Халил Џубран | УОБРАЗИЉА И ИСТИНА


Живот нас носи овамо и онамо
И судбина нас води од једног до другог.
Не видимо ништа сем препреке на нашем путу,
Нити чујемо ишта сем гласа који уноси страх у наша срца.

Лепота се пред нама указује
Како седи на свом величанственом престолу
И ми јој се приближавамо и зарад наших жудњи ћемо
Укаљати поруб њене одоре и отети јој круну чистоте.

Љубав пролази крај нас огрнута крхкошћу,
Ми је се плашимо и сакривамо се у мрачне дубине,
Или је пратимо и у њено име чинимо зло.

Мудрост стоји на углу улице
И дозива баш нас од мноштва људи,
Али ми је држимо за нешто безвредно
И презиремо оне који је следе.

Мудрост нас позива да јој приђемо ближе,
Да можемо да уживамо у њеном нектару,
И ми јој прилазимо и пунимо наше стомаке,
И тада њена трпеза постаје прилика за
Испољавање ништавности и место за самопонижење.

Природа нам пружа пријатељску руку
И моли нас да уживамо у њеној лепоти,
Али ми се плашимо њеног спокоја
И тражимо уточиште у граду – и сударамо се једни с другима
Као стадо оваца пред вуком који се прикрада.

Истина нас посећује предвођена дечијим осмехом
И пољупцем љубавника,
Ми затварамо врата наше нежности пред њом
И напуштамо је као они којима нешто лежи на савести.

Срце од нас тражи помоћ, и дух нас зове,
Али ми стојимо као скамењени, нити чујемо нити разумемо.
А кад неки човек чује плач срца свога и дозивање духа,
Кажемо да га је обузело лудило, и удаљавамо се од њега.

Тако мудри проводе ноћи а ми за њих не маримо.
Када нас старост стигне ми се плашимо и дана и ноћи.
Пролазимо покрај хлеба живота, и глад црпи нашу снагу.
Како нам се живот чини слатким, а како смо далеко од живота!