Анђелко Заблаћански: ЗАБОРАВ

Хоћу да заборавим твоје црне очи
И навику да плачеш због среће
Мада бол нам већ превише суза точи
Јер птица радости ретко нам долеће.

Нећу да се сећам твојих миловања

Најлуђих ноћи љубави у животу
Кад изгубих разум услед блудног стања
И не видех ништа – сем твоју лепоту.

Желим да заборавим и часе нежности

Твој осмех затурен негде у истини
Кад гледасмо се немо у трену вечности
Две подневне сенке у врелој прашини.

И не тражи трагове нашег битисања

Јер у свемиру смо два зрна песка тек
Пусти да ми срце и без тебе сања
А део сећања сачуваћу за лек.






_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________