Халил Џубран: ЧОВЕКОВА ХИМНА


Био сам
и бићу
и такав ћу бити
до краја времена
јер сам без краја.

Мерио сам далеке просторе
бескраја
и успео се у свет снова
до самога извора светла
летех увис.
Али погледај ме
Роб сам материје

Ослушкивао сам учење Конфучија.
и испитивах браманску мудрост
седио сам поред Буде испод дрвета спознаје.
Али погледај ме.
Саплетен сам у невери и незнању

Затекох се на Синају
када се Бог указа Мојсију.
На Јордану доживех чуда Назарећанина
и у Медини слушах учење арапског пророка.
Али погледај ме.
Ја сам жртва сумње.

Сопственим очима гледах
моћ Вавилона.
Славу Египта и величину старе Грчке.
Али моје очи су одговорне
пред бедом њихових дела.

Бејах код чаробњака ендорског
свештеника асирских и пророка палестинских
и не прекидах певати о стварности.

Учих о мудрости индијској.
Стекох мајсторство у песништву
што извире из срца арапскога
слушах музику западних народа
и упркос томе још сам слеп и ништа не видим
моје уши су глуве и не пропуштају глас.

Претрпех тиранију незаситих освајача.
Тлачења деспотска
сужањство разних моћника.
И упркос томе још сам јак
и борим са с данима свога постојања.

Све то чух, видех и трпех
иако сам још у узрасту детињем.
Али кроз скора дела младалачка
остарићу и остварити савршенство
и потом се вратити Богу.

Био сам
и јесам
и такав ћу бити
до краја времена
јер сам без краја.