Халил Џубран | ДРЖИ ЛИ РУМЕНИЛО ЈУТРА


Држи ли руменило јутра
срце ноћи
чврсто на својим грудима?

Брине ли се море
о мртвима у својим дубинама?

Попут зоре
уздише се моја душа,
без оклопа и невезана.

Попут усковитланог мора
понире моје срце
у моје дубине,
у потонуле олупине
бродовља и влажне земље.

Не хватам се на оно
што се лепи за моје пете.

Храним се летом –
недокучиве висине.