Иван В. Лалић | ЈЕЗЕРО У ЈЕСЕН


Све тањи дани у брдима,
Све ближе снегови прилазе;
А шуме силазе, силазе
у риђим и мрким крдима

у језеро, у оклевање
Сопствене слике што боји се
Са непознатом да споји се
Ко дух и дах у певање

О слатком страху виђеног
Што невиђено враћа се,
О страсти која плаћа се
Грозницом непревазиђеног —

Године? Можда часови
Помичу те теразије;
Незнана мера на снази је
И још оклевају тасови:

Јесмо ли сабрали тегове?
Шуме у језеро силазе
И сећања се разилазе
у светлост, у страх, у снегове

(14. XI 1976)