Оскар Давичо

Оскар Давичо
__________________________________________________________
Поезија суштине
    

Оскар Давичо, рођен је 18. јануар 1909. године у чиновничкој породици јеврејског порекла у Шапцу. Школовао се у родном граду, Београду и Паризу (Сорбона). Дипломирао је француски језик и књижевност. Радио је као средњошколски наставник у Шибенику, Београду и Бихаћу. Као члан КПЈ, активно се укључује у међуратни политички живот. Постаје секретар МК КПЈ у Бихаћу. 1932. бива ухапшен и од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година затвора. Казну је одслужио у КПД Сремска Митровица. Од 1938. до почетка рата живи између Загреба и Београда. 1940. бива искључен из КПЈ због тога што је објавио нека дела у часопису "Печат" Мирослава Крлеже. Кад је почео Други светски рат, Давичо је боравио у Сплиту где се бавио илегалним радом. Бива ухапшен и интерниран на острву Корчула, а потом и у затвор у Италији. Из затвора бежи 1943 и враћа се у домовину где ступа у редове Прве пролетерске дивизије где остаје до ослобођења. 

Као песник јавио се рано. Прву песму објавио је као гимназијалац (1928) и (1925). Међу надреалистичким издањима налазе се две његове књижице песама и поетских текстова Трагови Четири стране света и тако даље (1930), песма у прози Анатомија (1930) и брошура Положај надреализма у друштвеном процесу (1939) - коју је написао заједно с Душаном Матићем и Ђорђем Костићем. У тој његовој најранијој поезији све је подређено експерименту, истраживању могућности песничког израза, примени начела аутоматског писања. Давичо је најмлађи песник у кругу надреалиста и надмашио је све остале снагом талента, плодношћу и ширином утицаја.

У Давичовој љубавној лирици нема ни трага од сентименталности нити од метафизичких импликација својствених нашој поезији од романтизма до експресионизма. Песник је сав у власти чулног и еротског, фасциниран женом и женскошћу као свемоћним начелом плођења и рађања, пред којим падају сви морални и социјални обзири. Хана је врхунац те понесене и распеване поезије чула. Њена јунакиња је девојка из града. Песник је сусреће у бакалници, амбијенту који је по себи непоетичан, и поистовећује је са светом растиња што је окружује. Други јунак, заљубљени песник, грађен је по моделима из тадашње социјалне литературе. Он потиче из нижих, презрених слојева, "од горких нигде никовића". Новина књиге није само у амбијенту и љубавним протагонистима него и у раскошном богатству слика, у смелости асоцијација и у необичном звуковном распрскавању.

Умро је у Београду 30. септембра1989. године.