Рабиндранат Тагоре

Рабиндранат Тагоре
______________________________________________________________
Поезија суштине
     
         Рабиндранат Тагоре

Рођен је у Индији, у граду Калкути, 7. маја 1861. године у угледној браманскојпородици.

Допутовао је 1912. године у Енглеску и објавио збирку Гитањали, коју је сâм превео с бенгалског на енглески језик. Познати енглески песник Јејтс написао је одушевљени предговор тој књизи, која ће годину дана након тога (1913), Тагореу донети Нобелову награду. Збирка Гитањали, што у преводу значи песме даровнице, садржи песме што их је Тагоре испевао након женине и кћеркине смрти, након десетогодишњег раздобља писања бујне љубавне лирике.

„Дан и ноћ, мојим жилама струји иста бујица живота што игра и струји у ритму света.

То је тај исти живот што кроз земни прах клија радошћу у безбројним влатима траве

и што шукља у шумним таласима лишћа и цвећа.

То је тај исти живот што се љуља у океанској колевци рођења и смрти, у плими и осеци. Осећам да ми је удове узвисио тај додир светског жића.

А понос је мој од живог била векова што овога часа игра у мојој крви.“

Тагоре није био само песник, већ и приповедач, филозоф, комозитор, сликар, педагог, есејиста, драмски писац и преводилац. Сам је за многе своје песме компоновао музику, и оне се певају попут народних свуда где се говори бенгалским језиком, а њиме говори више од 50 милиона људи.

При другој посети Европи, Тагоре је 12. новембра 1926. године дошао и Краљевину Југославију. Прво је посетио Загреб где је одржао два предавања на енглеском језику, док је песме читао на бенгалском. Два дана касније, 14. новембра стигао је у Београд. Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером, истакнутим писцем и новинаром. И већ сутрадан у листу „Време”, након дужег разговора који су имали, освануо је овакав портрет шездесетпетогодишњег песника:

„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.

Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама...”

Оба дана боравка Рабиндраната Тагоре у Београду била су испланирана до детаља, од сусрета с новинарима до свечаних обеда, посета музејима и вечерњег предавања на Универзитету под називом „О савременој цивилизацији”. Била је то тема о којој је већ говорио у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти...

Песникова прича прва је његова књига објављена 1878. године, потом следе збирке песама Млади месец и Градинар, збирке приповедака Гладно камење и Прекинуте везе, романи Дом и свет, Бродолом, те драме Цитра и Краљ тамне собе.

Нехру је, говорећи о Тагореу, рекао да је ... „он више него иједан Индијац ускладио идеале Истока и Запада проширивши основу индијског националног осећаја те да је, као и Ганди на другоме плану, навео свој народ да мисли о ширим питањима која се тичу човечанства.

Умро је 7. августа 1941. године у родној Калкути.