Анђелко Заблаћански: ПИСАЊЕ

Седим над празним листом папира

И зарањам у мисли сопствене

А душу кријем иза немира

Док стихови ћуте у дну мене.

 

Како песму без речи да срочим

Док тишина ми утробу кида

И како из себе да искочим

А оставим осећање стида?

 

Како да будем песник и човек

И који од њих двојице по души

Прекопава – у стиху тражи лек

А оног другог у себи гуши?

 

И по сву ноћ седимо ја и он

И ћутањем се свађамо гласно

Чије речи тишини дају тон

Ко сам ја а ко он – није ми јасно.




_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________