Иван В. Лалић: НОСТАЛГИЈА


Можда је био ветар, који склизне,
Чујно, ко нападали снег, са грана,
А можда помак пламена што лизне
Ивицу листа јесењег платна,
Ил' можда дух залутао у собу,
Кроз закључана врата празног стана,
Ил' давно лето макну се у гробу -
А можда је то била она, Ана;

И звук и слика, мало асинхроно

На позадини августовског злата;
Глас из даљине, као ситно звоно,
Зуј бумбара у чашки суноврата;
Покрет тек уобличен, а већ плине
К'о кварна светлост, ко фатаморгана,
Видљива пена на рубу празнине -
Да, можда је то била она, Ана;

Ана из књиге коју ветар листа

У трави, поред заспалог читача;
Ана из раја што накнадно блиста,
Удаљен иза пламенога мача;
Ана, књегиња ограде балкона
Над језером, у чипки пузавице,
Ана у пени чипке свог жипона,
Брбљивој прози своје реченице -

Случајности се у сећање слежу

Ко шећер на дно неопране чаше;
Ситнице само чине равнотежу
Том убрзању пролазности наше.
Можда је био ветар, можда киша
Заостала у сећању платана;
Можда је хтела смрт да ме преслиша,
А можда је то само била Ана.