Хајнрих Хајне‎: ЛОРЕЛАЈ


Не знам откуд сета моја,
Зашто сам тужан ја,
Давнашња прича то је,
Која ми мира не да.

Сумрак је, Рајна тече бистра
Кроз мирисни лепи крај,
А врхом брега још се блиста
Вечерњи сунца сјај.

Тамо прекрасна седи дева,
Чудноватост њен је крас,
Златно је рухо заодева,
Златна је њена влас.

Златним чешљем чешља косе,
И слатки пева пој,
Чарима душу сву занесе,
Гласом у песми тој.

Обузет лепотом песме њене,
Рибар у чамцу свом,
Не гледа вртлог нити стене,
Сав је опчињен њом.

У поноћ вал ће оборити,
И њега и чуњ тај,
А за то с песмом крива
Биће заносна Лорелај