Иван В. Лалић: ЛАМПА


А ти си опшив мојих несаница,
Пена што руби вртлог од празнине;
Безлична, знам ти сваку црту лица
У мрежи остакљене паучине

У напрслом огледалу; тишина

Мрешка се као скоруп од твог гласа
Из друге собе, где је помрчина
У којој трептиш ко паслика спаса —

Лептире сиве шаљеш, да ми круже

Около лампе у крхкој орбити,
По слојевима невидљиве руже,

А кад пред зору уснем, тада и ти

Утрнеш, ко на окрет прекидача
У руци што је одсутна, ал' јача.

(20. V 1989)