Анђелко Заблаћански: УСАМЉЕНЕ ДУШЕ

О, да ли постоји негде сакривена
У беспућу неком - од света далека
Бродоломно слична душа усамљена
Или свако биће само очај чека

И да ли се туге некад (негде) сретну

Док самоћи трен је бескрајан к'о море
Или не препознаш патњу истоветну
Одевену само у туђе одоре

И зашто прост осмех мора да се снатри

Јер ретко кад слети на усне очаја
Те као опсена трепери у ватри
Запаљене маште - наде и смираја

Зато у свом болу не знаш јаде туђе

А можда је твоја мука ипак мања
И сујета свака опако оруђе
Кад живот изгуби потребу да сања




_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________