Томас Харди

 Томас Харди 
____________________________________________________________
Поезија суштине
   

Томас Харди је рођен 2. јуна 1840. године, у Бокхемтону у енглеској покрајини Дорсет. У шеснаестој години завршио је школу за архитекте у Дорчестеру, код локалног архитекте Џона Хикса, да би 1862. Године уписао Краљевски институт Британске архитектуре у Лондону. Дипломиравши, примљен је у Друштво архитеката, али се вратио у Дорсет, јер се у Лондону никада није осећао добро, одлучивши да постане професионални писац.

Као прозаист, Харди није имао успешан почетак. За свој први роман “Сиромах и дама”, године 1867, није нашао издавача, па га је, у очајању, спалио. Охрабрио га је његов тадашњи ментор, Џорџ Мередит. После прва три романа (1871-73) смислио је фикционалну покрајину Весекс, која ће постати место радње његових будућих прозних дела. Од 1874. године и успеха романа „Пар плавих очију“, он се, заправо, оставио повремених послова архитекте и посветио књижевној каријери која ће трајати двадесетак година и донети десетак значајних прозних дела, међу њима и изврсни роман “Теса од Дубервила” (1891). Сматран је натуралистом који ремети викторијанско схватање брака и, посебно, сексуалне слободе. Његову прозу обожавали су Лоренс (који је о њему написао одличне огледе) и Вирџинија Вулф, као и Сомерсет Мом који га спомиње у једној новели. Роберт Грејвс се сећао како се срео с Хардијем, двадесетих година прошлог века, у Дорсету. Харди је, тада, охрабрио младог писца. Занимљиво да је сам Харди себе сматрао песником који романе пише због новца.

Данас је његова проза на већој цени од поезије, али нема добре антологије енглеског песништва која би га прескочила. Најбоље његове песме садрже извесну непорецивост конкретности, карактеристичну за енглески песнички израз. Између осталих, веома га је ценио и волео Филип Ларкин на чије песништво је извршио несумњив утицај.

Роман Полански је по „Теси од Дубервила“ снимио истоимен филм, с Настасијом Кински у главној улози. Мајкл Винтерботом је екранизовао Хардијевог „Незнаног Џуда“. Хардијеву биографију објавио је Мајкл Милгејт, 1984. године .

Оболео је од плауризме од које умире 11. јануара 1928. године. Извршиоци тестамента су, по пишчевој жељи, спалили писма и дневнике, што је, сматра се, нанело непроцењиву штету истраживачима Хардијевог дела и личности.