Иван Буњин: УСАМЉЕНОСТ

Ветар, кишица, магла што крије
Хладну пустињу воде. Жиће,
Све до пролећа ту мрије,
Дотад сви вртови пусти биће.
Сам у кући. За штафелајем
Тамним. И прозор пун промаје.

Јуче си са мном била, ама
Теби је са мном растужено.
Пред вече дана тог с кишама
Збориш ми о крају, ти жено...
Зашто, збогом? Сам, до пролети,
Без жене треба преживети...

Сад облаци, краја им нема,
Исти, за низом низ, проходе.
Твој траг под кишом крај трема
Расплину се, нали се воде.
Болно ми је ходати самом
У предвечерја сивом тамом.

За тобом викнути у трену
Хтедох: "Врати се, тебе љубих".
Но прошлости нема за жену:
Туђин сам јој, она ме не љуби.
Па шта? Наложи ћу камин, пити...
Добро би било пса купити.

(1903)





  Иван Буњин
_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________