Хорхе Луис Борхес | КИША


Изненадно светлост вечерња се рађа
јер већ киша пада неприметно ситна.
Пада, падала је, а једна ствар је битна:
у прошлости нашој киша се догађа.

Ономе што кишу слуша зенесено
дарежљиво време изгубљен час пружа
кад цвет је открио што се зове ружа
и чудесну боју именом црвено.

Ова киша која слепа окна ствара
радост ће донети у предграђа стара
гроздовима црним што их лоза крије

у дворишту неком кога нема више
Ветар ми доноси из вечери кишне
вољени глас оца који умро није.