Анђелко Заблаћански: СЕЋАЊЕ НА ЊУ

Прошло је све
И младост – и живот – и сан
Још само једна давна ноћ
И бледа месечина
Што стидљиво ми прозор обасјава
Буде сећање на њу.

Њен нежни глас

Ветар пољима носи
У голој крошњи га скрије
И ја сатима слушам
Тишину и јаук стихова мојих
Просутих по папиру.

Осећам још

Мирис зрелих дуња
У топлини њених груди
Испод расуте косе
Ноћ заогрнута белином зоре
Топи се у мислима.

Умире све

И бес – и понос – и нада
Још само кајање живи
Сакривено дубоко
У неисказаном тренутку бола
Јасном сећању на њу.




_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________