Милосав Буца Мирковић

 Милосав Буца Мирковић 
____________________________________________________________
 Поезија суштине 
    

Милосав Буца Мирковић је рођен 2. септембра 1932. године од оца Милана и мајке Наде Петровић, у Александровцу. Малу матуру положио у родном граду, велику матуру у Пожаревцу, где је већ увелико писао и објављивао песме, књижевне и позоришне критике. Уписао Стоматолошки факултет у Београду, али после две године прешао на Филозофски. У студентски културни, политички и књижевни живот укључио се 1952. године, радећи и пишући у "Студенту", где је, између осталих текстова, објавио своју прву позоришну критику: "Стаклене менажерије" у Београдском драмском позоришту.

Са Мухаремом Первићем 1968. године улази у редакцију најбољег и најпресуднијег часописа "Дело", где ће остати до 1983. године. Сарађује у "Летопису", "Књижевности", "Позоришној култури", "Видицима", "Младости" и "Београдској недељи", где је деловао и као уредник културних рубрика, а најдужи новинарски рад посветио је "Политици-експрес" и "Нину".

Био генерални секретар Српске књижевне задруге и управник Југословенског драмског позоришта. Годинама је писао редовну књижевну критику у "Илустрованој политици". За собом има преко 16000 наслова критичких текстова и четрдесет књига. 

Као песник Буца Мирковић не пева о себи. Он хоће свет. Свјом поезијом стално излази на неке чистине, кроз упарађене пределе, пред зреле слике, издељене из богатог језика. Он хрли песми и кад је нема, он уме да је истера из камена. У издању библиотеке "Савременик" Српске књижевне задруге објављена је књига огледа о поезији и песницима "Певање и сневање књижевног критичара и песника Милосава Мирковића".

Мирковић је занимљива и особена појава у нашој послератној књижевној критици. Његови погледи на књижевност, посебно на лирику не наслањају се на туђа естетска учења, нити изграђују строго научну апаратуру којим би их изложио. Мирковић, једноставно, воли поезију и песнике (код многих критичара оваква склоност се не примећује), па сво поуздање тражи и изражава кроз искључиво свој доживљај поезије. То је пример новог експресионизма у критици. Поезија је, просто, изазов једном темпераменту да своје утиске снажно закува и живахно изрази, поричући правила хладнокрвне анализе.

Децембра 2004. године, жири Удружења књижевника Србије, одлучио је да песнику и есејисти, Милосаву Мирковићу-Буци, на свечаној седници Удружења, додели престижну награду Удружења књижевника Србије за "Животно дело" (За целокупно књижевно дело).

Умро је 22. септембра 2013. Године у Београду.