Вељко Петровић

Вељко Петровић
_____________________________________________________
Поезија суштине
     

Вељко Петровић, рођен је 5. фебруара 1884. године у Сомбору. Гимназију, на мађарском језику, завршио је у родном Сомбору. Године 1902. одлази у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, чувеног пештанског Текелијанума.

Прве песме је почео да објављује 1905. године. У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику "Кроација" ("Croatia"), у чијем поднаслову стоји "Хрватско-српски социополитичка, економска и књижевна месечна ревија". Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник, загребачког "Србобрана", Светозар Прибићевић, обавештава га да је примљен у уредништво.
1908. године Вељко Петровић прелази у Сремску Митровицу за уредника "Слободе", а 1909. године постаје уредник сарајевске "Српске ријечи". Потом је 1911. емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски "Браник" и за сарајевски "Народ". Између 1914—1915. био је у штабу Моравске дивизије XX позива, док није позван у нишки Југословенски одбор за једног од уредника "Савремених питања". 
Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. год на штампи и публикацијама. 1918. год. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко Петровић се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од 1925. године постаје инспектор у истом Министарству. 
У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака "Буња и други у Раванграду". 

Умро је у Београду 27. јула 1967. и сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана.