Густав Крклец: ЦРНА РУЖА


Разбих сјетне снове страстима и страхом
на вратима шутње! Како тихо цвјета ружа
мрачног срца, опијена дахом
невиђеног јутра с оног свијета.

Ту сам! Али нисам ни душом ни тијелом
већ немиром који примих тајним током.
Тко ми прекри очи непрозирним велом
пред том загонетком понорно дубоком?

Зашто тако бије узбуђено било?
Тко ће, кад закуцам, да откључа врата?
Ох, много се, много, сањало и снило
сини сада, зоро од сребра и злата!

Само један поглед у небеса плава
у бистрину ријека што теку без даха
шуме завичајне у којима спава
заљубљени тетријеб и кошута плаха.

Само један стисак руке заводнице
са руком што скриви крик крваве страве.
Мирис њене косе! Ој, ви драге птице
у лету!… О поља мирисна, и траве.

Само једна чежња дјетета у подне,
да ухвати руком раскошног лептира
кор сунчаних харфа изнад земље родне –
цијели свијет и свемир у фрули пастира.

Све то преливено капљом бестјелесном,
топлијом од сузе, сјајнијом од звука.
Па закуцај! Ступај као у сну свјесном
у вјечност кроз вихор црних славолука