Иво Андрић: ПИСМО НИКОМЕ

На висинама, где је
свеже
И светло и чисто и широко,
Бораве моје мисли, а овде
Доле,
где ове речи пишем,
Окужен ваздух груди стеже,
Одмора нема будно
око.
Спутан живим и тешко дишем,
Све ме је мање, све сам ниже,
Све
је мрачније и све теже.
А у мени ко рањен соко,
Мелодија се
једна диже
О висинама, где је свеже
И светло и чисто и широко.

То

вам пишем да се зна, ево,
Да сам бедно умирућ пево.

(1940)







Иво Андрић
_______________________________________________________________________
Поезија суштине