Иво Андрић

Иво Андрић
____________________________________________________________
Поезија суштине
   http://www.poezijasustine.rs/ivo-andric/S._kragujevic,_ivo_andric,_1961.jpg

Иво Андрић, рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу.

Докторску дисертацију Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године. 

Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФРЈ, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на историји једног народа. После распада Југославије, Андрић се води искључиво као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и уметности. 

Умро је 13. марта 1975.године у Београду. 

 

Дела:

Ex ponto, стихови у прози, 1918.

Немири, стихови у прози, 1920.

Пут Алије Ђерзелеза, 1920.

Мост на Жепи, 1925.

Аникина времена, 1931.

Португал, зелена земља, путописи 1931.

Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.

Разговор са Гојом, есеј 1936.

На Дрини ћуприја, роман 1945.

Деца, збирка приповедака.

Госпођица, роман 1945.

Травничка хроника, роман 1945.

На Невском проспекту, 1946.

На камену, у Почитељу,

Прича о везировом слону, 1948.

Проклета авлија, новела 1954.

Игра 1956.

О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.

Јелена жена које нема, роман 1963.

Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно.

Омер-паша Латас, објављена постхумно 1977.

На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно.