Анђелко Заблаћански: У СМИРАЈ ЛЕТА

У сутон је банула у мој дом
И својом росом умила године
Наталожене на мом лицу.

У смирај лета буру доноси
Да свелом цвећу окруни латице
И разигра их зором у оку.

Жар угашен уснама распламса
Да догорим као стари врбов пањ
И робујем заносу снова.

Док се ветар игра њеном косом
А она чила месечином купа
Уздахом краде најлуђу ноћ.

Одлази немирна и без збогом
Док у крошњи лишће већ ми жути
Слутим – однела је свитање.






_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________