости, али је врло ретко објављивала.
Такође бави се и сликарством.

slike pesnika

Жак Превер

zak-prever-biografija-poezija
Жак Превер рођен је 4. фебруара 1900. године у Нејиу на Сени, париском предграђу на ивици Болоњске шуме. Анархиста, одметник и сањар, Превер у својој хуморној и хуманистички ангажованој лирској поезији говори о животу у различитим његовим аспектима.
Од 1925. до 1928. године често је сарађивао са надреалистима, а узрок престанка сарадње је свађа са Андре Бретоном. Од 1930. године са својим млађим братом Пијером ствара неколико филмова и у њима учествује као  сценариста, глумац и асистент редитеља, а касније пише сценарија за Реноара, Карнера, Гремијона, Кајата, Отар Лару и друге. Касније је писао и за кабаре и авангардне позориштне групе. Сарађивао је и са композитором Жозефом Козмом и позориштном групом „Октобар“.
 Својеврстан моралиста и критичар друштва, Превер указује на још увек могуће просторе човекове среће коју малограђани, клерикалци, милитаристи и политичари стално угрожавају. Назван је и "песником Париза".
Његова прва збирка песама „Речи“ из 1945. достигла је невероватан успех, који се поредио са Виктором Игоом.
Његове најпознатије песме су Барбара, Увело лишће, Деца се воле, Старо вино, Та љубав, Башта и друге. Објавио је једанаест збирки песама.
Умро је 11. априла 1977. године.
slike pesnika

Жак Брел

Жак Брел рођен је 8. априла 1929. године у Схарбеку у Белгији. Био је кантаутор и шансоњер. Певачку каријеру започео је у француским кафеима. Његове песме, најчешће пуне оштре сатире, постале су веома популарне у Европи, а историја шансоне је незамислива без класика попут: Не остављај ме, Кад немамо ништа осим љубави, Амстердам, Жожо, Долазим!, и др...
Брел није само певао своје шансоне, већ их је дубоко емотивно проживљавао. Свака његова песма била је дубоко проживљено емотивно искуство, о чему је певао без увијања и лажног срама, дајући комплетног себе публици којој се обраћа, а то је она у то време знала да цени. Често се обрушавао на малограђанштину, и бројне предрасуде које је она имала, ипак је љубав, као снага која покреће свет, била тема већине његових песама.
Глумио је и режирао бројне филмове од 1967. до 1973. године.
Умро је 9. октобра 1978. године у Бобињију у Француској.
slike pesnika

Еуженио де Андраде

euzenio-de-andrade
Еуженио де Андраде рођен је 1923. године у месту Повоа де Аталаја. Живео је у Лисабону и Коимбри, Порту. Своју прву збирку поезије (Руке и воће) објавио је 1948. године, a последњу (Таласи жудње) објавио је 2001. године. Поред ових, објавио је још неколико збирки песама које су преведене на многе светске језике. Бавио се ванкњижевним занимањем и радио као чиновник у медицинско-социјалној служби. Превео Лорку, бројне француске, италијанске и савремене грчке песнике. Редак је песник, који је, током више од пола века стварања, као савременик и сведок најжешћих мена модернизма, авангардних прелома и експерименталних потреса, тако моћно одолевао утицајима, а чија монументална фигура при том изражава дубоко засновани говор културе родног тла...
Његов поетски израз је неповерљив према апстракцијама и окренут је једноставности, као и лепоти природног и доживљеног. Називан је и соларним и паганским песником који тело доживљава као метафору универзума.
Добитник је бројних награда, међу којима су престижна португалска награда Камоеш, француска награда Жан Малрије и Европска награда за поезију Књижевне општине Вршац. Упркос свом песничком значају и слави, живео је повученим животом.
Умро је у Порту 2005. године.Након његове смрти основана је књижевна фондација која носи његово име.
slike pesnika

Еуђенио Монтале

Еуђенио Монтале рођен је у Ђенови 12. октобара 1896. године. Био је италијански песник, највећи представник италијанског херметизма. Поезијом лишеном сваке речитости изражава тегобу савременог човека у њему отуђеном свету. За разлику од првих књига доминантног херметизма, каснији наслови имају интимнију природу, но сви скупа одзвањају затамњеном свечаношћу, нежни су и бритки и представљају огледало мукотрпног живота као вида монаштва.
Имао необичне креативне склоности, био је прозаик, преводилац, књижевни и музички уредник и сликар са кичицом у талогу од кафе, употпуниле су хроничну несаницу живота. Писао је на цедуљама, возним картама, салветама и позивницама, презирао снобове, заветовао песме потомцима, ако их буде, и ватри прочишћења, стављајући знак једнакости између поезије и егзистенције, односно смисла који искључује тајне. 
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1975. године. 
Главна дела: Сипине кости, Прилике, Олуја и друго, Сатура, Дневник 71. и 72. године, Свеска за четири године, Аутодафе, Лептир из Динара и друго. 
Умро је у Милану 12. септембара 1981. године.
slike pesnika

Енеа Хотић

Енеа Хотић 
Рођена је у Бањалуци 9. маја 1971. године  где завршава основну школу, похађа Музичку школу и Гимназију те Педагошку академију и Филолошки факултет – Одсјек за српски језик и књижевност.  Мајка је сина Алексе  што сматра најбитнијим податком у својој биографији. По занимању је професорица српског језика и књижевности. Дуги низ година запослена је у Основној школи Иво Андрић у родном граду. Била је ментор Мултимедијалне секције Ђачки студио  којој је уручена  Награда града Бањалука младима 2007. године за посебан допринос развоју културе.  Ментор је Драмског студија Плава звезда са којим осваја бројне награде и афирмише иновације на пољу уметности и образовања у оквиру Међународног сајма иновација Иност младих. Радила је као стручни сарадник на Радио – телевизији Републике Српске и уређивала емисију Свијет књиге  у оквиру серијала Школа – јуче , данас, сутра, сарађивала је са Филолошким факултетом у Бањалуци кроз практична вежбања за студенте језичких одсека на предмету Методика наставе српског језика и књижевности.
Један је од оснивача Поетског круга Стиховница, уметничког круга који веома активно ради на афирмацији поезије кроз организацију културних дешавања у Бањалуци (промоције књига, традиционална манифестација Бањалуци с љубављу и манифестација поводом обележавања Светског дана поезије). Поетски круг  Стиховница је њено уточиште од сивила свакодневног живота. Пише песме, лирску прозу (трагови времена) и цртице из живота. Песме су јој објављиване у више међународних збирки у Загребу, Београду и Бечу (Издавачка кућа Арте,  Култура Снова, Словословље ). На интернетском балканском такмичењу у поезији Мили дуели у организацији групе Поезија Године освојила је прво мјесто 2013. године.  Сарађује са часописом за књижевност Суштина поетике у којем објављује критичке приказе и есеје из књижевности те уређује рубрику Енеини дамари. Истиче да је рад са децом највише испуњава. Има објављену збирку поезије Мјесечева (2015).
Живи у Бањалуци.
slike pesnika

Емили Дикинсон

emili-dikinson-biografija

Емили Дикинсон рођена је у Амхерсту (Масачусетс) 10. децембара 1830. године.

Сматра се једном од највећих америчких песникиња. Као девојка због здравствених проблема већи део времена проводи у кући непрестано читајући књиге и пишући песме. За свог живота објавила је само седам песама, али након њене смрти међу њеним приватним стварима проналази се колекција од преко хиљаду песама од којих многе нису биле завршене. Њене песме одликују се препознатљивим, уникатним стилом, са невероватним даром за речи, обједињујући комбинацију префињеног осећаја и врхунског интелекта. Инспирацију за своја дела проналазила је у Библији, Шекспировим делима и класичној митологији.

Умрла је у 56. години живота, 15. маја 1886. године.

Комплетирана и уређена колекција свих њених песама први пут је објављена 1890. године у Бостону четири године после њене смрти.

slike pesnika

Евгеније Капустин

 Евгеније Капустин,  рођен је 19. септембрa 1984. године у Санкт Петербургу. Дипломирао је на Петроградском државном техничком универзитету. По професији - инжењер система за аутоматизацију морнаричког инжењерства.
Публикације: Лист "за сликање бродоградилишта" (Санкт Петербург), часопис "Невски календар" (Санкт Петербург), часопис "Природа и човек. Двадесет први век "(Москва), књижевни и уметнички часопис" Сфинга "(Санкт Петербург), књижевни и уметнички часопис "Надахнуће земље" (Новокузњецк), књижевни часопис "Гег" (Москва), књижевни часопис "Станица" (Санкт Петербург), антологија "Млади Петербурга" (2009, 2011), збирке поезије и прозе, "Колос речи" и "Ухо  речи - 2" (Астрахан, 2008 и 2009), збирка савремене духовне поезије, "Небески одјеци" (Санкт Петербург, 2009), збирка песама "Поново имам инспирацију" (Санкт Петербург, 2011), збирка песама "Извор светлости" (Нижњи Новоград, 2011).
Награде:
Добитник дипломе међуколегијални конкурс за дан Свете Татјане 2007-2008, из духовне поезије.
Три пута победник музичко-поетске манифестације "Догађаји у Елагину" (2009 - 2011)
Диплома на такмичењу једне песме у лаври Александра Невског (2009)
Добитник дипломе поетског конкурса под називом КР, која је спроведена од стране руског музеја (2011).
Диплома на конкурсу посвећеном Дани словенског писаног језика и културе, у спомен Светих Ћирила и Методија (2011).
Уредник је међународног зборника савремене духовне поезије, "Небески одјеци".
Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта