Станислав Винавер

Станислав Винавер
_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________
     

Станислав Винавер, рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу у угледној јеврејској породици. Отац Аврам Јосиф Винавер био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Већ тада постаје следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона, а већ 1911. објављује збирку симболистичке поезије «Мјећа». 

Песник и есејиста Винавер, јавља се као утемељивач експресионистичког покрета (написао је «Манифест експресионистичке школе»), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње «патриотске и десетерачке каноне» које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић. 

Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године. 

 

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су 

«Приче које су изгубиле равнотежу» (1913), 
«Мисли» (1913), 
«Варош злих волшебника» (1920), 
«Громобран свемира» (1921), 
«Чувари света» (1926), 
«Икаров лет» (1937), 
«Ратни другови» (1939), 
«Европска ноћ» (1952), 
«Језик наш насушни» (1952) и као круна његовог размишљања о српском језику 
«Заноси и пркоси Лазе Костића» (1963).