Анђелко Заблаћански: НЕДОСАЊАНИ СНОВИ

Заборавио сам кораке без посртања
Све недосањане снове на дивљем облаку
И ноћи заборавих пуне свитања
Ухапшен од живота у вечитом мраку

Пронашао сам душу у паучини ока

Пијанство у бескрају видика васионе
Заборавио сам уздах у бразди заскока
Заробљен на лађи што неповратно тоне

Заборавио сам мирис росе негажене

Месечеве сенке на девојачким грудима
Пронашао сам мисли звезде угашене
Тежњу ка псима и црвима а не људима

Заборавих сва лутања маглама ума

Разузданост пролећа у освите лета
А сазнадох истину на друму без друма
Убијену жељу да део сам овог света






_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________