Григор Витез | СТО ВУКОВА


У шуми је био Јова.
Тамо газао,
Шалабазао,
А кад се вратио,
Свима је казао:
– Видех, људи, сто вукова!
Зуби страшни,
Очи сјају,
Па урлају,
Завијају …

– Сто вукова? Охо-хо!
Није ваљда равно 100?

– Не баш равно – рече Јова –
Ал 60
Ил 50
Било је вукова …
Зуби страшни,
Очи сјају,
Па урлају,
Завијају …
– Немогуће … јер 50
Друже мој,
Педесет је велик број.

– Можда није баш 50,
Ал 20,
Можда десет …
Пребројат их нисам мого –
Било их је много, много,
Зуби страшни,
Очи сјају,
Па урлају,
Завијају …

– Ма ни десет није било!
То се теби причинило.

– Баш кроз шуму, лишће, грање
Промаглише –
Да ли мање
Или више –
Ко да зна?
Ал јасно видех два.
Зуби страшни,
Очи сјају,
Па урлају,
Завијају …

– Ма ни два их није било!
То се теби само снило.

– Ал ја сам им штропот чуо!
Нешто тамно пројурило,
Вучјег је рода било …

– Сигурно је био миш,
Црни миш, Или-ниш ‘! …

– Видио сам:
Нешто шушну,
Нешто шмугну,
Шума густа, не видиш –
Може бити
Шушну
Шмугну
Повелики миш …