Иван В. Лалић: ОСМЕХ


Ко златна маска из Микене,
Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,

Што успео је да се згусне

За тренут на дно огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,

Немушто, мудро и без страсти,

Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је за повратком

На средокраћу, равнотежу,

У стању мировања ваге:
Ал’ године се косо слежу
И мрве у архипелаге-

У сабијању овом земном

То двојника сам погледао;
Смешио се као Агамемнон
У двоструком огледалу.