Густав Крклец | ТИ И ЈА


Осјећам живо сребро твоје бити
жедну кап у сваком зрнцу крви
животно ткиво од дрхтавих нити
које се раскида, расплеће и мрви .

Жеља ти је жарка. Још никад не оста
кап од млаза који додирнуше уста.
Не знам зашто нема међу нама моста
као да нас дијели провалија пуста.

Прсти што би хтјели да се чврсто сплету
у два клупка ватре и сребрене сласти
у простору дршћу - сами су на свијету
у самоћи жудње, у проклетству страсти.

Тијела што би хтјела да се тијесно здруже
преточе у једну бујицу од миља
вену, усамљена, к'о јесење руже
јер на истом путу имамо два циља .

Ти би хтјела вјечно, чему нема мјере
ја би дао све за занос једног часа.
Ти сумњаш у тренутак, а ја имам вјере,
у вјечност тренутка у тренутак спаса.

Дођи сва од сунца, сва од вреле ватре
на мој пусти лежај, дај ми своје крви.
Боље да нас муња једне страсти сатре
него да нас мртве (једном) точе црви.

Пропадни у мени, преточи се, дај се
расплети кроз моје вијуге и ткива,
све је на том свијету само кратка варка,
Рај се осјети за тренутак - а вјечност је сива!