Херман Хесе: ЗАВОДНИК


Пред многим вратима сам чекао.
На многа уха шапнуо своју песму.
И увек кад се уста једна предавала
и жеђ била угашена,
једна блажена илузија у гроб би силазила…

Остало би само тело у превареној руци.

Пољупци које страшно мољах,
дуге ноћи које грозничаво ишчекивах…
на крају беху као згажен цвет,
без мириса нестала лепота.
Из многих постеља устао бих тужан
кад је жудња постала ми навика.

Бежећи од ужитка тражио сам сан

опет нову жељу и своју самоћу…
тај ужитак моје је проклетство
јер несрећним ме чини
да сваки сан о њој стварност уништава.

Оклевајући, руку ка новом цвету пружам,

да новом уху своју песму шапнем:

Брани се, најлепша моја, закопчај хаљину своју,

опчини ме, измучи ме никад ми не реци: да
!