Стеван M. Луковић

 Стеван М. Луковић
_______________________________________________________________________
Поезија суштине
www.poezijasustine.rs/stevan-m-lukovic/121-min.jpg
Стеван M. Луковић је рођен 1877. године у Чачку. Био је песник у време кад је српска поезија почела да се ослобађа романтизма, творац је изванредно мелодичне лирике која подсећа на Верлена. Умро је веома млад, 1902 године у Београду, и није успео да сасвим развије свој изразити песнички таленат. Написао је мало, свега двадесет девет песама, а
објављивао их још мање, уверен да нису добиле коначан облик. Тек после смрти објављена му је поетска збирка „ПЕСМЕ“.
Јован Скерлић („Историја нове српске књижевности“) о Луковићу је написао:
„Занимљива и лепа књижевна појава била је поезија рано преминулога Стевана Луковића (1877. до 1902). Он је почео писати половином деведесетих година, али то су били обични ђачки покушаји без вредности. Осетивши шта све треба знати па моћи писати, он се дао на проучавање француских песника, нарочито Алфреда де Мисеа и Пола Верлена. Не публикујући своје стихове, уверен да још нису како треба, он је оставио за собом известан број недовршених песама, које су његови пријатељи издали у Београду 1903. године (Песме Стевана М. Луковића).
Те малобројне, још недовршене, песме показују велики и оригиналан песнички таленат. Песничка природа у најбољем смислу речи, фина душа и отмен дух, Луковић је и формом и садржином доносио нешто ново у српску поезију. Он је песник "чезнућа и снова", неодређене туге и дискретне меланхолије, нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести. Његов елегичан и лиричан стих је музикалан и у неколико песама постигнути су велики музички ефекти. Неколико његових песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске поезије.“