Хорхе Луис Борхес | ОПРОШТАЈ


Дан што је поткопао наш растанак.
Дан сјајан и благ и ужасан
попут мрачних анђела.
Дан, када су наше усне живеле
у нагој блискости пољубаца.
Неизбежно време прелило се изнад
узалудног загрљаја.
Обоје смо расипали страст,
не за нас,
него за блиску самоћу.
Дана светлост нас је одбацила;
ноћ је зачас пала.
Пошли смо до ограде притиснути мраком
што га већ Даница блажи
Као што се човек враћа из земље мачева,
ја се вратих из твојих суза.
Дан који је живо урезан,
као сан,
међу другим данима.
Тек касније сам
дохватио и надмашио ноћи и пловидбе.