Љубомир Мицић

Љубомир Мицић
_______________________________________________________________________
Поезија суштине
    

Љубомир Мицић (16. новембар 1895. Јастребарско, Аустроугарска -14. јун 1971. Качарево код Панчева)

Био je српски песник, прозни писац, књижевни критичар, глумац и оснивач српског авангардног покрета зенитизам. Најзначајнији сегмент његовог рада представља покретање и уређивање часописа Зенит, месечне интернационалне ревије за уметност и културу, која излази од фебруара 1921. до априла 1924. у Загребу, потом од 1924. до децембра 1926. у Београду.Објављена су 43 броја овог часописа, који је током година доносио бројне манифесте, различита ликовна решења, сараднике и текстове.

Мицићев значајан сарадник постаје његов брат Бранислав Мицић, познатији под псеудонимом Бранко Ве Пољански, који је у Љубљани покренуо часопис Светокрет, након чијег гашења се прикључује Зениту. Убрзо долазе у сукоб и са дадаистима, желећи да зенитизам одвоје од других авангардних покрета.

Зенит је био часопис интернационалног карактера, у коме су многи истакнути уметници тог времена објављивали своје радове на француском, немачком, холандском, мађарском, есперанту... Посебно су значајне везе са италијанским футуристима, пре свега са њиховим идејним творцем Филипом Томазом Маринетијем, што говори о афирмативном односу зенитиста према новим техничким и технолошким достигнућима.
Мицић сматра да Балкан, као још неистражено подручје, нуди свежину, неисквареност, способност регенерације клонулог западноевропског човека.

Поред свих противречности, национализма с једне и сарадње с европским уметницима с друге стране, поред различитих сарадника, жеље за раскидом са осталим авангардним школама, Зенит све време свог постојања остаје окренут новинама, новијим медијима и гранама уметности (радију, филму, џезу), заступајући антитрадиционализам и антимилитаризам, са човеком у средишту пажње. Након 1926. године Мицић и Пољански одлазе у Париз и у том постзенитистичком периоду њихова активност се пре свега усмерава на ликовну уметност и сарадњу са словеначким авангардистима, као и са словеначким авангардним часописом Танк. Мицићев књижевни и публицистички рад можда на садржинском плану не доноси битне помаке и вредности, док су они изузетно заступљени на плану форме, која се приближава ликовној уметности, вештини израде плаката, филму, о чему говори каснија афирмација ових уметности.

Поред бројних манифеста и програмских текстова објављених махом у Зениту, али и другим часописма, његова значајна дела представљају и збирке песама:

Ритми мојих слутња (1919),

Ритми без сјаја (1919),

Источни грех (1920),

Мистериј за безбожне људе чисте савести (1920),

Спас душе (1920),

Стотину вам богова (1922), која бива забрањена исте године, те се појављује под називом Кола за спасавање, такође забрањена,

Аероплан без мотора (1925),

Антиевропа (1926).

Његови радови превођени су на неколико европских језика и објављивани у тадашњим авангардним часописима. Такође је објавио и неколико романа на француском језику.