Милорад Панић Суреп

 Милорад Панић Суреп 
______________________________________________________
Поезија суштине
 www.poezijasustine.rs/milorad-panic-surep/MiloradPanicSurep2b.jpg
        Милорад Панић Суреп

Рођен је у Глоговцу, у Мачви 27. јануара 1912. године. Пошто је одгајан и васпитаван у слободарским традицијама, своме имену је додао име свога претка Сурепа, устаника и мачванског хајдука. До краја живота ће са поносом носити ово име, које означава старог вука предводника. Дипломирао је на Филозофском факултету 1936. године и већ као познати млади песник запослио се у Редакцији Политике. У првим послератним годинама Суреп се и даље активно бави књижевношћу. Стога и не изненађује податак да је изабран за првог секретара Удружења књижевника Србије. У лето 1947. године Сурепу је поверена нова одговорна дужност - оснивање и организација Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије. Под његовим руководством, сачињени су први пописи наших старих градова, манастира, цркава, ризница, икона, рукописних књига и других значајних остатака наше богате културне баштине.

У јуну 1956. године постављен је за републичког министра културе и на тој дужности је провео три године. Његовим доласком на чело Народне библиотеке Србије активирана је ранија идеја СР Србије о изградњи нове зграде Библиотеке у Београду.Суреп се увек бавио поезијом. Назвали су га песником Мачве, а своју везаност за завичај он никад није порицао и о томе је знао да каже: "спрудови мачвански су нешто што је као пејзаж стално присутно у мени. И на само изазивање њихове слике осетим промену у расположењу. Врло сам срећан кад... дозовем у сећање Дрину са њеним навозима, обалама, адама, шљивацима, колибама, и сви оним што је карактеристично за тај крај..."

Суреп је добитник великог броја награда и признања, међу њима и Октобарске награде Града Београда и Вукове награде. Његова најзначајнија дела су: Ветар звижди, песме, 1931; Просто, песме, 1933.; Ти долазиш, песме, 1937.; Жито, поема, 1939.; Ада, поема, 1945; Приче о сељи Миши ( песме за децу, 1946.; Светлост земаљска, песме, 1948.; Филип Вишњић - песник буне, монографија, 1956.; Српске народне приповетке, антологија, 1951., Слово о полку Игорову, превод са староруског, 1957.; Кад су живи завидели мртвима, летопис, 1963.; Ћирило и Методије, 1964..

Умро је 22. априла 1968. године у Београду. Уз достојан испраћај сахрањен је у Алеји Великана на Новом Гробљу.